Kinoteka iz pepela

Posle mnogobrojnih najava, svečanih otvaranja, pomeranja datuma u nedogled krajem februara konačno je novo, luksuzno zdanje Jugoslovenske kinoteke odista otvoreno za javnost. Čekalo se decenijama, godinama, mislili smo da se uz opštu sirotinju i devastiranje gotovo svih tradicionalnih kulturnih institucija ovo teško može ostvariti. Ali, desilo se.

 

Kad sam pomenuo svečana otvaranja, nisam preterao. Već nekoliko godina je ovo raskošno, reprezentativno zdanje na Studentskom trgu, tik uz dvoranu Beogradske filharmonije, bilo dovršeno, ali se nešto neočekivano isprečilo. Tipičan balkanski brljavluk, ništa drugo. Arhitektonski tim je obnovio ovo zdanje u kojem je početkom prošlog stoleća bila Gradska opština (ono što se zove City Hall).

 

Nije se štedeo mramor, staklene stepenice, kandelabri sa dvestotinak sijalica. Već na jednom od prethodnih otvaranja za opseniti prostotu čuveni profesor sa Harvarda Vlada Petrić je imao lucidnu primedbu: Kad pregori neka sijalica, zbog prevelike visine moraće da pritekne u pomoć vatrogasna brigada!

Nije se štedeo mramor, staklene stepenice, kandelabri sa dvestotinak sijalica. Već na jednom od prethodnih otvaranja za opseniti prostotu čuveni profesor sa Harvarda Vlada Petrić je imao lucidnu primedbu: Kad pregori neka sijalica, zbog prevelike visine moraće da pritekne u pomoć vatrogasna brigada! E, pa na tu brigadu se nije pomislilo, jer je u opštem megalomanskom zanosu ostavljeno po strani nešto osnovno: sigurnosne mere u odnosu na celokupni kapacitet zdanja…

 

E, pa na tu brigadu se nije pomislilo, jer je u opštem megalomanskom zanosu ostavljeno po strani nešto osnovno: sigurnosne mere u odnosu na celokupni kapacitet zdanja u slučaju, nedajbože, požara ili neke slične nevolje. Naime, bez izlaza za slučaj nepredviđene nužde komunalne inspekcije su godinama zaustavljale izdavanje dozvole za javnu upotrebu. Ovo se kao tajna čuvalo od javnosti, kao da je to neka sitnica koja se nije mogla lako doznati!

 

I eto, ni sada nema pomoćnih izlaza, jer je zgrada tako nesrećno uglavljena uz postojeća zdanja. Ali se zažmurilo i, konačno, igre su mogle da počnu.

 

Ironično zvuči, ali kad je počela bitka za dobijanje ovog prostora pre petnaestak godina (u to vreme gradska inspekcija za nekretnine već je rešila da ovaj prostor ustupi nekom novom hotelu ili banci, uz mogućnost koruptivnog ugrađivanja, što je u gradu gotovo obavezno), Muzej kinoteke na istorijskom mestu u Kosovskoj ulici bio je pred izbacivanjem na ulicu.

 

Jedan novokomponovani bogataš (M. Majkić) je tih dana kupio hotel u čijem je prizemlju Muzej bio smešten od prvog dana, od 1952. godine. Gradska služba koja je izvela ovu biznis-transakciju je neoprezno, jer je reč o javnom dobru, đuture prodala i prostor Kinoteke (verovatno je i tu delovalo čuveno ‘‘uziđivanje” sa strane).

 

Muzej je početkom prošle decenije iznenada dobio sudski nalog za iseljenje. Kao radoznali novinar svratio sam do tog bizmismena (ono ‘‘m“ nije slučajno) i baja mi je crno na belo pokazao ugovor. Imao je sva prava da uradi šta hoće.

 

Pa ipak, u štampi se digla velika halabuka protiv vandalske odluke Gradske skupštine, nekako smo svi uspeli da sprečimo izbacivanje istorijskog Muzeja na ulicu. Nisu sve muljavine u zemlji Srbiji sa tužnom završnicom.

Ironično zvuči, ali kad je počela bitka za dobijanje ovog prostora pre petnaestak godina (u to vreme gradska inspekcija za nekretnine već je rešila da ovaj prostor ustupi nekom novom hotelu ili banci, uz mogućnost koruptivnog ugrađivanja, što je u gradu gotovo obavezno), Muzej kinoteke na istorijskom mestu u Kosovskoj ulici bio je pred izbacivanjem na ulicu

 

Sada, kad je Kinoteka dobila novo zdanje, uz izvesne dileme da li napustiti istorijsku dvoranicu u kojoj su se generacije filmadžija i filmskih manijaka školovale, zaključeno je da treba održati tradiciju i zadržati popularni ‘‘bunker u Kosovskoj”. Ovo sa bunkerom nije bez naknadne ironije: u vreme 78-dnevnog bombardovanja Beograda i Srbije Muzej Kinoteke je sve vreme održavao gust program i bio sam među onima koji su u njegovoj pomrčini zaboravljali šta nam se sa neba događa i sprema. Utešno.

 

Kad je početkom devedesetih počelo rasturanje zemlje, njene zajedničke kulture, bilo je ‘‘patriotskih” glasova da se iz naziva Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Jugoslovenske kinoteke izbaci oznaka ‘‘Jugo“. Sva sreća da je to brzo zaustavljeno, jer se kulturna istorija ne da izbrisati kao neke druge državne instance i oznake.

 

Od svih važnih i istorijski značajnih ustanova poput Nolita, Prosvete, BIGZ-a u izdavaštvu, Morava filma, Avala filma sa nekada čuvenim filmskim studijima u Košutnjaku, Akademije filma AFUN, filmskih asocijacija nije ostalo ništa. Osim nekih fantoma koji pokušavaju da igraju na tu kartu. Samo je Jugoslovenska kinoteka opstala zahvaljujući tome što je po svojoj osnovnoj funkciji bila okrenuta univerzalnim vrednostima, bez ičeg merkantilnog i lukrativnog.

 

Dugo se od šire javnosti, pa i od filmskih stvaralaca, krilo kako se to dogodilo da je u razorenoj zemlji, bez ikakvih ozbiljnijih tragova filmske industrije, odjednom 1949., odlukom najviših političkih tela, osnovana Jugoslovenska kinoteka sa zatečenim filmskim fondom od nekoliko hiljada filmskih kopija najznačajnijih dela filmske umetnosti.

 

Do kojih se stiglo sasvim slučajno: prilikom čišćenja laguma ispod današnjeg Tašmajdanskog parka radnici (dobrovoljci sa prisilnim obavezama, među njima je bio i autor okupacijskog hita ‘‘Nevinost bez zaštite” Dragoljub Aleksić, prvi srpski Supermen) otkrili su brda dobro upakovanih filmskih traka. Usmena legenda, vrlo verovatna, kaže da se neko od politički nadležnih lepo dosetio da se od tog materijala mogu načiniti patike za neku prvomajsku paradu; počelo se, ali je to čuo bivši nadrealista Aleksandar Vučo, u to vreme na čelu Saveznog komiteta za kinematografiju, i rešio da se ispita o čemu je reč.

Do kojih se stiglo sasvim slučajno: prilikom čišćenja laguma ispod današnjeg Tašmajdanskog parka radnici (…) otkrili su brda dobro upakovanih filmskih traka. Usmena legenda, vrlo verovatna, kaže da se neko od politički nadležnih lepo dosetio da se od tog materijala mogu načiniti patike za neku prvomajsku paradu; počelo se, ali je to čuo bivši nadrealista Aleksandar Vučo, u to vreme na čelu Saveznog komiteta za kinematografiju, i rešio da se ispita o čemu je reč

 

Tada se otkrilo da je u Beogradu za vreme okupacije bila nemačka komanda za istočni i južni front. Za potrebe oficirske razonode i razbibrige iz Nemačke su isporučene kopije filmova koji su prikazivani u luksuznom Soldaten Kinu Beograd (današnje preuređene prostorije Pozorišta ne Terazijama). Kad su se Nemci povukli, ostalo je skladište na Tašmajdanu.

 

Dugo se smatralo opasnim pisanje o poreklu glavnine kinotečkih arhiva. Kad sam sredinom sedamdesetih izneo deo ove priče u jednom novinskom napisu, javili su mi se ljudi iz Kinoteke, uplašeni da sada možemo ostati bez tog dela nacionalnog blaga. Koješta, nemački filmski arhivi su već bili dobro snabdeveni, sada će neko iz Beograda povlačiti kopije filmove na kojima su vreme i nemar ostavili svoj trag!

 

Kad je početkom pedesetih na čelo Kinoteke došao poznati filmski reditelj, intelektualac širokog horizonta, krležijanac i čovek golemog ličnog integriteta Vladimir Pogačić, tokom njegove dvodecenijske ‘‘vladavine” Kinoteka je postala važan prozor u svet filma: od klasičnog Holywooda i nemačkog ekspresionizma do francuske tradicije između  Meliesa i Rene Claira, italijanskog neorealizma, sve do japanskih čarobnjaka, Ozua, Mizoguchia i Kurosave.

 

U toj školi su se ponajviše kalili budući magovi Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović, Puriša i svi do ovih današnjih, najmlađih.

 

Zahvaljujući pragmatičnoj strategiji Radoslava Zelenovića, koji vodi ovu kuću u poslednjih dvadesetak godina, napravljena je mreža donatora, od japanske, francuske i nemačke ambasade. Uspostavljena je veza sa nacionalnim kinotekama koje insistiraju na zamenama kopija i mnogostrukim oblicima saradnje (gostovanja čitavih ciklusa iranskog, korejskog, kineskog filma, da pomenemo samo one sa dalekih istočnih mora).

 

Kinoteka je spremno ušla u neophodne tehnološke procese digitalizacije celokupnog blaga (kažu sa više od sto hiljada kopija).

 

Ali, oprezno! Jer već posle prvog naleta optimizma da je konačno rešeno pitanje klasičnih celuloidnih i nitratnih kopija, stigla su upozorenja da digitalne kopije takođe imaju svoj ograničeni vek (svake godine jedan deo piksela nestaje!). Pokazalo se da nitratne kopije, odavno povučene iz filmske proizvodnje, opasne (jer gore kao barut), ako se dobro čuvaju, posle stotinak godina imaju isti kvalitet slike!

 

Zato su bile u pravu bojazni vatrogasnih upozorenja: kad Kinoteka, kao jedina ustanova koja sme to da radi, prikazuje u svojim dispozitivima nitratne kopije, začas to može da plane. Što kaže Biblija: iz praha u prah!

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora