Izgubljeni jezik

U svojoj poznatoj studiji LTI, Istina o Jeziku nacista, Viktor Klemperer, ”hroničar u srcu tame”, analizira jezik nacista. Ovaj savremenik i talac Hitlerove Nemaćke, piše o tome kako je ”nemački jezik u rukama nacista postao moćno oružje i narkotičko sredstvo”. Van svake sumnje jezik i njegova upotreba, upotreba reči, u mnogo čemu otslikavaju neku epohu i pomažu nam da razumemo duh te epohe. Klempererove analize pokazuju da je jezik nacista ”sadržajno i izražajno” veoma siromašan.

 

O takvom siromaštvu jezika možemo govoriti i u ovom našem vremenu. Kako je to moguće, kako je do toga došlo da Klempererova definicija za jezik nacista postaje aktuelna i danas u društvima masovnih komunikacija koja se diče demokratijom?

 

Nikada, ni u jednoj epohi nije bilo toliko rasipništva reči, što je omogućeno novim štamparskim tehnikama i novim tehnologijama. Društvene mreže, poplava političkih i reklamnih poruka, pretvorili su virtuelni svet komunikacija u veliku neograničenu i nesavladivu brbljaonicu. Reči su postale roba kao i sve drugo. Toliko je reči na tržištu da su u većini izgubile svako značenje i svaku vrednost, postale su lažljive, sadržajno i izražajno veoma siromašne.

Savremni francuski filozof Žan Bodrijar napisao je jednom prilikom da tamo gde postoji previše informacija, gde smo iz minuta u minut, iz časa u čas, bombardovani nebrojenom količinom informacija, to se obilje pretvara u siromaštvo, više nema razlike između važnog i nevažnog, suočeni smo sa nemogućnošću da odvojimo bitno od nebitnog

 

Savremni francuski filozof Žan Bodrijar napisao je jednom prilikom da tamo gde postoji previše informacija, gde smo iz minuta u minut, iz časa u čas, bombardovani nebrojenom količinom informacija, to se obilje pretvara u siromaštvo, više nema razlike između važnog i nevažnog, suočeni smo sa nemogućnošću da odvojimo bitno od nebitnog.

 

Nikada u istoriji pisane i izgovorene reči nije bilo tolikog obilja reči, a nikada toliko oskudnog govora, toliko komunikacijskih šumova, teškoća u sporazumevanju, toliko demagogije i toliko praznoslovlja.

 

Najlakše bi bilo za takvu situaciju optužiti nove tehnologije koje su, uz poštovanje za sve dobro što su donele, upravo preplavile svet i čovečanstvo jednako bezvrednim informacijama koliko i bezvrednim rečima koje se neverovatnom brzinom i količinom raznose preko društvenih mreža i svih ostalih oblika umreženih komunikacija. Ali tehnologije same po sebi nisu ni uzrok, ni posledica. Tehnologije samo izoštravaju probleme, kontradiktornosti i nedoumice društva.

 

U jednakoj meri u kojoj postoji zagađenje atmosfere radom bezbrojnih industrijskih postrojenja, postoji i ovo zagađenje lingvističkim muljem i blatom koje isplivava na površinu u oblasti komunikacija i informacija. Revolucije u tehnologiji doprinele su da potpunije i svestranije sagledamo sve nesavršenosti sveta u kojem živimo i opasnosti kojima je izložen.

 

Stvarni je apsurd da uporedo sa neograničeno uvećanim mogućnostima komunikacija pod ruku ide ograničenost stvarnih komunikacija, umnožavanje različitih oblika nerazumevanja, ljudske gluposti i netolerancije.

 

U starom Egiptu, vladala je opšta zabrinutost da će uvođenje pismenosti predstavljati veliku opasnost za budućnost Egipta. Verovalo se kako niko više neće ništa učiti napamet, a mogućnost da se sve zabeleži na listovima papirusa vodiće ne napretku, nego opštem zaglupljivanju. Nekoliko hiljada godina kasnije, naša savremenica, nedavno preminula nobelovka Doris Lesing, u tekstu karakterističnog naslova ”Obrazovani varvarin” pokazuje sličnu zabrinutost, piše o ”zatupljivanju”. Njene reči se odnose na onaj intelektualni sloj koji dominira savremenom političkom i kulturnom scenom.

Orvelovski oblik govora prisutan je u mnogim oblastima života. U politici, u ekonomiji, u kulturi. Ova vrsta govora proizvodi bolestan, prevarantski jezik, jezik ispražnjen od stvarnog smisla, usko povezan sa jezikom demagogije i jezikom mržnje. Istovremeno, to je govor konfuzije i pometnje

 

”Nije reč o lenjim i glupim ljudima”, piše Lesing, ”ali oni se ponašaju lenjo i glupo i da to očigledno ne uviđaju”. ”Elektronska revolucija“ posle štamparske revolucije donosi još jednu ”totalnu promenu”. Doris Lesing izražava strepnju sličnu onoj koja je postojala i u starom Egiptu. ”Izgubili smo svoje memorije… izgubili smo vrlo dragoceno svojstvo.” Drugim rečima, izgubili smo svoje mišljenje.

 

Reči kojima smo preplavljeni to više nisu naše reči, to su reči političkih ideologija, reklamnih spotova, senzacionalističke žute štampe i zatupljujućih  elektronskih medija. Taj nametnuti, prizemni, populistički diskurs zauzeo je mesto izgubljene i zapuštene memorije. Rečima je oduzet njihov pravi smisao i značaj. Savremeni jezik i elektronska slika postali su predmet višestruke manipulacije.

 

Jedno se govori i piše, a sasvim drugo misli. Kaže se ”mir”, a misli na ”rat”. Govori se o pomirenju, a prava poruka je sukobljavanje. Kaže se historija, a podrazumeva se revizija istorije. Piše se o ekonomskoj obnovi dok preti potpuni krah.

 

Orvelovski oblik govora prisutan je u mnogim oblastima života. U politici, u ekonomiji, u kulturi. Ova vrsta govora proizvodi bolestan, prevarantski jezik, jezik ispražnjen od stvarnog smisla, usko povezan sa jezikom demagogije i jezikom mržnje. Istovremeno, to je govor konfuzije i pometnje.

 

Borislav Pekić pitao se početkom devedesetih godina, istinski zabrinut, kako je uopšte moguće pisati romane i pripovetke na tom izopačenom, sunovraćenom, lažnom jeziku koji je postao opšteprihvaćen.

 

Primo Levi, logoraš Aušvica i rodonačelnik logorske literature, govorio je da se patnje i stradanja logoraša u koncentracionim logorima nacističke Nemačke nikako ne mogu ispričati postojećim jezikom. Za to bi bilo neophodno smisliti neki novi jezik kojim je moguće dopreti do same suštine doživljenog terora, mučeništva i patnje.

 

Postavlja se nezaobilazno pitanje, kako se izvući iz klopke siromašnog, lažljivog, demagoškog jezika koji ne tumači, ne izražava na istinit način složenu, osetljivu i tragičnu stvarnost u kojoj živimo? Kako povratiti izgubljeno mišljenje? To važno, u mnogočemu i presudno pitanje, za sada ostaje bez odgovora.

    •  Srbija se raspada
    •  Filozofija bede
    •  Tamni vilajet
    •  Oči straha
    •  Spasavanje Kapetana Dragana
    •  Patriotizam i siromaštvo
    •  Sretna nova!
    •  Dvadeset i jednu godinu posle
    •  Balkanska rapsodija
    •  Osveta loših đaka

> Svi tekstovi ovog autora