Susret sa Paradžanovim

Ubitačni komarci sa Zapadnog Nila, skakavci veličine malih aligatora koji za tren obrste polje sazrelih plodova, drekavci, dvoglava telad, uplakane ikone – sve je to uobičajena ponuda dugog, toplog leta. No ovoga puta su poplave učinile svoje i svaki jači pljusak potopi pola prestonice, da ne govorimo o manjim mestima u kojima inače nema urbane infrastrukture, nego se gaca po blatu satima. Uz nestanke struje i višemesečni nedostatak vode za ljudsku upotrebu (slučaj Užica je horor već pola godine, a taj zapadni deo Srbije između Tare i Zlatibora je uvek bio deo ekološkog sna, kad retorika o ekologiji nije ni postojala).

 

Stoga ću ovoga puta o nečem lepšem. Pre 16 godina sam usred Azije (čuj mene, kakva patetika!), u dalekom Bakuu, tadašnji Azerbejdžan kao sovjetska republika (ne za dugo), naleteo na velikog ruskog filmskog reditelja i maštara Sergeja Paradžanova (1924.-1990.). Kultna ličnost evropskog autorskog filma, autor ”Seni zaboravljenih predaka”, ”Boje nara”, ”Legende o suramskoj tvrđavi”, ”Ašik Keriba”, bio je u nemilosti sovjetskih vlasti jer je svoje prvo remek-delo, pomenute ”Seni” (1964) snimio na nekakvom jermenskom dijalektu narušivši vladajući kodeks zvanične kulture da se film nahsinhronizuje na ruskom.

Pre 16 godina sam usred Azije (…) naleteo na velikog ruskog filmskog reditelja i maštara Sergeja Paradžanova (1924.-1990.). Kultna ličnost evropskog autorskog filma, autor ”Seni zaboravljenih predaka”, ”Boje nara”, ”Legende o suramskoj tvrđavi”, ”Ašik Keriba”, bio je u nemilosti sovjetskih vlasti jer je svoje prvo remek-delo, pomenute ”Seni” (1964.) snimio na nekakvom jermenskom dijalektu narušivši vladajući kodeks zvanične kulture da se film nahsinhronizuje na ruskom

 

Odmah mu je po poznatom staljinističkom modelu napakovana protivdržavna radnja, robija od pet godina, pa su Aragon i mnogi evropski intelektualci pisali protestne peticije (oproštena mu je jedna godina). Ali progon se nastavljao tako da je do kraja svog života Paradžanov otprilike polovinu vremena provodio u zaptu.

 

Prvih aprilskih dana 1988. javio mi se glas iz saveznog udruženja filmskih umetnika ponudivši mi da kao član nekakve filmske delegacije budem gost na Svezojuznom festivalu ruskog filma, u Bakuu, krajem aprila. Uzeo sam 24 sata da odlučim, pogledao na mapu, nisam imao pojma koliko je to daleko od evropske zone. Prelomilo me je to što sam znao da je reč o staroj kulturnoj metropoli; tamo je Čehov proveo godine lečeći se i stvarajući.

 

Sve plaćeno, avionske karte, hotel, zvaničan gost. Sa mnom su bili jedan zanimljiv umetnik iz Zagreba, drugi iz Ljubljane. Drama je bila u odlasku, u Rusiji je već bio raspad na svim nivoima, u hotelu ”Ukrajina” jedva su nam otvorili neke konzerve sardine za večeru (uz nadoknadu za dolare, naravno), avionski let nekim aparatom koji se tresao, raspadao, sa bukom koja je bila veća unutra nego spolja! U Bakuu hotel sa povremenim dotokom vode, da ne pričam o sličnim stvarima.

 

Organizatori iz Moskve su bili zbunjeni jer su domaćini iz Bakua pokazali potpunu nemoć da organizuju festival u najskromnijem vidu. Prvoga dana, kad su nas poveli u središte festivala (kongresni centar veličine Lisinskog ili Centra Sava u Beogradu), na glavnom trgu video sam ljubičastu mrlju veličine 10 puta 10 metara. Upitam M. Č-a, čoveka koji je često dolazio na Fest i koji je dobro govorio srpskohrvatski, šta je ovo, on zbunjen: ne zna! Zadužim ga da dozna. Sutradan on mi uzrujano saopštava u pola glasa: desetak dana ranije pojavile su se demonstracije sa zahtevom da Azerbejdžan dobije nezavisnost, stigli su tenkovi, bila je to uvertira za krvavu dramu na Tjenanmenu.

 

Odmah mi je bilo jasno zašto je tih dana grad pust, kao da žive duše nema, zašto je u kongresnom centru projekcije pratilo, sem filmskih umetnika iz Rusije, i nešto nas gostiju, gotovo niko! Bojkot! Mnogo poznatih ruskih umetnika, ali atmosfera nikakva, kao na groblju.

 

I četvrtog ili petog dana ulazi jedan krupan čovek sa stilizovanom sedom bradom, odeven u predivnu belu tuniku sa diskretnim vezom, u pratnji sedam-osam mlađih ljudi. Prođoše pored nas i sedoše u prvi red.

Organizatori iz Moskve su bili zbunjeni jer su domaćini iz Bakua pokazali potpunu nemoć da organizuju festival u najskromnijem vidu (…) na glavnom trgu video sam ljubičastu mrlju veličine 10 puta 10 metara. Upitam M. Č-a (…) šta je ovo, on zbunjen: ne zna! Zadužim ga da dozna. Sutradan on mi uzrujano saopštava u pola glasa: desetak dana ranije pojavile su se demonstracije sa zahtevom da Azerbejdžan dobije nezavisnost, stigli su tenkovi, bila je to uvertira za krvavu dramu na Tjenanmenu

 

Rekoh devojci koju su mi organizatori dodelili kao prevodioca i stalnu pratnju: ovo mora da je Paradžanov! Ona se napravi kao da uopšte ne zna ko je to (a možda nije ni znala, unutrašnja blokada je u SSSR-u bila čudovišna, premda je ona imala doktorat o Andriću). Ustadoh i priđoh čoveku. Upitah: ”Iizvinite, da li ste Vi Sergej Paradžanov”. On mi sa smeškom odgovori: ”Ja Paradžanov”. Predstavih mu se i upitah ga na engleskom: ”Da li mogu da napravim intervju sa Vama”.

 

On mi kaže: ”Nje znaju angleški”. Upitah ga na francuskom, on mi reče: ”Ni francuski”. Sad upotrebih poslednje oružje: ”Parla italiano”? On sa nadmoćnim osmehom: ”No”. U očajanju ga zapitah: ”Pa na kom ćemo jeziku da pričamo?”, a on kao iz topa: ”Pa na srpskom, brate moj”. I zagrli me. ”Kako znate srpski”, upitah, a on: ”Učio me moj prijatelj Puriša (Đorđević)”.

 

Vrativši se kući sretnem Purišu i prenesem mu pozdrav iz Bakua. Puriša mi otkrije da se zapravo nikad nisu videli, ali ga je Puriša mnogo puta zvao telefonom i ugovarali su saradnju na filmu, koja nikad nije ostvarena. Sergej između dve ćorke nije mogao ni da sanja o nekakvom inostranstvu.

 

Pošto je počinjala projekcija upitah Segeja kad ćemo da se vidimo, a on mi reče: ”Neka vas neko dovede sutra u Mos Studio gde upravo završavam najnoviji film (ispostavilo se kasnije i poslednji) ‘Ašik Kerib’. Prvo moraš da vidiš moj film.”

 

Sutra rekoh prevoditeljici da imam ugovoreno i ona se usprotivi. Očito, imala je uputstvo da gostu ne dopusti bilo šta što nije potvrđeno zvaničnim programom. Bila je uporna, nisam znao šta da radim, a ja zapretih da ću je prijaviti direkciji festivala. To je upalilo.

Pitao sam Paradžanova na kraju da li bi voleo da dođe u Jugoslaviju. Naravno, ali morao bi neko da me pozove. Znao sam sve bitnije ljude oko Festa, nekima sam rekao i dao adresu, gledali su me belo. Sirotani, stalno su sanjali da im dođe neko iz Holivuda, Harvey Keitel ili Jim Jarmush (bili, nije problem, pomogla USA Embassy). Sa Rusima uvek postoji zazor. Proveravao sam: Paradžanova niko nikad nije pozvao u Beograd

 

Sutradan se pojavih u studiju, Paradžanov me dočeka srdačno, film je bio zapravo dovršen i napravio je projekciju samo za mene. Pošto mi je skrenuo pažnju da je kao osnovu iskoristio neku poemu Lermontova, tu očito, u poznatom stilu ovog čarobnjaka, od Ljermontova nije ostao nikakav trag. Ljubavna drama dvoje mladih smeštena je u fantastičan ambijent jermenskog sela, sa predivnim kostimima iz starine i muzikom koja dopire do dna srca.

 

Kad se završila projekcija, ja mu otkrijem da u Jugoslaviji, među ljudima koje znam i koji prate film sa strašću, on uživa kultni status, da mi niko neće verovati da sam naleteo na njega jer, iskreno govoreći, nisam ni znao da je još živ. Smejao se grohotom, ali me je upozorio da nikad nije imao prilike da da intervju nekim ozbiljnim novinama, niko mu se nije ni obratio s takvim predlogom, on živi povučeno i pod stalnim nadzorom.

 

Ja napravih dramsku scenu: ”Čuj, Sergej, prešao sam pola Evrope i pola Azije da bih napravio razgovor s Tobom, nemoj da me izdaš”. Prokužio me je da gledam da ga nadmudrim i reče: ”Dođi večeras kod mene u Gostilnicu Jevropa”. Dolazim uzbuđen do hotela, nosim flašu najbolje rakije koja je bila namenjena mom drugu M. Č-u (pomenuo sam ga, on mi je jedva oprostio). Kad hotel, ne mogu da verujem očima: kao neki zadružni dom u Žagubici, niska zapuštena zgrada, oljuštenih zidova, unutra pod od zemlje tako da smo u Sergejevoj sobi sedeli na nekim tepisima i asurama.

 

A u njegovoj sobi desetak prvih imena ruskog filma: Kira Muratova, Elem Klimov, Sergej Bodrov (navodim po sećanju). I među njima moj stari prijatelj Ronald Holloway, evropski urednik američkog Hollywood Reportera, koji je svojom malom digitalnom kamerom gradio filmski portret Paradžanova. Kad sam Ronu rekao da će mi dati klasičan intervju za novine, sumnjičavo je odmahivao glavom. Hajde i to da vidimo. Kasnije je došao u drugu sobu i snimio intervju za potrebe svog filma (ima ga na internetu).

Ubrzo posle ovog našeg susreta Sergej se teško razboleo (…) Kad je dve godine kasnije umro, javio mi se Holloway s molbom da mu dozvolim objavljivanje intervjua u časopisu German Kino – German Cinema (…) Odgovorih Ronu telefonom, imam srpsku kopiju, a on mi reče: ”Ja ću organizovati prevod, ništa ne brini”. I reče: ”Imam veliku dokumentaciju o njemu, to je jedini intervju koji je on dao ‘jedan na jedan”’. I posle mi stiže broj časopisa kao hommage velikom reditelju

 

Sergej me je postavio o desnu, na počasno mesto, pričalo se unakrst, svi u glas, uz mnogo nekog žestokog pića (a ja večiti apstinent). Nervozno sam nekoliko puta upozoravao Sergeja da mi je dao obećanje. Rekao bi mi: ”Ne brini, daragoj”. Posle dva-tri sata videh da će stvar propasti, dramski sam ustao, rekao Sergeju da sam žalostan što me je obmanuo… Ustao je i rekao gostima: ”Idem sa Milanom na razgovor”. Odveo me je u sobicu pored portirnice, seli smo na neke šamlice. Sve vreme našeg razgovora iznad naših glava stoji jedan čovek u izanđaloj uniformi, sa pištoljem za pojasom, verovatno čuvar hotela. Upitah: ”Ko je ovo”, a Sergej sa nadmoćnim osmehom promrmlja: ”Eta moj angel čuvar!”

 

Ali moj veliki problem je bio što se prevoditeljica tresla od straha rekavši: ”Ja ne prevodim”. Onda sam joj zapretio da će zažaliti. Stvar je krenula. Sergej mi je govorio iz srca, sa neverovatnom otvorenošću, govoreći da su njegove zatvorske godine najlepše godine njeovog života jer je sve svoje filmove u glavi snimio još u zatvoru, a kad bi izašao, žurio je da što pre snimi, pre nego što ga ponovo ćorkiraju.

 

Pitao sam Paradžanova na kraju da li bi voleo da dođe u Jugoslaviju. ”Naravno, ali morao bi neko da me pozove.” Znao sam sve bitnije ljude oko Festa, nekima sam rekao i dao adresu, gledali su me belo. Sirotani, stalno su sanjali da im dođe neko iz Holivuda, Harvey Keitel ili Jim Jarmush (bili, nije problem, pomogla USA Embassy). Sa Rusima uvek postoji zazor. Proveravao sam: Paradžanova niko nikad nije pozvao u Beograd.

 

Ovaj razgovor sam objavio na celoj stranici Politike (7. maj 1988.) pod naslovom ”Moje najbolje zatvorske godine”. Kad smo završili, rekao sam Sergeju: ”A šta ćemo sa fotografijom, niko mi neće verovati da sam Te stvarno video”, a on je uzeo moj blok i u 3-4 poteza nacrtao sebe, tako je umeo da izvede samo još moj pokojni prijatelj Zulfikar Džumhur. Kad sam pokazao kako je Sergej nacrtao sebe, moja je žena odmah odnela crtež na uramljivanje i sada je ovaj likovni biser na udarnom mestu radne sobe.

Sledeće nedelje ćete, ako ste u čitanju došli do ove tačke, videti kako o svom životu i delu govori nenadmašni Sergej Paradžanov…

 

Ali sa Rusima, onda i sada, nikad ne znaš šta se može desiti. Moja mala profesionalna panika, šta ću ja sa intervjuom ako nemam slike, dobila je čudno razrešenje. Desetak dana pošto je objavljen intervju sa crtežom stiže mi pismo iz SSSR-a (nepoznati pošiljalac) sa nekoliko fotosa, SP sa MV! Kako ja to nisam primetio da nas je neko snimio? Sem Hollowaya nikog nije bilo unaokolo.

 

Neka to ostane još jedna mala tajna oko ovog misterioznog susreta.

 

Ubrzo posle ovog našeg susreta Sergej se teško razboleo, verovatno su ga slomili teški zatvorski i vanzatvorski uslovi. Kad je dve godine kasnije umro, javio mi se Holloway s molbom da mu dozvolim objavljivanje intervjua u časopisu German Kino – German Cinema, koji je uređivao u saradnji sa svojom gospođom Dorotheom. Odgovorih Ronu telefonom, imam srpsku kopiju, a on mi reče: ”Ja ću organizovati prevod, ništa ne brini”. I reče: ”Imam veliku dokumentaciju o njemu, to je jedini intervju koji je on dao ‘jedan na jedan”. I posle mi stiže broj časopisa kao hommage velikom reditelju.

 

Sve vreme pričamo o zecu, a on u šumi! E pa neće biti. Sledeće nedelje ćete, ako ste u čitanju došli do ove tačke, videti kako o svom životu i delu govori nenadmašni Sergej Paradžanov, koji u svim izborima najboljih i enciklopedijama jedini stoji naporedo sa drugim velikim Rusom Andrejom Tarkovskim (”Rubljov”, ”Ogledalo”, između ostalih).

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora