Opasno je ako nisi “naš” ili “njihov”

Neretko se dešava da me poznanici koji su posvećeni ideologiji (neo)liberalizma i kapitalizma (od kojih su mnogi često i ”pro-EU” i ”pro-NATO” orijentacije) pitaju: ”Kako ti, kao levičar, možeš da sediš i piješ sa ‘tim i tim’, ko je desničar/ka?” Ili, ”Kako možeš sa njim/njom, ko je iz ‘tog i tog’ tabora da učestvuješ u javnoj tribini?” I obrnuto, od poznanika sa ”desnice”, ponekad takođe stigne pitanje ”Kako možeš da razgovaraš sa ‘tim i tim’?” Čini se da su feudi jasno podeljeni, da možeš biti ili ”naš” ili ”njihov”, jer ako nisi, onda si u opasnosti da postaneš neprijatelj i jednima i drugima.

Proces polarizacije javne i idejne/ideološke scene je već dugo vremena u toku. Po uzoru na Sjedinjene Države, i na Balkanu, kao i širom ”zapadnog sveta”, odvija se proces svođenja političke-ideološke scene na binarne kategorije: ”liberali” vs. ”konzervativci”, ”pro-demokrate” (a takođe često i ”pro-EU” opredeljeni ”građani”) vs. ”nacionalisti”.

Političke stranke, ali i mediji i pojedinci koji učestvuju na javnoj sceni, se tako često grupišu u dva ”voda”, deleći se na one koji sebe percipiraju kao ”pro-demokratske”, ”pro-EU” (a često i pro-NATO), i one ”pro-nacionalne” (a zavisno od toga koji nacionalizam je u pitanju mogu biti pro-ruske, pro-NATO/američke i sl.). U svakom slučaju se afirmiše binarna podela, pa čak i nužna suprotstavljenost između na ”nas” i ”njih”, koja je vrednosnog karaktera.

”Mi” smo uvek u pravu i moralno smo superiorni. ”Oni” su moralno deficijentni, neprijatelji koji se mogu ili samo napadati ili držati na bezbednoj distanci. ”Našima” treba pružiti podršku (bez obzira na to da li su ti ”naši” pametni ili nisu, da li su korumpirani ili ne), ”njihove” treba napadati svim raspoloživim sredstvima (bez obzira na to da li nekada kažu i nešto pametno, ili urade nešto dobro).

Obaveštenijim čitaocima nije, naravno, neophodno naročito objašnjavati bizarnost ovakve podele. Oni manje obrazovani ”graDŽani” će se često užasnuti kada saznaju da je moderni pojam građanstva, i sa njim vezana moderna liberalna i parlamentarna demokratija, u neposrednoj vezi sa procesom građenja modernih nacija, te da nacija, patriotizam i građanstvo nikako nisu suprotstavljeni pojmovi u mnogim ”tradicionalnim” i ”razvijenim demokratijama”, već naprotiv blisko povezani (što, ako mene pitate, nije nešto naročito dobro).

Drugo je, naravno, pitanje etno-šovinizma, gde pripadnost nekoj etničkoj/religioznoj grupi podrazumeva isključivanje iz nacionalno-političkog, pa tako i iz građanstva, ili raslojavanje između građana ”prvog” i ”drugog” reda. Ali ni tu ”razvijene demokratije” nisu neki naročit uzor, jer je njihova istorija po pravilu istorija ili veoma velike etničko-religijske homogenosti, gde nije ni postojalo iskustvo naročite različitosti, ili istorija brutalnih sukoba i podela (koje neretko traju i danas) između različitih etničko-religijskih grupa (npr. između katolika i protestanata, ili između različitih protestantskih sekti), usled kojih su se i iznalazili modeli poput ”ustavnog patriotizma” kako bi se obezbedila politička stabilnost uprkos tim različitostima i konfliktima (što je, opet, rezultiralo, da čak i tamo gde je takav tipično liberalni patriotizam uspostavljen, imamo nova raslojavanja, pre svega po klasnom/materijalnom principu).

Problem dakle nije samo u tome što postoje primitivni, neobrazovani, ostrašćeni, a nekad i nasilju skloni nacionalisti (što nije sporno), koji na pomen nekog drugog i drugačijeg uzimaju nož u usta i pušku u ruku (ako nema puške dobro će doći i motke) spremni da krenu u istrebljivanje ”drugih”.

Problem su i one ”pro-demokratske” snage koje nisu sposobne da vide eroziju demokratije i ljudskih prava do koje dolazi širom ”razvijenih demokratija”, čime često postaju instrumenti imperijalnih i korporativnih interesa. Jedino što najveći broj liberalnih ”pro-EU” i ”pro-NATO” aktera ume da ponudi je fantazija o nekom zamišljenom demokratskom raju na čijem čelu je ”lider slobodnog sveta”, o carstvu slobode i ljudskih prava, carstvu benevolentnosti i prosperiteta, te neograničene posvećenosti širenju demokratije i ljudskih prava u primitivne i zaostale delove sveta (ako treba, i po cenu istrebljivanja domorodačkog stanovništva), sve iz dubine svoje dobre (neo-liberalne) duše.

Amicus Plato, sed magis amica veritas. Ergo, uz rizik da nekima to pričini duševnu bol, treba reći – taj raj ne postoji. Za razliku od mainstream liberala u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, balkanski liberali i ”pro-EU” (često i ”pro-NATO”) orijentisani mediji i intelektualci su često skloni da kod kuće vide samo raspad. I tu su (uglavnom) u pravu – kod (balkanske) kuće je, po pravilu (ekonomski, pravni, medijski…) raspad.

Problem je što je i u zamišljenom ”liberalnom raju” Zapada takođe – raspad. Nije uvek ista vrsta raspada, u nekim segmentima nije ni isti nivo raspada (a u nekim aspektima je raspad, believe it or not, čak i veći).

Poenta je učiti, bez ideološkog dogmatizma, površnosti i jednostavnosti, od različitih vrsta raspada širom sveta kako ne uništavati ono što može biti pozitivno za društvo u celini, kao što treba učiti i od konstruktivnih inicijativa (kojih ima gotovo svuda) ono što se može na pametan način iskoristiti na lokalu, zarad dobrobiti društva i najvećeg broja njegovih građana.

Tu leži i moj odgovor i ”našima” i ”njihovima”: mogu da razgovaram i sa jednima i sa drugima (i trećima) jer rado sedim i pijem sa zanimljivim ljudima, i uživam da razmenjujem mišljenja i argumente sa onima koji nešto znaju, koji su u stanju da misle na kompleksan i kritičan način, bez obzira na to koje su, formalno gledano, ideološke orijentacije.

Radije ću razgovarati sa obaveštenim desničarem ili liberalom koji je u stanju da artikuliše dobro promišljene argumente za svoje stavove (iako su i ”desni nacionalizam” i ”liberalizam”, što se mene tiče, konzervativne ideologije koje su deo problema, a ne rešenja), nego sa nekim ko se deklariše kao, recimo, socijalista ili anarhista, a ko osim površnih parola i bizarnosti nema ništa drugo da ponudi.

Umesto sklonosti ka podizanju često veštačkih ideoloških zidova između ”nas” i ”njih”, umesto diskvalifikovanja ljudi a priori, na bazi toga kom ”kampu” (mi mislimo da) pripadaju, mislim da je mnogo pametnija strategija razgovor sa onima koji su u stanju da kompleksnije gledaju na stvari.

Uz to, neophodan je i veći nivo kritičkog odnosa prema sopstvenim idejama i stavovima (kao i prema idejama i aktivnostima ”naših”), što može lako biti rezultat razgovora sa onima sa kojima se ne slažemo, a uz pomoć kojih možemo proširiti sopstvena znanja i preispitati sopstvene pozicije.

To otvara mogućnost prevazilaženja jeftinih propagandnih zamki, čestih veštačkih polarizacija koje nas drže u mentalnim zatvorima ili nas izlažu nepotrebnim i neproduktivnim sukobima, dok, u međuvremenu, sloboda i demokratija iščezavaju pod pritiskom imperijalnih politika, (korporativnog) kapitalizma i korumpiranih lokalnih vlastodržaca.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”
    •  Teologija kao kritički diskurs
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam
    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava

> Svi tekstovi ovog autora