Gem, set, meč. Pobedit će vakcine

Je l’ se i dalje ne sećate aprila meseca, sada već prošle godine, kada je Evropski sud za ljudska prava (Strazbur) ocenio da je obavezna vakcinacija, zapravo, ”neophodna u demokratskom društvu”.

Radilo se o predmetu obavezne vakcinacije dece u Češkoj protiv bolesti poput difterije, tetanusa, dečije paralize i sličnog s ocenom da se zaista zadire u pravo na privatnost, ali (čuveno ”ali”) da to ne predstavlja kršenje članka 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, a koji se odnosi na ”pravo na poštovanje privatnog života”.

Za one koji ne žele da znaju više, difterija je akutno bakterijsko oboljenje koje najčešće zahvata ždrelo, krajnike, nos, sluzokožu ili kožu. Ovo teško oboljenje najteže pada novorođenčadima i maloj deci i u 5 do 10% slučajeva bolest rezultira smrtnim ishodom.

Usled intenzivne imunizacije, poslednji, registrovani, slučaj ove bolesti u Domovini bio je 1974. godine dok je u Otadžbini (Srbiji) poslednji registrovani slučaj bio 1980. godine.

Tetanus je teško akutno oboljenje izazvano toksinom bakterije čije su spore široko rasprostranjene u životnoj sredini i lako kontaminiraju svaku ranu šta uključuje i pupčanu vrpcu tokom porođaja u svim onim nehigijenskim uslovima (dvoje od pet ljudi širom sveta nema dostupnu ni tehničku vodu sa sapunom u kućama). Od neonatalnog tetanusa bebe štiti imunitet njihovih majki i ova bolest se ne prenosi s čoveka na čoveka.

Od ove bolesti oboljevaju nevakcinisane i delimično vakcinisane osobe i ako se ne leči na vreme, smrt nastupa kod 10 do 90% oboljelih. U Domovini i Otadžbini, poslednjih godina, najveći broj oboljelih su osobe iznad 60 godina.

Najbolji, muški, reket sveta, naših korena, ”belosvetski čovek”, zaokrenuo je interes medija i sveta te se umesto sportskih rezultata i svoje raširene filantropije popeo na vrh polarizovanih brda i zauzeo je prvo mesto u glorifikovanju i podršci, od strane onih koji ga neupitno vole i opravdavaju, i na vrh brda onih, drugih, koji imaju suprotna osećanja o njemu i napravljenim postupcima

Dečja paraliza je zarazna, ovog puta, virusna bolest koja ulaskom u organizam izaziva oštećenje nervnog sistema uzrokujući paralizu (oduzetost). Ova bolest se prenosi direktnim kontaktom i jedna od 200 zaraženih osoba razvije paralizu, a 5 do 10% osoba sa paralizom ima smrtni ishod. Najviše se javlja, od 80 do 90% slučajeva, kod dece do pete godine života. U Domovini poslednji slučaj je zabeležen 1989. godine dok je u Otadžbini poslednji slučaj bio 1996. godine.

Tu su još i veliki kašalj, tuberkuloza, hepatitis, boginje, zauške, rubeola itd. U Domovini imunizacija stanovništva na navedene bolesti obavezna je kako bi se postigao cilj prevencije i suzbijanja zaraznih bolesti i time omogućilo ”kolektivno” zdravlje stanovništva koje će biti u mogućnosti, između ostalog, da živi, doprinosi, ali i brani zemlju od svih ”pogibelji” (barem dok ne odu u Irsku ili Nemačku).

Tako bi, prozaično, trebalo da bude u teoriji, u praksi je nešto, malo, drugačije.

Nastavno na primer Češke, Evropski sud za ljudska prava ističe da ”politika vakcinacije sledi ciljeve zaštite zdravlja, kao i prava drugih, jer štiti i one koji ne prime vakcinu i one koji ne mogu da budu vakcinisani iz medicinskih razloga”, odnosno jer osobe koje ne mogu da prime vakcinu onda ”zavise od kolektivnog imuniteta da bi se zaštitile od teških zaraznih bolesti”.

Sramežljivo, možda mnogi nisu ni videli, pronela se vest kako imamo epohalno otkriće i osmi kontinent Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. U pitanju je veliki kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, koji je šest puta veći od Madagaskara (prema podacima iz 2021. godine, oko 80% stanovništva Madagaskara proživljava glad i žeđ usled promena klime).

Ono šta jeste zanimljivost je da se oko 94 odsto površine novog kontinenta nalazi pod vodom, sa nekoliko ostrva koja izviru iz okeana, kao što je Novi Zeland.

Tu negde, severo-zapadno od Novog Zelanda (narodski: gore levo na karti) nalazi nam se pretposlednji otkriveni, sedmi, kontinent, Australija. Upravo je ovaj kontinent-država i (nije) ostrvo, koja je poznata po tome da ima duplo više torbara od ljudi, zasenila novootkriveni, potopljeni, kontinent sa vestima o najboljem teniseru sveta i njegovom poimanju odnosa globalnog virusa i solidarnosti.

Najbolji, muški, reket sveta, naših korena, ”belosvetski čovek”, zaokrenuo je interes medija i sveta te se umesto sportskih rezultata i svoje raširene filantropije popeo na vrh polarizovanih brda i zauzeo je prvo mesto u glorifikovanju i podršci, od strane onih koji ga neupitno vole i opravdavaju, i na vrh brda onih, drugih, koji imaju suprotna osećanja o njemu i napravljenim postupcima.

Mediji su nam prenosili kako se po ulicama Melburna igralo ”srpsko kolo” i ”Marš na Drinu”, nosile su se šajkače i kokarde, vijorili su se ”beli orlovi” i na ”amerikanizovanom” srpskom jeziku isticalo se da je ”Kosovo srce Srbije”.

Kao i kod našeg iseljeništva, koje je povezano s maticom preko nekadašnjeg ”dede ustaše”, tako i u ovom slučaju videli smo mlade ljude koji u Srbiji, možda, nikada nisu bili ili jesu, ali su zbog života koji se u Otadžbini vodi pobegli ”na kraj sveta”.

Mediji su nam prenosili kako se po ulicama Melburna igralo ”srpsko kolo” i ”Marš na Drinu”, nosile su se šajkače i kokarde, vijorili su se ”beli orlovi” i na ”amerikanizovanom” srpskom jeziku isticalo se da je ”Kosovo srce Srbije”

Bez i da je teniski as zucnuo, o njemu je sve rekao njegov otac poistovećujući ga sa Isusom koji hoda među nama objašnjavajući da u konkretnom slučaju nije u pitanju samo imunizacija (s namerom izuzimanje od vakcinacije) i papirologija (dokazano pogrešno popunjena) već da se radi o tome da je njegov sin nekakav mesija na Zemlji: ”Od ovog trenutka, moj sin Novak je postao simbol i vođa slobodnog sveta, sveta siromašnih i potlačenih zemalja i naroda”, ali i da ”Australija gazi Novaka, a samim tim gazi Srbiju i srpski narod koji nikad nikoga nije napao”.

Dok se rafalno, ovako edukovani o svemu, poznati po neznanju i stavu za sve o čemu nemamo pojma, i dalje vređamo i branimo ili kudimo pojedince idole koje nikada uživo nismo videli (većina nas i neće imati tu priliku), ostaje pitanje onog najbitnijeg gde nam se denu onaj nivo društvene bliskosti koji je posledica i zajedničkih iskustava – solidarnost.

Na kraju, saslušanjem na Saveznom sudu u Melburnu, nakon više sati, troje sudija odlučilo je da se najbolji srpski teniser (u sve se odavno uplela politika te se sada govori o nacionalnosti) deportuje iz Australije uz zabranu ulaska na tri godine.

Ali, vratimo se na početak priče.

Ako pominjemo i odlutalu solidarnost (čoveka prema čoveku) i svojeglavo insistiranje na nepoštovanju lokalnih propisa, u slučaju o obaveznoj vakcinaciji dece Evropski sud za ljudska prava podržava i ”princip socijalne solidarnosti koji može opravdati nametanje vakcinacije svima, čak i onima koji se osećaju manje ugroženim bolešću, kada je reč o zaštiti najugroženijih osoba”.

Gem, set i meč.

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora