novinarstvo s potpisom
Kad bi naivni čitač dnevne štampe i pratilac vizuelnih medija donosio zaključak o izdavačkoj ponudi u Srbiji, pao bi u beznađe i očajanje. Mogao bi da pomisli da se malo šta vredno ozbiljnog čitanja pojavi u obliku knjige. Tragova očajanja i beznađa ima u stvarnosti, ali upropašćene kulturne rubrike (više iz materijalnih razloga, ekonomske nesigurnosti medija, nego što je to promišljeni deo uređivačke politike) daju nepouzdan utisak o izdavačkoj ponudi.
Istinu govoreći, nije lako danas pratiti nova izdanja. Knjižarska mreža (u rasponu od beogradskih Terazija do Vranja, Surdulice ili Subotice na severu) ne postoji, van metropole tek tu i tamo postoji nešto što se po navici naziva knjižarom, ali izbor ponuđenih knjiga je uzgredan, slučajan i dekorativan, jer se tamo prodaju flomasteri, software za PC-e, boje i nalepnice za uskršnja jaja i šta sve ne.
Nije mnogo bolja situacija ni u Beogradu. Samo tri knjižare imaju širi izbor značajnih teorijskih i referentnih knjiga: ”Beopolis” (u Euro-centru, pored Doma omladine), ”Aleksandar Belić” (u zgradi Kolarčeve zadužbine) i ”Zepter” (u Knez Mihajlovoj). Ako u ovim knjižarama zatražite određeni naslov, a trenutno ga nema, knjižari će zapisati i, kad ga dobiju, javiti vam telefonom.
U ”Zepteru” već desetak dana čeoni deo izloga zauzima ”Argentinski roman” Drage Pilsela, tu sam kupio ovu knjigu (sada je na čitanju), a od knjižara doznajem da je među traženijim. Pohvala i čitalačkom plebsu.
Mimo ovih pomenutih postoji velika mreža mega-knjižara novih, komercijalnih izdavača ”Laguna”, ”Vulkan”, ”Delfi”, ”Euro-Giunti”… Ogromna ponuda, uglavnom sopstvenih, komercijalnih knjiga (hitovi do hitova). Ali ako zatražite knjigu koja pripada nekom manjem izdavaču, teorijsku, esejističku, već je krajnje neizvesno kako ćete proći.
Pomenuta pometnja u kulturnim rubrikama dovela je do preovlađujuće, burazerske proizvoljnosti u književnim preporukama. Mimo nekadašnje tradicije da velike redakcije imaju stalne književne kritičare (recenzente), taj običaj se u poslednjoj četvrtini stoleća pogubio.
Kad je NIN krenuo 1951., glavno mesto u kulturnoj rubrici je popunjavao legendarni Borislav Mihajlović Mihiz, a onda od početka 60-ih Petar Džadžić, Muharem Pervić, Rade Konstantinović, Miodrag Pavlović, Zoran Mišić, Zoran Gavrilović, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra… Deo tih i drugih imena se selio u Politiku, znalo se ko može da donosi sudove u uticajnim novinama.
Taj dobar redakcijski običaj se izgubio i sada tek povremeno se pojavi nešto što pretenduje na književnu recenziju, ali to je po pravilu panegirik, što sveukupno stvara nepoverenje ozbiljnijeg dela kulturnog življa.
Kad sam započeo sa nemogućnošću sagledavanja šta se događa u izdavačkoj delatnosti, imam u vidu najnovije podatke o knjigama koje su objavljene u godini 2012. Ništa iz druge ruke, svojim očima sam se uverio da se pred Republičkom komisijom za otkup knjiga za fondove javnih biblioteka našlo ukupno 3560 knjiga! Kao član te Komisije drugu godinu za redom (mandat je 4 godine) gotovo sve te knjige sam opipao, prelistao, neke nosio kući na čitanje…
Naš zadatak je bio da načinimo uži ibor izdanja koji je poslat na adrese 178 biblioteka u širokom rasponu sve do granica države, a one su imale pravo da načine svoj izbor. Važnost ovog poduhvata je u tome što javne biblioteke koje su na lokalnim budžetima jedva imaju novaca da podmire režijske troškove (voda, struja, skromne plate…)
Ukupan fond za otkup knjiga u 2013. je 120 miliona dinara, za 30 miliona veći nego za prethodnu, a za 2011. bio je 60 miliona. U opštoj stisci oko sirotinsjkog kulturnog budžeta (0,64 od ukupnog budžeta) to deluje kao malo čudo.
Uzgred, Komisija je u udarničkom ritmu radila deset dana po pet časova dnevno kako bi se ceo složeni proces posle izbora samih biblioteka okončao pre 1 maja, jer će najavljeni rebalans budžeta najpre pogoditi izdvajanja za kulturu, gotovo poslovično!
Vraćam se na brojku od 3560 knjiga. To je iznad svih očekivanja. Naravno, tu ima svačega, jer od 276 izdavača tek pedesetak ima neki nagovešteni uređivački koncept, veliki broj knjiga pripada pulp ili trash literaturi domaće ili strane provenijencije. Protiv ovog smera nemam u načelu ništa, ali naš zadatak je ipak bio da podignemo donju granicu, da biblioteke ne bi ”na zahtev čitalaca” (uobičajeni izgovor) iskoristile svoju kvotu na bedastoće ili budalaštine.
Jer kad se uzme u obzir da se knjige otkupljuju iz ovog javnog fonda bez knjižarskog rabata od 40 odsto, otprilike 126 hiljada knjiga će ispuniti bibliotečnu ponudu koja je poslednjih godina bila sa malo prinova.
Ali kad se pogleda vrednosni vrh izdavačke ponude, to je ipak obilje vrsnih knjiga iz svetske i domaćih književnosti, stripova i grafičkih romana koji imaju sve širu kultnu publiku, popularnih autora u rasponu od Japanca Murakamija do Amerikanca Kormaka Mekartija, Francuza Begbedea, Latinoamerikanca Bolanja, Turčina Pamuka…
Najopširniju listu nudi Laguna, koja ima obilje trasha, ali i sabrana dela Žozea Saramaga, Vargasa Ljose, Ive Andrića i novih asova domaće scene: Basare, Velikića, Gatalice…
Nekoliko tzv. malih izdavača su po biranoj ponudi, strogosti u pridržavanju izdavačkih standarda (izbor vrsnih prevodilaca, dobra lektura, dobar dizajn) u samom vrhu. Karpos iz Loznice (pokušajte da na mapi Srbije pronađete ovaj gradić!) svake godine nudi vrhunske knjige poput onih Rolana Barta, Žana Starobinskog, Badjua, Lakana, Fukoa, Deleza, Makluana,Sloterdajka…
Bezmalo četiri decenije traje biblioteka Gradac (Alef) iz Čačka pod rukom harizmatičnog Branka Kukića – a najnoviji naslovi Lešeka Kolakovskog, Džordža Stajnera, Vilijema Stajrona su dovoljna preporuka. I možda pre svih, polihistor Ivan Čolović u sopstvenoj, kultnoj ediciji „XX vek“ od 1964. naovamo nudi antologijski izbor kapitalnih antropoloških, esejističkih i filozofskih tekstova. Kad je reč o Čoloviću, nema popuštanja onima s leva i desna.
Nekadašnji veliki izdavači Nolit, Prosveta, BIGZ, Rad su od kraja 80-ih počeli da tonu i neki su nestali brzo, dok su neki ostali jedno vreme da tavore stvarajući varljivi utisak da oni i dalje nose nekakav barjak.
Čuveni Nolit je sredinom 90-ih, pavši na najniže grane, dopao do ruku, nameštenom tajkunskom privatizacijom, do Veterinarskog instituta (vlasnik, donedavni predsednik Partizana veseli Đura!). Ubrzo su rasprodate sve elitne knjižare ove kuće. Slično se dogodilo BIGZ-u i Radu.
Moćni izdavač Prosveta je usporio materijalni kolaps, ali moralni ne – jer su novi urednici krenuli da objavljuju sočinenija štetočinske skribomanije čuvene ”Ledi Magbet sa Dedinja” (MM). Bruka do neba, a posle 2000. godine kuća je otišla na doboš, kupio je neki tajkun koji je razbucao veliki poslovni prostor, rasprodao knjižare. Potom je tobož’ poništena transakcija, ali od toga kultura nije imala ništa. Ostala je samo, izdvojena od tajkunskih ambicija, kultna knjižara ”Geca Kona“ na početku Knez-Mihailove i to zahvaljujući tužbi zakonskih naslednika Gece Kona!
Ipak, knjižara je u jadnom stanju, pritisnuta privatnim, skribomanskim i otrovno patriotskim izdanjima, od kojih svako sa zrnom pameti beži kao od kuge. Nekad čuvena Prosvetina knjižara ”Danilo Kiš”, preko puta hotela ”Moskva”, morala je nedavno da skine oznaku Prosvete, a Danila Kiša nema ko da čuva.
Kao primer zalutalosti u vremenu ovih dana se pojavio Apel za očuvanje Prosvete, objavljen (pazite ovo!) u pismima uredništvu ”najstarijeg lista na Balkanu”. Ovaj apel Udruženja književnika Srbije stiže prekasno jer se dotično udruženje u prethodnim decenijama pretežno bavilo patriotskim poslovima tipa borba za istinu o Radovanu Karadžiću, pravda za Ratka Mladića (pod floskulom: Dole haško bezakonje!), povratkom na nebesko Kosovo i sličnim utvarama.
Udruženje poziva državu da se ponište sve lažne privatizacije i otimačine (Kasno Janko na Kosovo stiže!), ali jedini konkretni predlog je ”odbrana i spas najuglednijeg srpskog izdavača Prosvete”. Kako? Ovako: ”da se na mesto direktora i glavnog i odgovornog urednika vrati g. JJ”. I time će se sve rešiti!
Da ne postoje i druga književnička udruženja poput Srpskog književnog društva i Udruženja književnika Vojvodine, prilično nemoćna i neuticajna, ali barem se javno ne brukaju, narod bi mogao da pomisli da 3-4 hiljade članova UKS čini neku moralnu i intelektualnu silu!
Kad bi svaki deseti među njima čitao nešto posle srednješkolske lektire, ne bi nam se dogodilo da neka najznačajnija izdanja beleže tiraže između 50 i 300 primeraka.