O rupama i megačepovima

Davne 1967. je iz velike škole animacije Zagreb filma stigao osmominutni film ”O rupama i čepovima”. Na Jugoslovenskom festivalu dokumentarnog, animiranog i kratkometražnog filma ovaj crtać autora Ante Zaninovića (1934. – 2000.) dočekan je ovacijama u dvorani beogradskog Doma sindikata. Film je kasnije sa velikim uspehom prikazan na mnogim međunarodnim festivalima (najviša nagrada u Locarnu 1968., između ostalih priznanja).

 

Nekoliko dana posle beogradske projekcije ova šarmantna vizuelna igrarija našla se u programu TV Beograd. Šapat svih šapata, odjek u vladajućim partijskim telima (od SK, svetog sinoda, do gradskih poslušnika) bio je nerazgovetan. Svi su osetili da je film, bez ijedne reči komentara i dijaloga, pogodio srce zvanične politike i nagovestio stepen autističnosti i cenu palanačke samodovoljnosti. Ali kako objasniti šturom partijskom retorikom (neprihvatljiva pojava, neprijateljsko delovanje) jezik animirane pošalice u kojoj se može prepoznati samo onaj koji se time odaje kao dobro pogođena meta? I zato je partijski gnev ubrzo utihnuo.

 

Zašto podsećam na taj davnašnji film? U njemu je efektnije, ubitačnije nego ikad kasnije, sažeta dijagnoza o političkom samozavaravanju, ceni olako prihvaćene ograđenosti od sveta (onog tamo), pribegavanju olakim rešenjima koja samo otvaraju nove nevolje. Sve je to kasnije prepoznato u jugoslovenskom filmskom ”crnom talasu”, pa se pribeglo sankcijama (partijskim, sudskim, ”samoupravnim”). Ništa se nije naučilo. I cena je bila strašna.

Zašto podsećam na taj davnašnji film? U njemu je efektnije, ubitačnije nego ikad kasnije, sažeta dijagnoza o političkom samozavaravanju, ceni olako prihvaćene ograđenosti od sveta (onog tamo), pribegavanju olakim rešenjima koja samo otvaraju nove nevolje. Sve je to kasnije prepoznato u jugoslovenskom filmskom ”crnom talasu”, pa se pribeglo sankcijama (partijskim, sudskim, ”samoupravnim”). Ništa se nije naučilo. I cena je bila strašna

 

A u Zaninovićevom filmu vidimo dobronamernog čovečuljka, ograđenog sa svih strana visokim, dobro utvrđenim zidinama. On usred ovog omeđenog prostora ima svoju klupicu, svoje novine, ali – nešto počinje da smeta. U njegovoj blizini otvori se iz tla rupa i javlja se mali, onespokojavajući gejzir. Badžica nađe neki čep i reši problem. Ali otvaraju se postepeno nove rupe, sve zatvara jednu po jednu.

 

Okružen gomilom čepova čovečuljak konačno može da se posveti čitanju novina, no nešto ga kopka. Zar nema novih rupa? Počinje da proverava čepove, kao da ne može da poveruje da je rešio sve nevolje. Ili, drugačije, kao da mu život bez dodatnih nevolja postaje nepodnošljiv. I, odjednom, sve odleti u vazduh.

 

Izvinjavam se zbog prepričavanja, jer lepota filma je u crtežu, pokretu, univerzalnim aluzijama.

 

Zašto sam onda to uradio? Jednostavno, gledajući šta nam se događa mesecima, uz sve nevolje sa poplavama (biblijskim, kako se vlast dovitljivo dosetila da sve stavi u kontekst koji je lišava i delića sopstvene odgovornosti) neodoljivo mi se nameće utisak da nam se narativ o čepovima i rupama događa neprekidno, kao u nekoj farsičnoj varijaciji povratka na večno isto. Bez Nietzscheove metafizike, naravno.

 

A kad već pomenuh tu veliku nesreću koja je sa nadošlim vodama, kišama, povodnjima pogodila ovaj deo Balkana, tačno je da niko to nije očekivao niti mogao da spreči. Srbija se odbranila na obalama Save i Dunava, a najvažniji deo (u industrijsko-strateškom pogledu) oko Obrenovca i Termo-elektrane Nikola Tesla nastradao je preko svake mere, jer se nije vodilo računa o slivovima Kolubare i nekih omanjih reka.

 

I što je najgore: veliki deo nesreće, tu i u mnogim planinskim krajevima, uslovljen je višedecenijskim uništavanjem šuma, stvaranjem goleti, koje su sada pretvorene u odrone, te je nekoliko hiljada kuća kliznulo u raspad, niz brdo i nizbrdo. A još u vremenima Knjaza Miloša (prva polovina 19. veka) znalo se da kad posečeš drvo, odmah zasadi novo. To znam i ja, koji nikad nisam sekao niti sadio. I ne moram, ali država mora da zna.

Srbija se odbranila na obalama Save i Dunava, a najvažniji deo (u industrijsko-strateškom pogledu) oko Obrenovca i Termo-elektrane Nikola Tesla nastradao je preko svake mere, jer se nije vodilo računa o slivovima Kolubare i nekih omanjih reka. I što je najgore: veliki deo nesreće, tu i u mnogim planinskim krajevima, uslovljen je višedecenijskim uništavanjem šuma, stvaranjem goleti, koje su sada pretvorene u odrone, te je nekoliko hiljada kuća kliznulo u raspad, niz brdo i nizbrdo. A još u vremenima Knjaza Miloša (prva polovina 19. veka) znalo se da kad posečeš drvo, odmah zasadi novo. To znam i ja, koji nikad nisam sekao niti sadio. I ne moram, ali država mora da zna

 

Prokleta priča o rupama i čepovima je paradigma svega onoga što se decenijama događa na ovim našim prostorima. Agrarna politika je uništena, oni koji valja da brinu o plodovima zemlje su prepušteni bezdušnoj birokratiji, stočarstvo je uniženo (to se vidi iz medija, ljudi koji generacijama žive od toga dižu ruke, jer im se ne isplati da se nose sa kulovskim improvizacijama svake nove političke postavke na vlasti).

 

Kultura, stvaralaštvo, umetnost, oblast koja je meni na srcu, mozgu i unutrašnjem poslanju u prvom planu – prepušteni su novopridošlim patriotima u vidu zanata. Kad kupim dobro opremljenu knjigu ili vidim pozorišnu premijeru u kojoj ima modernog senzibiliteta, autentične energije i duhovne elegancije, uvek se zaprepastim: otkud tim ljudima ta plemenita snaga kad se na sve strane podstiče mediokritetstvo, glupost, pa i niskost (izvinjavam se na ovom izrazu, ali je, sorry, tačan).

 

Već desetak dana u medijima koji ne mogu da se izbore sa skandalima, moralnim nitkovlucima koje vlasti već pola stoleća ne pokušavaju da prikriju, nego se time diče (posle im je kriva tabloidna štampa! ), bukti neviđeni skandal o doktoratima zasnovanima na plagijatu. Ništa novo, jer od Blaca (selo na jugu Srbije) i Novog Pazara do nekih varošica u zabačenim planinama silesija fakulteta, isturenih odelenja tobož uglednih univerziteta štancuje diplome, masterske rangove, doktorate čiji ugled zamire na prvoj seoskoj krivini.

 

Samo u Beogradu postoji desetak univerziteta, državnih i privatnih, akademija, visokih škola, isturenih škola tobož povezanih sa britanskim obrazovnim sistemom, na kojima se predaje o filmu, glumi, medijima i komunikacijama. Na svima se plaća sve živo, od upisa do prijavljivanja ispita i kolokvijuma. Trgovina cveta, i ne slučajno, važi ona pošalica: ”Sine, koliko ti je ostalo do diplomskog? Odgovor: Pet soma evra!”

 

Od osnovne škole do tzv. visokog školstva korupcija cveta bez skrivanja. Pre nekoliko godina na državnom pravnom fakultetu u Kragujevcu otkrivena je pljačkaroška afera zvana Indeks, desetak profesora, uglavnom gostujućih sa beogradskog faksa, izvedeno je na sud, korupcija je dokazana, pale su sudske presude.

 

A onda je cela afera zvana Indeks vraćena na početak, ništa nije urađeno, odbranjene su ublaćene univerzitetske karijere, neki profani su unapređeni u savetnike vrhunskih ljudi na vlasti. Čeka se zastarevanje postupka. I biće ga, na nesreću.

Najsmešnije je kako je dekan Fakulteta političkih nauka objasnio da MJ nije odstranjen sa fakulteta (tvrdnja MegaMiće), već nije prihvaćena njegova kandidatura za asistenta. Uslov za zvanje je najmanji prosek ocena 8, a njegov prosek je bio džinovskih 7,22. Uzgred, jedna profesorka je otkrila da je dotični genije dovođen kod nje da polaže ispit uz molbu da se uvaže otežavajuće okolnosti. Naime, MJ je glumio slepilo! Godinu dana kasnije evo ovog fenomenalnog lika sa doktoratom najuglednijeg londonskog fakulteta!

 

Zato nikoga nije iznenadilo kad je troje mladih doktoranata iz Engleske objavilo podrobnu analizu doktorskog rada aktuelnog ministra unutrašnjih poslova NS-a sa jasnim dokazima da je reč o trapavo obavljenom plagijatu, odbranjenom na Megatrendu. Sve bi to možda prošlo bez većeg odjeka, jer je podrobna analiza objavljena samo na e-portalu Peščanik.

 

Ali, što rekao pesnik: ”Ubi ih prejaka reč!” Sa privatnog univerziteta Megatrend krenulo je hakersko blokiranje sajta (trajalo je nekoliko dana), odmah se javio vlasnik, rektor, profesor dr. Mića Jovanović, koji je pisce analize proglasio neznalicama, zavidljivcima koji kod njega ne bi prošli ni kao studenti, a partijski drugovi pomenutog ministra su u parlamentu sve to proglasili udarom na državu, postojeći pravni poredak!

 

No tih dana se, u opštoj pometnji, uz golemo ćutanje akademske zajednice (a oni su najpre na udaru i njihov pretpostavljeni ugled) odjednom pojavilo pojačano zanimanje za dr. Miću Jovanovića, vlasnika, rektora Megatrend univerziteta i, posebno, za njegova dva doktorata.

 

Istraživanje po arhivama engleskog School of Economics, gde je MegaMića doktorirao 1983. (po sopstvenom iskazu), pokazalo je da taj doktorat ne postoji! Dr. MJ je kao svog mentora i čoveka kod kojeg je doktorirao pominjao prof. Stephena Wooda. Istraživači iz Engleske su pronašli gosp. Wooda i on je napisao i potpisao da se kod njega pojavio MJ, doneo neki rad koji je profesor odbio (zahtevao preradu) i da više tog čoveka nije video.

 

Kad je konačno ministar obrazovanja objavio ove podatke i pozvao MegaMiću da iz moralnih razloga podnese ostavku, on je izjavio da će podneti ostavku ”ali ne iz moralnih razloga” već zbog političke zavere, izdaje, truć-truć, bla-bla.

 

Sledećih dana MegaMića neprekidno istrčava na teren sa novim objašnjenjima (nije London 1983. nego neki severni grad 1989.), a najnoviji način odbrane je tobožnje davanje novca redakcijama da bi se smirila kampanja protiv njega, a ona se nastavila!

Prethodni ministar obrazovanja je kod MegaMiće dobijao platu na Megatrendu, a kao ministar potpisivao lukrativne ugovore sa Megatrendom. A onda je smenjen. Akademska zajednica, Konferencija univerziteta (gde je Mića potpredsednik), sem retkih pojedinaca (profesori Srbijanka Turajlić, Danica Popović, Ilija Vujačić, Vladimir Pavićević), se ne oglašavaju, Vlada se ponaša kao da je sve stvar Senata, profesora i drugih tela na MT gde je ova zabavna, felinijevska (”Amarcord”) ličnost bog i batina

 

Najsmešnije je kako je dekan Fakulteta političkih nauka objasnio da MJ nije odstranjen sa fakulteta (tvrdnja MegaMiće), već da nije prihvaćena njegova kandidatura za asistenta. Uslov za zvanje je najmanji prosek ocena 8, a njegov prosek je bio džinovskih 7,22. Uzgred, jedna profesorka je otkrila da je dotični genije dovođen kod nje da polaže ispit uz molbu da se uvaže otežavajuće okolnosti. Naime, MJ je glumio slepilo! Godinu dana kasnije evo ovog fenomenalnog lika sa doktoratom najuglednijeg londonskog fakulteta.

 

Cela ova priča je samo paradigma sloma visokog školstva u Srbiji, jer je MegaMića početkom devedesetih, iznenada, ničim izazvan, u trenutku kad se prethodna država raspala i Srbija utonula u neopisivo siromaštvo, pojavio sa drugim doktoratom iz Slovenije (Maribor), zemlje koja se već odvojila. Iskorišćen je pravi trenutak, takozvana ”žuta minuta”. Ko bi sada u Mariboru proveravao da li je neko iz ”neprijateljske Srbije” doktorirao. Neverovatnim kapitalom osnovao je Mića Jovanović Megatrend univerzitet i razgranao ga do neviđenih razmera.

 

Sada se ispostavilo da Megatrend u Londonu, Beču i Tokiju ne postoji, kako je rektor neprekidno tvrdio. Ovo je ustanovila novinska agencija Deutche Welle. Ko nije video Miću Mega na televiziji ne može da zamisli kako je sve ovo moguće. On deluje kao Delboy (”Mućke”) u luksuznom izdanju, uvek u nekoj vrsti hedonističkog bunila, kao da je upravo istrčao sa neke lumperajke.

 

Poslednjih godina se hvalio da je dobar broj ministara doktorirao kod njega, doktorirala je kod njega folk zvezda Ekstra Nena, za asistenta je postavljena starleta Nataša Bekvalac. Imperija nema granica!

 

Prethodni ministar obrazovanja je kod MegaMiće dobijao platu na Megatrendu, a kao ministar potpisivao lukrativne ugovore sa Megatrendom. A onda je smenjen. Akademska zajednica, Konferencija univerziteta (gde je Mića potpredsednik), sem retkih pojedinaca (profesori Srbijanka Turajlić, Danica Popović, Ilija Vujačić, Vladimir Pavićević), se ne oglašavaju, Vlada se ponaša kao da je sve stvar Senata, profesora i drugih tela na MT gde je ova zabavna, felinijevska (”Amarcord”) ličnost bog i batina.

 

Nesreća je da ova zemlja na svim nivoima očekuje strukturne promene, a sa kozmetičkim promenama (nije Mića nego Pera) traje urušavanje bez kraja.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora