Mart – kobni mesec srpske istorije

Prošla je još jedna godišnjica NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Onog 24. marta 1999. godine, kada je pregaženo i ispovraćano međunarodno pravo, zemlje NATO-a su sa svojim priraslicama izvršile vojnu agresiju na suverenu i pod sankcijama Saveznu Republiku Jugoslaviju, ali i Narodnu Republiku Kinu.

U bombardovanju SRJ, prema popisu Fonda za humanitarno pravo (FHP), u NATO-ovoj agresiji živote je izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga. Nezvanični podaci se penju do 2.500 civila i 1.000 vojnika i policajaca. Najviše civilnih žrtava agresije je bilo u napadima na putnički voz kod Grdelice (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu i Metohiji (75), na zgradu Radiotelevizije Srbije (16), na putnički autobus kod Lužana (23), na pijaci u Nišu od kasetnih bombi (20) te na drugu izbegličku kolonu albanskih izbeglica kod Prizrena (87).

U večeri 7. maja 1999. godine, u 23 sata i 45 minuta, tri projektila NATO-a pogodila su zgradu ambasade Narodne Republike Kine (NRK) u Beogradu. U napadu je poginulo troje kineskih državljana, a više njih je ranjeno. U jutro 8. maja, održano je vanredno zasedanje Saveta bezbednosti UN-a na zahtev Kine. Tom prilikom, predstavnik Kine pročitao je saopštenje kineske vlade u kome se ističe da napad predstavlja ”kršenje suvereniteta Kine, kao i osnovnih načela međunarodnih odnosa”.

Na sednici Saveta bezbednosti, Kina je oštro osudila ovaj ”varvarski čin”, zahtevajući da NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), preuzme odgovornost te da Kina ovim aktom ”agresije zadržava pravo da preduzme dalje mere”. Nadalje, na sednici Saveta bezbednosti, u saopštenju je napad na ambasadu NRK-a nazvan ”ratnim zločinom”.

Ukupna materijalna šteta, u toku 78 dana agresije, procenjuje se preko 30 milijardi dolara. Agresija na SRJ okončana je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244. Saveta bezbednosti UN-a, nakon čega je usledilo povlačenje vojske i policije iz pokrajine i ulazak međunarodnih vojnih trupa. Prema podacima UNHCR-a, Kosovo i Metohiju je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a vratilo se oko 800.000 izbeglih Albanaca.

Mart mesec je inače turbulentan i koban za srpsku politiku i sve šta se bitno desilo, sa pratećim reperkusijama, jeste bilo u horoskopskoj vladavini riba. Upravo su u martu 1991. godine održani masovni protesti protiv Slobodana Miloševića, odnosno marta meseca 2003. godine ubijen je premijer Zoran Đinđić, te smo sada bili svedoci masovnih martovskih studentskih protesta širom Srbije.

Vratimo li se na ono bombardovanje SRJ neposredni izvođači agresije bili su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Turska, Kanada, Španija, Portugal, Holandija, Norveška, Belgija i Danska. Imenovanje navedenih država kao agresora direktno sledi iz Rezolucije Generalne skupštine UN br. 3314 (jednoglasno usvojene 14. decembra 1974.) kojom je data opšte prihvaćena Definicija agresije.

Definicija agresije, pored ostalog, utvrđuje (čl. 1) da ”prvo otpočinjanje upotrebe oružane sile od jedne države protivno Povelji predstavlja prima facie dokaz izvršenja akta agresije”, a zatim (čl. 3) navodi i konkretne primere akta agresije, među kojima su i: napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države, bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kakvog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države i dr.

Ostale NATO članice, u ulozi agresora našle su se iako nisu neposredno učestvovale u oružanom napadu na SRJ (Island, Češka, Poljska, Mađarska, Luksemburg i Grčka), ali su po sili svog članstva u NATO-u učestvovale u donošenju odluke o tome da se izvrši agresija, odnosno, bile su uključene u donošenje drugih važnih odluka (o načinu vođenja agresije, izboru ciljeva i slično).

Neke od država koje tada nisu bile članice NATO-a neposredno su bile agresori jer su ustupile svoju teritoriju za izvođenje agresije. Ove države su agresori na osnovu izričite odredbe iz čl. 3/”f” Definicije agresije u već pomenutoj rezoluciji Generalne skupštine UN-a, prema kojoj je akt agresije, pored ostalog, ”radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države”.

U krug ovih, ”posrednih” agresora spadaju i zemlje koje su se graničile sa SRJ, koliko je poznato BJR Makedonija, Bugarska, Rumunija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Albanija.

Za ubijanje nedužnih civila, kolateralnih žrtava, niko nikada nije odgovarao. Čini se da tako to biva u igri velikih i bahatih gde mali i nejaki bivaju bez prava na pravni lek. No ono šta je svakako mnogo bitnije jeste da je ovakav pristup razumevanju međunarodnog prava, uz naknadno priznavanje samoinicijativnog proglašenja nezavisnosti Kosova, otvorio onu ”Pandorinu kutiju” užasa za normalizaciju divljačkih unilateralnih poteza bez presedana.

Srbija, koja je postala samostalna država jer je Crna Gora tako želela, nikako ne uspeva ništa da nauči na svojim lošim političkim potezima i iznova se vrti u krugu beznađa, od nemila do nedraga, neuspelog nacionalizma sa nesvrstanim likom.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Glas Jovanke Broz
    •  Ljudska prava su kod nas na čekanju!
    •  Ćaci u škole
    •  Član Poverenstva (...) o sukobu interesa u sukobu interesa?!
    •  Zašto iznova uništavamo, potkradamo i unazađujemo Hrvatsku
    •  Šta nakon 8. marta?
    •  Evropa svetonazorski baulja i gubi identitet i autentičnost
    •  Ovo je kuća za sve nas
    •  Prošla su vremena poverenja među ljudima. Raste egoizam
    •  Za banalizaciju zla spremni!

> Svi tekstovi ovog autora