Mera roditelj-odgojitelj umesto ukidanja treba modeliranje

”Jednog dana rešio moj tata za rođendan da mi kupi brata. Pitao je u dućanu, gde prodaju suvu hranu i kupus iz Srema, ali rekli su mu nema. Jednog dana rešio moj tata za rođendan da mi kupi brata. Pitao je u Banatu, tražio u internatu, išao do Srema, ali rekli su mu nema.

Onda jednog lepog dana dođe mama nasmejana, pravo iz porodilišta kao da to nije ništa, i reče sa vrata: Donosim ti brata! A tata? A tata! A tata zborit ode dosta je bilo bajke, braću ne donose rode već ih rađaju majke.”

Kako i biva, prethodnih nedjelja (tjedana) digla se galama, posebno u glavnom gradu, varoši nekadašnje Monarhije, kako nova, zeleno-leva-socijalno osvešćena vlast, koju smo čekali ko Atakama kišu, ukida (u velikom delu dokida), za neke demografsku, a za druge rasipničku, meru ”roditelj-odgojitelj”, a koja se odnosi na majku ili oca deteta, udomitelja ili drugu osobu kojoj je dete, temeljem kojeg ostvaruje novčanu pomoć, povereno na brigu i vaspitanje, a koja u zajedničkom domaćinstvu živi s najmanje troje dece.

Odmah je krenulo sa čuvenim anketama po portalima, bez da je uopšte utvrđeno znaju li ostrašćeni glasači i klikači šta mera podrazumeva, s naslovima: ”Jeste li za ukidanje mjere roditelj odgojitelj? Kažite nam u anketi”.

Naravno, svašta smo iščitali, vezano i za vakcinacije, holokaust, genocid nad živima, ali i trovanju koje nam biva bačeno preko aviona koji nas prevoze, sada za male pare, po ostatku Evrope.

No kao jedna od posebnosti, nekako je isplivalo, da je ova mera, koja i dalje važi ali se reže, bila divan zgoditak za žene neradnice, one koje su rađale da bismo im hranili decu, posebno se misli na pripadnice romske nacionalne manjine, te se na sve gledalo kao na legalizaciju ”nevinosti bez zaštite”.

Građani Švedske imaju pravo na rad 75% radnih sati dok im dete ne navrši osam godina, a porodiljni dopust može da se iskoristi u bilo kojem trenutku dok dete ne navrši osam godina života

Međutim, niko se nije zapitao, a to je ključno, da ovakve mere u sličnim oblicima postoje u ostatku sveta i da smo mi, sigurno i s namerom, sve to primenili na naš, jedinstven, način.

Populacijska politika je zapravo cilj usklađivanja demografske slike neke države, a s namerom kako bi se postigao neki od zadanih ciljeva.

U tom kontekstu, ako zanemarimo sumanutu eugeničarsku politiku i onu redistributivnu, koja se odnosi na razmeštaj stanovništva (recimo naseljavanja ljudi u priobalne ili ”bogu iza leđa” delove zemlje), najviše se govori o ekspanzivnoj (pronatalitetnoj) i restriktivnoj (antinatalitetnoj) populacijskoj politici.

Kao dva reprezentativna primera, eksplicitne i implicitne populacijske politike, govori se o Francuskoj i Švedskoj, koje imaju dugu tradiciju u bavljenju materijom stanovništva. Obe zemlje, koje se razlikuju po modelima, ali s istim ciljem, povećanjem broja stanovnika, aktivno se bave pronatalitetnom politikom, ali i analizom imigracijskih varijanata u demografskim kretanjima.

Sistem mera pronatalitetne politike Francuske obuhvata: progresivne dečje dodatke koji zavise od broja dece (doplatke), razne jednokratne porodične dodatke, porodiljni i roditeljski dopust (koji mogu da koriste oba roditelja), roditeljske naknade, odgovarajuće stambene i kreditne politike, sveobuhvatnu zdravstvenu zaštitu, fleksibilno radno vreme za majke s decom do određene dobi, ali i različito oporezivanje takvih porodica.

Ističu se i druge materijalne i nematerijalne povlastice, poput bonusa pri kupovini više proizvoda namenjenih deci, povlastice za posetu kulturnim i sportskim manifestacijama, olakšice u prevozu itd.

Kao drugi, zanimljivi, model ističe se onaj koji sprovodi Švedska. To spada i u tzv. ”skandinavski” pristup politici prema stanovništvu koji se imenuje i kao porodična politika i koji je u direktnoj vezi s ”blagodostanjem države”. Ovde se pre svega misli na ogromne aktivnosti, sa svih nivoa vlasti, bez puno promena koje se vezuju za izmenu vlada, s primarnim ciljem povećanja životnog standarda mladih kako bi imali ”želju” za imanjem dece.

Ono šta su temelji ovakvog pristupa populacionoj politici je da se sve sprovodi u odnosu na dobrovoljno roditeljstvo, a ono se odnosi na punu zaštitu privatnosti žena i slobodni pristup prekida trudnoće ili korišćenja kontracepcije.

Drugi temelj svega jeste da se svi zakoni donose u odnosu na populacionu politiku, povećanje nataliteta, te su u izradu takvih normativnih okvira uključeni, pre svega, naučnici i stručnjaci koji se bave razvojem stanovništva (u svim oblicima).

Neke od mera, koje su poznate, odnose se na to da je roditeljsko osiguranje dalo majci i ocu priliku da kod kuće neguju novorođenče, uz novčanu naknadu kao kompenzaciju za njihov oportunitetni dohodak, odnosno izgubljeni dohodak od zaposlenja do vremena dok traje njihov dopust (roditelji sami biraju kako će i kada da podele taj dopust).

Niko se nije zapitao, a to je ključno, da ovakve mere u sličnim oblicima postoje u ostatku sveta i da smo mi, sigurno i s namerom, sve to primenili na naš, jedinstven, način

Postoje i brojne olakšice roditeljima ili jednom roditelju, a vezano uz dnevnu brigu za dete, kao što su usluge čuvanja, ishrana u kući ili izvan nje, usluge dnevnih kućanskih poslova itd. Država blagostanja je obezbedila i velika sredstva vezana za troškove nege, ali i obrazovanja deteta. Građani Švedske imaju pravo na rad 75% radnih sati dok im dete ne navrši osam godina, a porodiljni dopust može da se iskoristi u bilo kojem trenutku dok dete ne navrši osam godina života.

Najvažnije, Švedska vlada pruža ”bonus za ravnopravnost polova” ako je roditeljski dopust podeljen ravnomerno između oba roditelja.

Na kraju je bitno istaći da mera ”roditelj-odgojitelj” zaista nije bila zamišljena, onaj ko misli suprotno ima pogane misli, da su žene ”strojevi” za reprodukciju (i to je bio jedan od argumenata onih koji su obrazlagali zašto je dokidaju u velikoj meri) i da je sve zapravo biračka baza ”dokonih žena koje sede kući”.

Model je svakako bio upitan i zaslužio je modeliranje, ali ne način koji ne uključuje one koji od mere sada, još uvek, žive.

U pitanju je socijalna kategorija i izostao je dijalog, s krovnim organizacijama i pojedincima, koji bi išao u pravcu razumevanja, osluškivanja ili umirivanja onih, žena, koje će za nekoliko meseci morati da se snalaze kako znaju i umeju u pogledu zaposlenja ili upisivanja dece u vrtiće kojih i ovako nema dovoljno.

Jer, svako dokidanje prava, koje se godinama konzumiralo (posebno ako se radi o socijalnoj kategoriji), treba na delikatan način, u saradnji s krajnjim korisnicima, proći.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, PREKO PAYPAL-A, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora