Otrgnimo se od raširenog defetizma koji parazitira Balkanom

U vremenima letnjih oluja prođe nam još jedna ”Oluja”. Nacionalni praznik kada se, posebno od strane onih koji u Domovinskom ratu nisu učestvovali, vrši prava utrka ko će da u recikliranom govoru više puta pomene Titovog generala i prvog nam predsednika Domovine, odnosno našu hrišćansku veru, Miloševića (ne Borisa) i pobunjene Srbe.

Na prvu se čini da su to samo, pomešane i zamućene, naučne činjenice koje se u danima ”pobede i slavlja” stapaju sa hrvatskim identitetom kao jedno. Ovaj zaključak posledica je upravo onakvih govora koji nas stalno podsećaju na zajedničku istoriju, onaj krvaviji deo, te da je naša samostalnost i opstojnost rezultat sinergije, ali i eliminacije.

Takva politička (ne)kultura, odsustvo stida i odgovornosti, stalno je prisutna u našoj ”prokletoj avliji”. Ona je plod naših aspiracija, pogrešnih očekivanja i deluzija koje nam se nameću i ponavljaju, te nažalost nije ništa bolje na bilo koju stranu političkog spektra da okrenete glavu.

Od desnice koja luta u svojih neustavnim ”vlažnim snovima” do levice koja se frlja izlizanim parolama bez mogućnosti za iznalaženjem ideja. I to je naša slika i (ne)prilika iz koje se masovno iseljavamo.

Treba biti realan, napraviti otklon od tako tipične malodušnosti koja nam skraćuje životni vek, i priznati da su političari koje hranimo i oblačimo nastali po našem liku i da se ponašaju onako kako misle da mi to od njih i očekujemo. Jer oni nisu politički akteri u uređenim zemljama severa Evrope već su oni ”naše gore list”, gorki pelin, koje mi onda svojatamo i kritikujemo baš zato što sebe vidimo u njihovom odrazu i obrnuto.

Ovogodišnju proslavu, u Republici Hrvatskoj je to nacionalni praznik (neradan dan), obeležili su i incidenti sa pokušajem promovisanja obeležja neustavnih skraćenica koje su se odomaćile u svim porama društvenih procesa. To je ona kapilarna vlaga naše zajedničke kuće koja nam stalno vlaži i ruši temelje koje mi ne uspevamo da saniramo. Nismo spremni da se upustimo u sagledavanje sopstvenih nedela jer smo svesni, strah je uvek najveći pokretač, da ćemo time uvideti i ličnu odgovornost.

Svako je imao pravo da oslobodi svoju teritoriju i tu ne bi smelo da bude dubioza koje bi ljude delile na one koji vide i ne vide problem u oslobodilačkoj akciji svoje kuće. Sve ono šta se dešavalo za vreme vojne operacije povratka teritorije i nakon jeste sa opisanim ratnim zločinima prema civilima koji su ostavljeni u zaboravu nacionalističke euforije. Jer nema opravdanja nečega koje se imenuje osvetom.

Ništa drugačije, nažalost, nije ni u komšijskoj Srbiji koja od 2015. godine, poput onog vampira iz vodenice Save Savanovića, iskopava i repozicinira istoriju u kojoj (ne)zvanično nije učestvovala. Bave se redizajniranjem kolektivne prošlosti na način da se oplakuje kolona egzodusa ljudi koji su napustili svoju dedovinu bez da se vrate nekoliko godina unazad, nekakav povod za rat, kada je trećina hrvatske teritorije bila okupirana.

Jedan od predvodnika vašljivog šovinizma jeste i notorni politički lider, čovek bez imalo harizme, ali sa političkim pragmatizmom, imena Dodik koji je poznat i po tome da se bavi fabrikovanjem istorije, nepoštovanjem institucija države u kojoj živi (pare koje prima mu nisu gadne), ali i sa reputacijom poklanjanja ukradenih relikvija – ikona.

Kao kakav parnjak, koji ga aktivno koristi zarad samopromocije do iznemoglosti, jeste i večiti vožd i maršal u jednom imena Vučić.

I tako dan za danom na svim kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Ne misleći na narod nad kojim vladaju iznova terorišu i koriste državne resurse, niske strasti, strahove i neznanje osiromašenog puka, kako bi opstali na vlasti – koju zloupotrebljavaju. To je jedina agenda koja ih vodi jer sve suprotno od toga za takve znači egzil ili nešto treće (gore od toga).

Ovogodišnju godišnjicu prebega, proterivanja i pogibije srpskog naroda iz okupiranih krajeva Hrvatske u Prijedoru je obeležila razdrndana garnitura srpskog rukovodstva.

Radi se o gradu u kojem su srpske snage počinile ratne zločine protiv nesrpskog stanovništva tokom rata u Bosni i Hercegovini. To je onaj period iz 1992. godine kada su nesrpskom stanovništvu naredili da svoje kuće obeleže belim zastavama ili čaršavima, te da pri izlasku iz kuća na rukavu nose bele trake ili krpe. Svaka sličnost sa nacistima je slučajna.

Nakon toga ubijeno je preko 3.000 civila, a više hiljada ljudi bilo je zatočeno u više desetina koncentracionih logora, kao šta su Omarska, Keraterm i Manjača.

I to je ona realnost o kojoj se ne uči u srpskim školama, sa obe strane rafting Drine, jer se tako nešto bestijalno negira sa stalnom potrebnom merenja ko je kome više dece pobio i ko je kome dedu klao (1941. – 1945.).

Nažalost mitovi i ratovi idu ruku pod ruku. Hrvatska službeno tog petog avgusta slavi ”Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja” kada su hrvatske snage ušle u (polu)prazan Knin, te se slavi i povratak preko 150.000 proteranih Hrvata od 1991. godine.

U Srbiji se ova vojna operacija smatra „etničkim čišćenjem“ kada je ubijeno preko 600 civila, spaljeno je preko 22.000 kuća i proterano preko 200.000 građana srpske nacionalnosti.

Suočavanje s prošlošću, sa svih strana Dunava i Drine, početak je pokušaja pomirenja među narodima koji i dalje pate. Živi rođaci i prijatelji, koji su ostali iza onih koji su stradali, još uvek oplakuju svoje, a politički predstavnici im u toj boli redovno, po već ustaljenim kalendarima i praznicima, (ne)pomažu. I to je naša realnost koju moramo da živimo i u koju smo svrstani bez da nas je iko nešto i pitao.

Dok sačekamo neka bolja vremena, a svaki dan je prilika za tako nešto, možemo mnogo da učinimo i sami. Otrgnimo se od tuđih negativnih emocija i raširenog defetizma koji parazitiraju u našim balkanskim mahalama.

Budimo obazrivi prema ličnim iskustvima drugih i poštujmo svaku osobu zbog onoga šta jeste, a ne zbog onoga šta mislimo da bi mogla da bude.

I najbitnije, pitajmo ono čuveno od Barbare Matejčić pitanje ”Kako ste?”.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora