Bitno je da Možemo! opstane i povrati poljuljano poverenje

Bliže nam se, svakako ne ove već sledeće godine, parlamentarni izbori. To su oni četvorogodišnji ”festivali demokratije” kada masovno ne izlazimo na glasanje, ali o svemu imamo stav, uvek kontra te smo na sve teme p(r)ozvani da ih u masti i slasti komentarišemo. Na videlo izbija, šiklja, svo naše (ne)poznavanje materije i bez imalo stida, a ko još mari za taj pojam, p(r)okazujemo kakvi smo. Nikakvi!

Već sada se govori kako kada Rafali zaparaju oslobođeno hrvatsko nebo, društveni narativ je takav da smo mi juče okončali neki rat, biće idealna prilika da se omamljenom narodu u nestajanju, sve smo stariji i sve nas je manje, serviraju parlamentarni izbori sa izvesnim rezultatom. Jednostavno, a to izgleda biva, novi stari, za istoriju, premijer biće Andrej Plenković.

Da li je to dobro ili nije na svakom je za sebe da promrmlja, uz očekivanu uvredu, ali ne i da izađe i glasa, omogući ili onemogući predvidive saborske i ministarske fotelje. One udobne, razgažene i tapacirane fotelje, zaštićene imunitetom i fizičkim obezbeđenjem te bez imalo odgovornosti za urađeno i izgovoreno odnosno za nerealizovano i nemušto. Sankcije ne postoje jer je puk, oni koji ne glasaju ali sve znaju, indolentan.

Po pokazateljima javnog mnjenja, pitanje je dana kada će krenuti i tv programi sa političkim analitičarima u finim i skupim odelima (možda i nisu skupa, ali su stilizovana), glavna trka u verbalnom nadglašavanju, ali i moralnom odronjavanju vodiće se između HDZ-a, stranke Titovog generala Franje Tuđmana, i onih koji nas i dalje ubeđuju da oni nešto znaju, ali mi to još ne razumemo i ne vidimo – Možemo!.

Hrvatska demokratska zajednica konglomerat je članova koji se još u majčinom stomaku učlanjuju u podružnice i njihova lična odrednica, tako se mnogi ponašaju, jeste stranka. To su one identitetske politike u kojima se lični dosezi vezuju za uspehe stranke, i obrnuto, i gde je bilo kakav probitak u napuštenoj Domovini jednak sinergiji stranačkih kolega (retko ko je tu kome i prijatelj). Nažalost čitav identitet Domovine isprepleten je sa ovom strankom (tužno je da se radi o bilo kojoj stranci) i svako ko ne razmišlja tako ”mrzi sve hrvatsko”.

Ostali momenti iz biografije najveće stranke u Domovini, i životopisa njenih članova (ima i poneke članice), elaboriran je kroz uspehe i afere, dobijene i izgubljene sudske procese, te je nanovo pisanje o hodogramu dobrih i loših pojedinaca jednako šutiranju mrtvog konja.

Inače za neznalice i potencijalne ubice, maltretiranje i iživljavanje nad životinjama kazneno je delo, ali i situacija za stručnjake za mentalno zdravlje.

Kao kakav opoziv od HDZ-a jeste samonikla stranka Možemo!. Radi se o idealnom skupu nefunkcionalnih pojedinaca koji su, po svemu sudeći, gradske izbore u prestonom gradu dobili pobedivši upokojenog čoveka. Zaista je pitanje šta bi bilo, ishod, da je Milan Bandić i dalje među nama.

Ostale stranke, raspolućeni SDP i one stranke desno od centra, populističke i ideološki lutajuće i nesnađene, spadaju u posmatrače političkog gliba koji čine zadnje redove saborskih klupa.

Radi političke korektnosti i pedantnosti Socijaldemokratskoj partiji (SDP) treba zahvaliti jer su imali volje i snage da davne 2014. godine izglasaju važan Zakon o životnom partnerstvu osoba istog spola. Nažalost to se sve dešavalo dok smo sa njima ekonomski bili u kategoriji đubreta, sa izgledima da se iz njega nikad ne iskobeljamo.

Možemo! je stranka koja je puno obećavala, rečima, ali malo toga realizovala. Njihova postignuća mere se tamo gde mogu, upravljanje gradom Zagrebom, i sve se čini da to nije ono šta je predstavljano ili jeste, ali nam još to nisu dobro objasnili, a mi razumeli.

Njihova glavna mana jeste odsustvo smislene komunikacije u kojoj ne bi robovali sveprisutnoj, i za balkanskog čoveka svojstvenoj, paranoji. Biti političar nije isto šta i biti aktivista.

Grad Zagreb, letimice i uz valunge, neprijatno miriše. Prost i zajedljiv narod bi kazao da ”smrdi” ili ”bazdi”. To su oni naši (nus)produkti koje redovno ispuštamo gde stignemo, a koje grad ne uspeva da reguliše.

Recimo, biće godinu dana kako koristimo raznobojne kese za odvajanje, ili ne, otpada, a sve se razvlači i zaudara po gradskim ulicama bez da je iskopana neka od najavljenih rupa za podzemno odvajanje (ako jeste koliko i na kojim to lokacijama?).

Ova tema sa zajedničkim đubretom slika je i prilika razočarenja jer nam je i gradska politika dokazala da je sasvim ok da se sve one razvrstane kese bacaju u isti kamion koji u večernjim satima kruži po napuštenim ulicama sa divljim životinjama. To je onaj primer sa otkazom, višednevnim štrajkom, pa vraćanjem đubretara/smetlara na posao.

Usled ovakvog manira svako od nas ima slobodnu volju da se bavi interpretacijom zašto je to tako ispalo i ko je tu lud (građani), ko ujedinjen (smetlari), a ko nejak (gradonačelnik).

Roditelj odgojitelj, Toi Toi iza spomenika omiljenog nam bana pri rekonvalescentima manifestacijama, šarena i devastirana pa zatim uklonjena klupica u duginim bojama u srcu grada postavljena na Međunarodni dan borbe protiv homofobije, transfobije i bifobije (najgori skandal koji je kasnije još gore ”obrazložen”), fasade koje se odrušavaju i dimnjaci koji se klimaju, bube, krpelji i ostalo u travama visine trogodišnjaka, ali i muk oko člana stranke koji se napatio kao Isus u Zambiji, jesu reprezentativni uzorak, u dve godine, koji ne obećava naredne dve ili još jedan budući puni mandat.

Možda kao najlošiji primeri nerazumevanja važnosti dobre i ispravne komunikacije jesu i prebacivanja drugima, uz afektiranje, za propuste koji postoje i u njihovim redovima.

Uzmimo Zakon o sprečavanju sukoba interesa koji je, po rečima opozicije, kada se menjao i kada su se birali novi članovi povjerenstva, ”sveden na imovinske kartice”. Tuđe, čitaj HDZ-ove greške od par miliona evra koje ne upisuju, ”nisu” isto šta i ”propust” sa nekretninama u najmu. Sadržajno i nije isto, ali u suštini oba primera jesu kršenje Zakona. Svako drugačije mišljenje je banalizacija i svrstavanje.

Ali, zašto je zapravo najvažnije baviti se HDZ-om i sa Možemo!?

Možemo! je pre četiri godine bio glavni, na duge staze i ne u jednom saborskom mandatu, izazivač čitave HDZ (de)konstrukcije. Oni jasno zagovaraju suprotne vrednosti od najjače političke stranke, ovi ostali nisu tako hrabri ili ludi, što kod mnogih izaziva nezadovoljstvo i strah koji se mešaju sa ismejavanjem, a onda i mržnjom. U svakom slučaju emocije su povišene i prema njihovom radu niko nije indiferentan (od grada do Sabora).

Na kraju je bitno preneti da je za demokratske procese Domovine, nekome se čini da to nije tako, bitno da Možemo! opstane, povrati poljuljano i kod mnogih izgubljeno poverenje, te dokažu da su nešto u ove četiri, odnosno, dve godine naučili. Jer je za nas važno, društvenu sinergiju, da imamo približan odnos snaga onih koje preferiramo i onih koje ”anatemišemo”.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora