autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Zajebancija do kosti kod Dežulovića

AUTOR: Vedran Limić / 28.02.2026.

Vedran Limić

Borisa Dežulovića poznajem, brat bratu, 35 godina i za pravo reć ni na 35 papira A4 ne bi mogle stat sve one silne psine koje smo jedan drugom uredno priređivali na obostrano zadovoljstvo. Skoro isto toliko dugo mu znam cilu familiju.

I dok smo se mi čoporativno družili po nekakvim tulumima, oca i mater sam mu uredno viđa u dugim šetnjama po Marjanu. Mater bi mu uvik išla po nekim usponima, a iza nje pet-šest metara je ti zajebani ritam pokušava pratit njen muž koji bi klipsajući stenja i to baš glasno muški.

Čim bih ih ugleda reka bi mu materi:

”Gospođo, je li želite da pozovem policiju jer ovi stari pedofil vas očigledno slijedi, a u očima mu ne razaznajem ni malo lijepe namjere.”

Ona bi se slatko nasmijala, a on bi me još slađe posla u neku stvar. Volija je stari, ka i sin mu, dobru zajebanciju na svoj račun.

Isto tako sićan se ka danas da je Boro ima jednog pasića kojeg je zva Korto. Ovo ime dolazi od Corta Maltesea, a kako je on bija čistokrvni maltezer onda mu je ime bilo prikladno.

Inače ti vrlo mali, beskrajno dragi pasić bija je kratke pameti i ne bi moga zapamtit, ka ni ja sada, šta je bilo prije pet minuta. Naime ako bi se malo s njim podragija i otiša u ve-ce, čim bi mu se vratija, on bi mi se veselija ka da me nije vidija deset godina.

E sad, kako je on uvik volija nešta grickat od mojih japanki, kožne borše, nogavice, upaljača koji mi je pa na pod, onda mi je malo s tim grickanjem dopizdija. Tako da san jednon prilikon u onog mesara Mate kod starog placa naletija taman kad je tija jedni butnu kost od, pari mi se mamuta, prepilat.

”Mate, ne diraj tu kost, ako boga znaš, kupujen je za poklon, a za cijenu ne pitam!”

Gleda me malo čudno vispreni Mate i pita:

”A šjor Vedrane, šta će van ova koščurina?!”

I kad sam mu objasnija da mi je to rođendanski dar za mog pasjeg prijatelja, cilu ju je zamota u papir. Tri role su jedva dotekle. Još mi je pride na tu koščurinu, od cirka metar i po, zaveza lipu mašnu. A kako je i on volija pase nije mi tija uzest ni elera.

Sutra san se na pasji rođendan kod Borinih staraca pojavija s tom koščurinom na ramenu, a kad ju je Korto nanjušija zamalo nije pa u nesvist od sriće. Kad je doša sebi čekala ga je na podu odmotana kost sedam puta duža od njega.

Korto ushićeno pokušava odvuć tu kost u dvor, ali ne bi gospe. On mali, kost velika, ona ima kilažu, a on jedva kilo i po. U stvari uspija ju je nakon po ure maknit dva milimetra. Kako je vidija da se muči pokušava mu je gazda pomoć i zamalo osta bez prstiju. Reži mali ka veliki. Naravno jer to je njegovo i nikom ne da blizu. Za pravo reć reža je na svakoga ko bi je samo pogleda.

Bilo kako bilo, nakon godine dana mi je reka Boris da ju je napokon uspija zatrpat u vrtal. Ima bit da san pogodija s poklonon.

Kako je od tada Dežula u narednih tridesetak godina prominija isto toliko adresa onda nisan ni iša kod njegovih staraca. Sve do danas kada su filoustaše tile doć pod ponistru od ovog, sad već prilično ocvalog, dragog bračnog para i demonstrirat protiv njihova sina.

Dakako da san ka i masu dobrog svita krenija pred njihovu kuću ne bi li ih, zlu ne tribalo, pokušao poštedit takvom bezočnom uznemiravanju. A kako san i sam uvatija spore godine onda mi one škale odakle počinje Glagoljaška ulica nisu lipo pale. Jedva san se popeja.

I taman kad san pomislija sad je u ravno, ono prc! Cila ulica razrovana. Postavljaju neke cijevi. I onda malo priko kanala, malo priko bovana i napokon doša do asfalta. Tamo stoji veća grupa svita od kojih mnoge znan i svi mi skoro uglas kažu dalje ne može. Zašto? Ne da policija.

I stvarno pocinčane ograde i njih desetak pristojno naoružano ne daju dalje. Pitam zašto, a ovi mi kaže da nemere. A ima li ko ko more? Mogu samo novinari s akreditacijom.

Kako san se iz Društva novinara davno ispisa zovem urednika, ali se Drago ne javlja. Zovem Doris ne bi li dobija Claudijin broj, ali ni nje nema. Ali zato ima masu svita koji sa svih strana nadire ne bi li onim starčićima stali u obranu ako zatriba. Ali za ludu, svi prilazi tvrđavi Gripe u blokadi.

Zovem Boru ne bi li me on proveja, ali za ludu.

”Kume, ti si već deseti koji me zove, ali ne mogu ti pomoć. Sve oko nas blokirano.”

”A Boro, mogu li ja kola finta ka njihov simpatizer zaglumit da san se odazva njihovom pozivu?”

A ova pizda mi kaže:

”Mo’š probat, ali tako obrasta bojin se da se neš moć uklopit u njihov outfit. Prokužit će te na prvi pogled.”

”Znaš šta, Boro, pozdravi mi starce, a tebe i mene ko jebe.”

Složija se iz prve sa mnom. Bilo kako bilo, meni cili ovi igrokaz baca na onu zajebanciju s Kortom, s tim da smo svi mi jedan veliki skup Korta kojemu je Plenki bacija jednu veliku koščurinu, ne bismo li se svi mi, svak sa svoje strane, oko nje glođali.

Drugim riječima, viva la revolución, samo nam bacite kost.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora: