U harmoniji proleterske neimaštine svi smo pivali iste pisme

Svaki kraj sedmice moje mladosti je liti mirisao skoro isto.

Petkom bi se u mom Velom Varošu dim od žara suve loze i srdela, koje su se na gradelama milovale grančicom ružmarina i maslinovin uljen, tukli za pobjednika najlipšeg vonja. U tu trku parfuma se ubacivala i bukara domaćeg plavca ka i sirup od naranče koji se refužo kupova na dozijere u vinariji iza kazališta.

Jedino ko je tu moga konkurirat je vonj friškog kruva. Štruca polubilog je miritala posebnu lentu jer joj miris nije popušta od Kragićeve pekare sve do moje kuće na dnu Plinarske. Ma za pravo reć sve je nekako mirisalo na lipo.

Familija bi se spustila u dvor, posjela oko stola i bogovska gozba je mogla počet. Nakon obida red smija, red pisme i tri reda ljubavi su se sumanuto izmjenjivali. Veliki bi se s nama igrali ka mali, a kad bi pričali štorije gledali smo u njih ka u kino.

Iako smo živili na tašele i s njima pokrivali sve buže od takuina, od prvog do zadnjeg u misecu, pa sve do gaća, u isto vrime ćutili smo se kraljevski.

Subotom bi se jelovnik pojača sa manistron od šalše i kojin slanin inćunon. A nediljon je obavezno bila juva i lešo govedina s mrvu krupne soli kojon se škroplilo i fete friških poma.

Voće je svo mirisalo, čak su i makane praske pune soka vonjale lipo. Ni sad se ne mogu sitit da san ikad zagriza prasku, a da mi se makar po deca njenog soka nije prolija po mornarskoj majici. Mirišljave kroštule bi uvik zasladile kraj nedilje.

Popodne bi se stariji obavezno karali ko je bolji: Beara, Vukas, Matošići ili Broketa. Toliko bi se oni derali da je neko sa strane moga pomisli da će se pošaketat i da će bit krvi do kolina.

Ali nikad, ali baš nikad ni jedna kap krvi nije pala. Jedino bi je mi dica iz nosa kadikad pustili jedni drugima kad bi se oko toga, je li gol na male branke bija regularan ili je balun preša priko onoga bovana šta je glumija branku.

Istina bog mi smo radi baluna rijetko divljali, ali i kad bi i došlo do šaka i u tome je bilo neke plemenitosti. Naime uvik je to bila isključivo borba jedan na jedan. A kada bi se onaj na podu predao ovi od gori bi mu da ruku da ustane i onda bi se zagrlili i tad bi sav bis uteka.

Nediljon bi cili Varoš od jutra do dvi ure na radiju sluša emisiju po željama. Istu pismu i da si tija priskočit nisi moga jer te ista pratila kroz otvorene škure od Biserove do Matejuške, od Križeve do Vijugaste.

Svaki kraj sedmice moje mladosti je liti mirisao skoro isto.

Petkom bi se u mom Velom Varošu dim od žara suve loze i srdela, koje su se na gradelama milovale grančicom ružmarina i maslinovin uljen, tukli za pobjednika najlipšeg vonja. U tu trku parfuma se ubacivala i bukara domaćeg plavca ka i sirup od naranče koji se refužo kupova na dozijere u vinariji iza kazališta.

Jedino ko je tu moga konkurirat je vonj friškog kruva. Štruca polubilog je miritala posebnu lentu jer joj miris nije popušta od Kragićeve pekare sve do moje kuće na dnu Plinarske. Ma za pravo reć sve je nekako mirisalo na lipo.

Familija bi se spustila u dvor, posjela oko stola i bogovska gozba je mogla počet. Nakon obida red smija, red pisme i tri reda ljubavi su se sumanuto izmjenjivali. Veliki bi se s nama igrali ka mali, a kad bi pričali štorije gledali smo u njih ka u kino.

Iako smo živili na tašele i s njima pokrivali sve buže od takuina, od prvog do zadnjeg u misecu, pa sve do gaća, u isto vrime ćutili smo se kraljevski.

Subotom bi se jelovnik pojača sa manistron od šalše i kojin slanin inćunon. A nediljon je obavezno bila juva i lešo govedina s mrvu krupne soli kojon se škroplilo i fete friških poma.

Voće je svo mirisalo, čak su i makane praske pune soka vonjale lipo. Ni sad se ne mogu sitit da san ikad zagriza prasku, a da mi se makar po deca njenog soka nije prolija po mornarskoj majici. Mirišljave kroštule bi uvik zasladile kraj nedilje.

Popodne bi se stariji obavezno karali ko je bolji: Beara, Vukas, Matošići ili Broketa. Toliko bi se oni derali da je neko sa strane moga pomisli da će se pošaketat i da će bit krvi do kolina.

Ali nikad, ali baš nikad ni jedna kap krvi nije pala. Jedino bi je mi dica iz nosa kadikad pustili jedni drugima kad bi se oko toga, je li gol na male branke bija regularan ili je balun preša priko onoga bovana šta je glumija branku.

Istina bog mi smo radi baluna rijetko divljali, ali i kad bi i došlo do šaka i u tome je bilo neke plemenitosti. Naime uvik je to bila isključivo borba jedan na jedan. A kada bi se onaj na podu predao ovi od gori bi mu da ruku da ustane i onda bi se zagrlili i tad bi sav bis uteka.

Nediljon bi cili Varoš od jutra do dvi ure na radiju sluša emisiju po željama. Istu pismu i da si tija priskočit nisi moga jer te ista pratila kroz otvorene škure od Biserove do Matejuške, od Križeve do Vijugaste.

Svaki kraj sedmice moje mladosti je liti mirisao skoro isto.

Petkom bi se u mom Velom Varošu dim od žara suve loze i srdela, koje su se na gradelama milovale grančicom ružmarina i maslinovin uljen, tukli za pobjednika najlipšeg vonja. U tu trku parfuma se ubacivala i bukara domaćeg plavca ka i sirup od naranče koji se refužo kupova na dozijere u vinariji iza kazališta.

Jedino ko je tu moga konkurirat je vonj friškog kruva. Štruca polubilog je miritala posebnu lentu jer joj miris nije popušta od Kragićeve pekare sve do moje kuće na dnu Plinarske. Ma za pravo reć sve je nekako mirisalo na lipo.

Familija bi se spustila u dvor, posjela oko stola i bogovska gozba je mogla počet. Nakon obida red smija, red pisme i tri reda ljubavi su se sumanuto izmjenjivali. Veliki bi se s nama igrali ka mali, a kad bi pričali štorije gledali smo u njih ka u kino.

Iako smo živili na tašele i s njima pokrivali sve buže od takuina, od prvog do zadnjeg u misecu, pa sve do gaća, u isto vrime ćutili smo se kraljevski.

Subotom bi se jelovnik pojača sa manistron od šalše i kojin slanin inćunon. A nediljon je obavezno bila juva i lešo govedina s mrvu krupne soli kojon se škroplilo i fete friških poma.

Voće je svo mirisalo, čak su i makane praske pune soka vonjale lipo. Ni sad se ne mogu sitit da san ikad zagriza prasku, a da mi se makar po deca njenog soka nije prolija po mornarskoj majici. Mirišljave kroštule bi uvik zasladile kraj nedilje.

Popodne bi se stariji obavezno karali ko je bolji: Beara, Vukas, Matošići ili Broketa. Toliko bi se oni derali da je neko sa strane moga pomisli da će se pošaketat i da će bit krvi do kolina.

Ali nikad, ali baš nikad ni jedna kap krvi nije pala. Jedino bi je mi dica iz nosa kadikad pustili jedni drugima kad bi se oko toga, je li gol na male branke bija regularan ili je balun preša priko onoga bovana šta je glumija branku.

Istina bog mi smo radi baluna rijetko divljali, ali i kad bi i došlo do šaka i u tome je bilo neke plemenitosti. Naime uvik je to bila isključivo borba jedan na jedan. A kada bi se onaj na podu predao ovi od gori bi mu da ruku da ustane i onda bi se zagrlili i tad bi sav bis uteka.

Nediljon bi cili Varoš od jutra do dvi ure na radiju sluša emisiju po željama. Istu pismu i da si tija priskočit nisi moga jer te ista pratila kroz otvorene škure od Biserove do Matejuške, od Križeve do Vijugaste. Svi bi pivali a pisma nas je držala zajedno.

Svaka kuća je bila čista, uredna i skockana. Žardinjere pune đirana krasile su ponistre, balature i ulazna vrata od konobe. A one vesele maćuhice kao da su nas osmijehom pozdravljale iz pukotina pomalo oronulih zidova starovaroških kuća koje su mriže tiramola čuvale od urušavanja.

Popodne bi se gledao Mike Bongiorno na Rai 1, a kako smo među prvima u Velon Varošu na kredit kupili televiziju, onda se miljun podstanarskog i sustanarskog svita doša nagledat te lipote.

Mene bi uvik prvog tokalo držat antenu sa zakucanin žicama na jednom štapu, da ka Isus Krist ga onako razapet držin u ruke i s njin na krovu tražim najbolju poziciju. I sad se sićan jednoglasnih urlika: SAD JE DOBRO! NE MIĆI! STOJ DI JESI. Kad bi mi završila gvardija od po ure dobija bi počasno misto u prvon redu.

Iako smo svi bili bosi jedino Mati Batelantu nismo dali skidat cokule jer je nediljon prekrcava vriće s ovčjin gnjojen, a kako se pasarela gingala onda su mu brabonjci upadali u njih.

Puno je tu bilo mižerje, jednon ričju svi skupa smo imali malo, a nama dici je i to bilo previše. Makar je tako bilo u mom lipon Velon Varošu.

Dana rić je vridila više od banke. Pištolje, ubistva i krađe smo jedino u kaubojskin filmovima mogli vidit. Portuni i ulazna vrata se nisu zaključavala.

Živili smo te oskudne živote spokojni i sigurni u svakog do sebe. Međusobno smo se pomagali, karali, ljubili, plakali, pivali, veselili i niko nije zna šta su to antidepresivi ili čime se bavi psihoterapeut.

Niko, ka sada, nije zna šta je to stres, anksioznost, depresija ka ni samoubistvo. A onima šta su priko mire bumbili i malo tuknutima se nismo rugali. Niko nije zna di je sud, a kamoli kako izgleda sudnica.

U toj harmoniji proleterske neimaštine svi smo pivali iste pisme, smijali se istin stvarima, a mi dica smo bili isti. Imali smo i iste kecelje. Niko nekin bogatstvon nije odskaka.

Na parkiralištima smo se mogli igrat do mile volje jer je auta slabo bilo. Kada bi te susida zamolila da joj ideš nešta kupit u butigu odma si letija, a kad bi to donija u banicu si vraća kusur. Ako bi ti dala koju paru dobro, ako ne opet dobro. Dat će drugi put, sad nema.

Poput svetaca su se respektirali profešuri, likari, a posebno pošćeri šta su udovicama nosili penzije iz Amerike. Nisi smija ka mulac proć pored susida, vatrogasca, policjota ili starijega, a da ga ne bi pozdravija. Ako bi zaboravija reć: ”Evala, šjor Vinko” ili ”Zdravi bili, šjora Luce” onda bi doma kusa lipu jezikovu juvu i to na kazane.

Nas su naši odgajali ka ljude i bavili se s nama svaki dan, tako da in nije bilo teško da nan ka malima usade poštenje i skromnost u korijene naših duša.

A onda je doša progres i sve nas skupa lipo odnija kvragu. Ti isti do jučer karakterom neupitni svit se silon prilika polakomija za brzon lovon. Varoške potleušice, konobe i buže su se preuredile i umisto nas sada u njima guštaju neki furešti.

Iako se širija u vis meni je moj Veli Varoš postaja sve nekako manji. Osta je bez onog svog vonja sriće i mižerje u isto vrime. Sada kad je skockan i kad cili svitli s tri, četri ili pet zvjezdica, ja ovako sjetan u njemu ne vidin ni gušta ni šušta ni duše.

Nekad je bilo malo arbajt a puno fraj, a danas samo cimer fraj. Ima se sve, a nema se ništa. Svi su uvezani, a niko ni s kim nema veze. Svak gleda u tuđi pjat, auto, apartman, takujin, kuću, a čovika do sebe ne vidi. Svi štufi, idni, skoro da bi grizli, a ako se neko iskreno nasmije gleda ga se ka kretena.

I sad kad su došli hoteli, kruzeri, hosteli, velika maona mojih uspomena je otišla u rezalište života po miri malog, skromnog, ali veselijeg čovika. Možda je u šoldima puno toga, ali znan da sve nije. Ne bi duša uvenila da tu nešta ne smrdi. Bojin se da ćemo uskoro saznat jesan li ja samo jedna obična nostalgična mona ili neko ko unaprid vidi kako ćemo kad sve prodamo i potrošimo šolde, ponovo se morat vratit sebi, ali na žalost tada tamo neće bit nikoga.

Svaka kuća je bila čista, uredna i skockana. Žardinjere pune đirana krasile su ponistre, balature i ulazna vrata od konobe. A one vesele maćuhice kao da su nas osmijehom pozdravljale iz pukotina pomalo oronulih zidova starovaroških kuća koje su mriže tiramola čuvale od urušavanja.

Popodne bi se gledao Mike Bongiorno na Rai 1, a kako smo među prvima u Velon Varošu na kredit kupili televiziju, onda se miljun podstanarskog i sustanarskog svita doša nagledat te lipote.

Mene bi uvik prvog tokalo držat antenu sa zakucanin žicama na jednom štapu, da ka Isus Krist ga onako razapet držin u ruke i s njin na krovu tražim najbolju poziciju. I sad se sićan jednoglasnih urlika: SAD JE DOBRO! NE MIĆI! STOJ DI JESI. Kad bi mi završila gvardija od po ure dobija bi počasno misto u prvon redu.

Iako smo svi bili bosi jedino Mati Batelantu nismo dali skidat cokule jer je nediljon prekrcava vriće s ovčjin gnjojen, a kako se pasarela gingala onda su mu brabonjci upadali u njih.

Puno je tu bilo mižerje, jednon ričju svi skupa smo imali malo, a nama dici je i to bilo previše. Makar je tako bilo u mom lipon Velon Varošu.

Dana rić je vridila više od banke. Pištolje, ubistva i krađe smo jedino u kaubojskin filmovima mogli vidit. Portuni i ulazna vrata se nisu zaključavala.

Živili smo te oskudne živote spokojni i sigurni u svakog do sebe. Međusobno smo se pomagali, karali, ljubili, plakali, pivali, veselili i niko nije zna šta su to antidepresivi ili čime se bavi psihoterapeut.

Niko, ka sada, nije zna šta je to stres, anksioznost, depresija ka ni samoubistvo. A onima šta su priko mire bumbili i malo tuknutima se nismo rugali. Niko nije zna di je sud, a kamoli kako izgleda sudnica.

U toj harmoniji proleterske neimaštine svi smo pivali iste pisme, smijali se istin stvarima, a mi dica smo bili isti. Imali smo i iste kecelje. Niko nekin bogatstvon nije odskaka.

Na parkiralištima smo se mogli igrat do mile volje jer je auta slabo bilo. Kada bi te susida zamolila da joj ideš nešta kupit u butigu odma si letija, a kad bi to donija u banicu si vraća kusur. Ako bi ti dala koju paru dobro, ako ne opet dobro. Dat će drugi put, sad nema.

Poput svetaca su se respektirali profešuri, likari, a posebno pošćeri šta su udovicama nosili penzije iz Amerike. Nisi smija ka mulac proć pored susida, vatrogasca, policjota ili starijega, a da ga ne bi pozdravija. Ako bi zaboravija reć: ”Evala, šjor Vinko” ili ”Zdravi bili, šjora Luce” onda bi doma kusa lipu jezikovu juvu i to na kazane.

Nas su naši odgajali ka ljude i bavili se s nama svaki dan, tako da in nije bilo teško da nan ka malima usade poštenje i skromnost u korijene naših duša.

A onda je doša progres i sve nas skupa lipo odnija kvragu. Ti isti do jučer karakterom neupitni svit se silon prilika polakomija za brzon lovon. Varoške potleušice, konobe i buže su se preuredile i umisto nas sada u njima guštaju neki furešti.

Iako se širija u vis meni je moj Veli Varoš postaja sve nekako manji. Osta je bez onog svog vonja sriće i mižerje u isto vrime. Sada kad je skockan i kad cili svitli s tri, četri ili pet zvjezdica, ja ovako sjetan u njemu ne vidin ni gušta ni šušta ni duše.

Nekad je bilo malo arbajt a puno fraj, a danas samo cimer fraj. Ima se sve, a nema se ništa. Svi su uvezani, a niko ni s kim nema veze. Svak gleda u tuđi pjat, auto, apartman, takujin, kuću, a čovika do sebe ne vidi. Svi štufi, idni, skoro da bi grizli, a ako se neko iskreno nasmije gleda ga se ka kretena.

I sad kad su došli hoteli, kruzeri, hosteli, velika maona mojih uspomena je otišla u rezalište života po miri malog, skromnog, ali veselijeg čovika. Možda je u šoldima puno toga, ali znan da sve nije. Ne bi duša uvelula da tu nešta ne smrdi. Bojin se da ćemo uskoro saznat jesan li ja samo jedna obična nostalgična mona ili neko ko unaprid vidi kako ćemo kad sve prodamo i potrošimo šolde, ponovo se morat vratit sebi, ali na žalost tada tamo neće bit nikoga.

 

U svot je zajedno drža, divota jedna.

Svaka kuća je bila čista, uredna i skockana. Žardinjere pune đirana krasile su ponistre, balature i ulazna vrata od konobe. A one vesele maćuhice kao da su nas osmijehom pozdravljale iz pukotina pomalo oronulih zidova starovaroških kuća koje su mriže tiramola čuvale od urušavanja.

Popodne bi se gledao Mike Bongiorno na Rai 1, a kako smo među prvima u Velon Varošu na kredit kupili televiziju, onda se miljun podstanarskog i sustanarskog svita doša nagledat te lipote.

Mene bi uvik prvog tokalo držat antenu sa zakucanin žicama na jednom štapu, da ka Isus Krist ga onako razapet držin u ruke i s njin na krovu tražim najbolju poziciju. I sad se sićan jednoglasnih urlika: SAD JE DOBRO! NE MIĆI! STOJ DI JESI. Kad bi mi završila gvardija od po ure dobija bi počasno misto u prvon redu.

Iako smo svi bili bosi jedino Mati Batelantu nismo dali skidat cokule jer je nediljon prekrcava vriće s ovčjin gnjojen, a kako se pasarela gingala onda su mu brabonjci upadali u njih.

Puno je tu bilo mižerje, jednon ričju svi skupa smo imali malo, a nama dici je i to bilo previše. Makar je tako bilo u mom lipon Velon Varošu.

Dana rić je vridila više od banke. Pištolje, ubistva i krađe smo jedino u kaubojskin filmovima mogli vidit. Portuni i ulazna vrata se nisu zaključavala.

Živili smo te oskudne živote spokojni i sigurni u svakog do sebe. Međusobno smo se pomagali, karali, ljubili, plakali, pivali, veselili i niko nije zna šta su to antidepresivi ili čime se bavi psihoterapeut.

Niko, ka sada, nije zna šta je to stres, anksioznost, depresija ka ni samoubistvo. A onima šta su priko mire bumbili i malo tuknutima se nismo rugali. Niko nije zna di je sud, a kamoli kako izgleda sudnica.

U toj harmoniji proleterske neimaštine svi smo pivali iste pisme, smijali se istin stvarima, a mi dica smo bili isti. Imali smo i iste kecelje. Niko nekin bogatstvon nije odskaka.

Na parkiralištima smo se mogli igrat do mile volje jer je auta slabo bilo. Kada bi te susida zamolila da joj ideš nešta kupit u butigu odma si letija, a kad bi to donija u banicu si vraća kusur. Ako bi ti dala koju paru dobro, ako ne opet dobro. Dat će drugi put, sad nema.

Poput svetaca su se respektirali profešuri, likari, a posebno pošćeri šta su udovicama nosili penzije iz Amerike. Nisi smija ka mulac proć pored susida, vatrogasca, policjota ili starijega, a da ga ne bi pozdravija. Ako bi zaboravija reć: ”Evala, šjor Vinko” ili ”Zdravi bili, šjora Luce” onda bi doma kusa lipu jezikovu juvu i to na kazane.

Nas su naši odgajali ka ljude i bavili se s nama svaki dan, tako da in nije bilo teško da nan ka malima usade poštenje i skromnost u korijene naših duša.

A onda je doša progres i sve nas skupa lipo odnija kvragu. Ti isti do jučer karakterom neupitni svit se silon prilika polakomija za brzon lovon. Varoške potleušice, konobe i buže su se preuredile i umisto nas sada u njima guštaju neki furešti.

Iako se širija u vis meni je moj Veli Varoš postaja sve nekako manji. Osta je bez onog svog vonja sriće i mižerje u isto vrime. Sada kad je skockan i kad cili svitli s tri, četri ili pet zvjezdica, ja ovako sjetan u njemu ne vidin ni gušta ni šušta ni duše.

Nekad je bilo malo arbajt a puno fraj, a danas samo cimer fraj. Ima se sve, a nema se ništa. Svi su uvezani, a niko ni s kim nema veze. Svak gleda u tuđi pjat, auto, apartman, takujin, kuću, a čovika do sebe ne vidi. Svi štufi, idni, skoro da bi grizli, a ako se neko iskreno nasmije gleda ga se ka kretena.

I sad kad su došli hoteli, kruzeri, hosteli, velika maona mojih uspomena je otišla u rezalište života po miri malog, skromnog, ali veselijeg čovika. Možda je u šoldima puno toga, ali znan da sve nije. Ne bi duša uvelula da tu nešta ne smrdi. Bojin se da ćemo uskoro saznat jesan li ja samo jedna obična nostalgična mona ili neko ko unaprid vidi kako ćemo kad sve prodamo i potrošimo šolde, ponovo se morat vratit sebi, ali na žalost tada tamo neće bit nikoga.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora