novinarstvo s potpisom
Tokom novogodišnjih i hrišćanskih praznika, kao i tolikih godina ranije, pristizale su nam čestitke i lepe želje ponajviše e-mailom, a na mobilnim se pojavila čudna moda: neke stihovane pesmice pisane za Ivicu i Maricu. Najveći deo elektronske pošte mi ne govori ništa, kao da nije ni upućen meni nego mom laptopu.
Nije važno što sam deo novogodišnjih poruka dobio klasičnim putem, poštom, mnogo je važnije što mi na taj način još uvek pristiže najvažniji deo moje komunikacije sa svetom. I lepo mi je što mi se klasičnim pošiljkama ne javljaju neke belosvetske vračare (poput nekakve Sare Felder koja mi dva puta dnevno šalje nekakve horoskope i tajne poruke) ili oni prevaranti (koji me obaveštavaju da sam dobio nekoliko stotina hiljada funti na nekakvoj engleskoj lutriji).
Od Drugog svetskog rata na ovamo viđao sam razne poštare koji se sa teškim torbama približavaju poštanskim sandučićima i tu ostavljaju pisma, pošiljke, a ponekad i sudske pozive (ovi poslednji još ne stižu elektronskom poštom, prokleti bili). Poslednjih godina mojom ulicom prohodi mlađi poštar, uvek nasmejan, što me je zbunilo, jer mrgodnog sveta ima gde se mrdnete.
Doznao sam da se zove Dejan, zastanem uvek s njim na ulici i razmenimo utiske o životu i nesrećnim liderima nacije. Video sam da bistrije razmišlja od većine novinara koje znam, a on je mene uvek obasipao pitanjima na koja nije lako odgovoriti. Kad su mi pristizale neke kabastije pošiljke, knjige i samo knjige, ostavljao mi ih je na kućnom pragu da se ne lomatam po poštama, gde gomile penzionera uvek dežura kako im nešto ne bi izmaklo.
A onda mi je sredinom januara Dejan rekao kako se više nećemo viđati, jer je dobio reon u drugom delu grada. Malo sam se rastužio, znam da će ga naslediti neko ko zna svoj posao (na poštare se nikad nisam žalio). Ali s kim ću razmeniti nekoliko rečenica kad je u mom čuburskom kraju ostao samo neki natušten svet koji ponekad ne zna ni ime grada u kome se nalazi?
Nemojte pomisliti da imam nešto protiv e-mailova. Toliko korisnih poruka stiže sa raznih strana sveta, deo moje porodice živi u rasponu od Chicaga i Montreala do Skopja i Sarajeva. Pošto smo svi postali lenji za klasično pisanje pisama (uzgred, cene deluju kao mala Božja kazna).
Tu i tamo doznamo šta se zbiva, svi uglavnom tuguju za onim što je bilo ili zbog onog što nas sve čeka (susret sa Višnjim, kojim ima strpljenja sa nesećnim Zemljanima.
A tek ako poželite da pošaljete knjigu preko mora, taksa uveliko premašuje cenu poslate knjige, premda u obratnom smeru tako visoki nameti ne važe. Ali naviklo se u ovom delu Balkana da se kažnjavaju pismeni i radoznali.
Ne slučajno, u mnogim našim filmovima i popularnim tv-serijama uvek su bili najsimpatičniji seoski učitelji, doktori i poštari. Popovi su, poput čuvenih Sremčevih junaka, više služili za blagorodnu šalu. Ali glavnu vezu sa veliki svetom činio je poštar. U sjajnom dugometražnom dokumentarnom filmu ”Pileći izbori” mladog autora Gorana Radovanovića (film je osvojio nekoliko važnih međunarodnih priznanja) glavni junak je mladi poštar koji obilazi tetku na selu, a komšije ga saleću svakakvim pitanjima.
Film je načinjen pre nekoliko godina, ali će još dugo delovati kao da je juče snimljen.
Kad sam pominjao Dejana, mislio sam na nekog ko svoj posao obavlja sa osmehom i kojeg sve komšije znaju. Donosio je nekom starijem svetu penzije da ne bi stajali po poštanskim redovima, popunjavao formulare i obrasce, što mu nije u opisu službe.
Iako su nam kompjuteri promenili komunikaciju sa svetom, svi računi, opomene i pritužbe još stižu klasičnom poštom. Sa poštarima se promenio izgled naše civilizacije, jer kad su stare tatarske glasonoše zamenili poštanski glasnici, palanka se otvorila prema svetu.
Ne slučajno, najbolji vestern i jedan od najboljih filmova svih vremena zove se ”Poštanska kola”. Sve se događa oko ovih kola koja uz važne pošiljke prevoze i putnike, a banditi i indijanska plemena vrebaju da zaplene sve što se prenosi. No tu je John Wayne koji uopšte nije poštar, ali brani čast američke pošte i putnika koji putuju zahvaljujući njoj. Kad su jednom zapitali velikana filmske režije Johna Forda šta je bilo potrebno da bi se napravio takav film, on je skromno rekao: kao u grčkoj tragediji, to je jedinstvo vremena, mesta i radnje, a kočije su kao antička pozornica, tu se vidi ko je kakav.
U istoriji filma poštari i poštanska služba su uvek igrali važnu ulogu. A tek poštarke! U sjajnom filmu Živojina Pavlovića ”Kad budem mrtav i beo” šarmantni probisvet Džimi Barka (Dragan Nikolić) upada u poštanski vagon u kojem đavolasta poštarka (Dara Čalenić) udara pečate. A kad ugleda Džimija! Počeli smo ozbiljnom pričom o ulozi pošte, elektronske i klasične, a stigli smo do škakljivih zgoda. U elektronskoj pošti nema zgodnih poštarki. Samo suvi podatak ili obmana.