Đavo i Gospod Bog (III)

Ili kako gledanjem na stvari činimo da iste budu bolno (i štetno) jednostavne, ili opet nekorisno komplikovane

Da je režim Aleksandra Vučića (Ava) nelegitiman, korumpiran, nasilan, a sve više i otvoreno diktatorski, nije neophodno naročito obrazlagati – to vidi svako nije ”poludeo” (na loš način), ko neće da vidi zato što profitira od režima ili je od istog ucenjen (ostavljam mogućnost da ima i onih koji nisu ništa od pobrojanog, već su, nekim čudom, ostali ”neinformisani”, ali, ako takvih i ima, onda je njihov broj jako mali).

Međutim, AV i aktuelni režim nisu jedini problem Srbije, iako su već postali problem bez čijeg rešavanja nije moguće pristupiti rešavanju bilo kog drugog ključnog problema. Problem u borbi sa aktuelnim režimom i čitavim sistemom su i isprazne, patetične, a nekad i potpuno sumanute poruke koje dolaze od mnogih javnih ličnosti, uključujući i one koje su nesklone režimu, ili mu se otvoreno suprotstavljaju.

Nije mali broj onih koji svode politički diskurs na isprazna prenemaganja i udvaranja studentima, ne bi li se o iste ”ogrebali”. Time mnogi od onih koji ništa nemaju da kažu osim ponavljanja opštih mesta u svrhu udvaranja nekom segmentu populacije, iza kojih ne stoje nikakvi realni rezultati u bilo kom području, pokušavaju da (p)ostanu relevantni.

Rešavati lične frustracije, komplekse i nezadovoljstva u javnoj sferi je uvek loša ideja, ali je to (kombinovano sa ličnim interesima) nažalost postao politički modus operandi, počevši od Arhiludaka srpske politike, pa dalje. To je opasna politika.

Najveći broj onih koji se predstavljaju kao ”alternativa” zapravo koriste javnu sferu na instrumentalan način, i to sebično-instrumentalan. Pričaju stvari za koje pretpostavljaju da će se svideti zamišljenoj publici (mediokriteta, ako ne i ispod toga), koji će im aplaudirati, bilo da reč o liberalno-kapitalističkim ili konzervativno-nacionalističkim (takođe kapitalističkim) medijima i publici.

Politika tako postaje drama neuzvraćene ljubavi, način rešavanja potrebe da omatoreli klinci, tinejdžeri u ne tako neozbiljnim godinama, dobiju malo pažnje i da im bude nadomeštena toliko očekivana – a lažna – ”ljubav” (koju neće i ne mogu dobiti na taj način, jer ljubav nije stvar političke sfere).

Tu nailazimo i na, metaforički rečeno, ”politiku guslanja”. Kao i 1970tih, ‘80ih, i ‘90ih godina, nameću se patetični književni i kvazi-književni uzleti, nadahnute a isprazne poruke, prenemaganja, poludomišljene i potpuno konfuzne pa i kontradiktorne misli. To se često smatra vrhunskim intelektualnim diskursom – i zaista tako i izgleda, kada ga uporedite sa intelektualnom i moralnom septičkom jamom koju opisuju reči ”ćaci” i ”ćacilend”.

Ova ”guslarska” politika ne ide nužno za tim da se udvara nekome (delimično zato što već ima dovoljno publike). Politički ”guslari” za sebe sigurno misle da afirmišu autentično političku opciju, a često se, na etičkom planu, pojedinci i drže prilično visoko, bez jeftinog i jadnog (intelektualnog) prostituisanja, te sklapanja raznih neprincipijelnih ”dealova”. Pa da li to znači da je u ”guslanju” spas?

Problem je što iza tog diskursa ne stoji nikakva ozbiljna politička platforma, iako ne sporim postojanje dobrih namera. Ali put u pakao je popločan dobrim namerama. OK, reći će neko, ali ako si već u paklu, šta je onda problem? Pa problem je što pakao ima mnogo departmana, a može se i iz jednog pakla preći u drugi, sa drugačijom a nekad i ”neprijatnijom” ponudom.Ako ”guslanje” postane glavna alternativa AVu i baza nove politike, niko ne treba da se iznenadi ako se u dogledno vreme iznedri nova, tehnokratska alternativa ovoj ”guslarskoj”, sa nekim novim ”menadžerima” koji će biti posvećeni ”samo praksi” i ”ekonomiji” a ne ”mračnjaštvu”.

Nije problem, dakle, u evociranju ”kostiju” i ”zaokretu udesno” kako mnogi (neo) liberalni mediji tumače Vidovdanski građanski protest leta Gospodnjeg 2025. (u čemu su, čini mi se, prednjačili nemački mediji, kojih se, u proseku, ni Herr Göbbels ne bi postideo). Čim se posegne za nečim ”srpskim” to se prevodi na jezik nacionalizma, oživljavanja devedestih, velikosrpske hegemonije i sl. Oni malobrojni, iskreniji i ciničniji mediji i pojedinci nekada i otvoreno kažu da ne vide ništa sporno u sadašnjem režimu dok god radi za interese zapadnih (npr. nemačkih) kompanija.

Situacija se zaoštrava, i spasonosna kompleksnost polagano iščezava, pretvarajući se u crno-bele slike. Nasilje Vučićevog režima polako ali sigurno stvara samo dva pola, režimski i antirežimski. I to je OK, dok god je cilj rušenje aktuelnog režima koji se pretvara u ogoljeno nasilje i očajničke pokušaje da se ostane na vlasti po svaku cenu, uključujući i klasičnu diktaturu.

Kada se jednom, kako god, zemlja oslobodi zla zvanog AVov režim, otvoriće se pitanje – kuda i kako dalje? Tada će sve potisnute nesuglasice, razlike, aspiracije i interesi isplivati na površinu, i otvoriti prostor za transfer dela struktura moći u nove strukture moći, za korumpiranje i ko-optiranje.

Pojednostavljene kategorije mišljenja proizvode pojednostavljene političke realnosti. To se danas dešava sa formatiranjem političkih procesa u Srbiji. Najveći deo medija zapadne Evrope, i ono malo medija u Severnoj Americi koji se uopšte interesuju za dešavanja u Srbiji, prevodi ta dešavanja na uspostavljene konceptualno-propagandne šeme: ”borba protiv autokratije” zarad ”liberalne demokratije”, i to pod uslovom da se ”mi” uspemo infiltrirati u proteste ili da bar to ide u ”našem pravcu”.

Ono što je svima (osim nekim građanima Srbije) neprihvatljivo jeste autentična demokratija. Tako se protesti ne samo delegitimišu, već se, mutatis mutandis, legitimiše autokratija, dok god autokrata igra kako ”mi” sviramo.

Srpska politička scena je tako pretvara u džinovsku laboratoriju, u kojoj se krčkaju razni sastojci, u različitim omerima, stvaraju se nova jedinjenja, ali ne sa ciljem da bilo šta od toga promeni laboratoriju na bolje, ali zato sa potencijalom da cela laboratorija u nekom trenutku eksplodira.

Situacija održavanja ”neutralnosti” od strane značajnih društvenih aktera – uključujući tu i predstavnike Pećke patrijaršije, pod izgovorom da je Crkva ”iznad politike”, postaje sve manje prihvatljiva. Stanje se menja, pre svega sve izraženijom represijom režima, i postaje sve važnije jasno osuditi to nasilje i suprotstaviti mu se.

Velika stvar koju su protesti proteklih meseci uspeli da stvore jeste (ponovno) uspostavljanje samopoštovanja i dostojanstva građana, ne samo u odnosu na režim, ne samo ni u odnosu prema stranim imperijalnim i korporativnim interesima, već i u odnosu prema samima sebi. Neophodno je da svako ko i sam ima dostojanstva i samopoštovanja, poštuje to dostojanstvo i samopoštovanje pobunjenih građana.

Da li će građani ”ovaj put” napraviti pravi izbor, i šta bi taj izbor predstavljao (osim okončanja vlasti postojećeg režima)? Da li će imati odgovornost prema sebi, kako ogromna energija i do sada uloženi napori i žrtve ne bi bili uzaludni? Da li je kritična masa građana danas bitno različita od onih građana koji su (većinski) preko deset godina birali ili tolerisali Slobodana Miloševića i njegov zločinački režim, koji su onda preko deset godina tolerisali rasprodaju zemlje, urušavanje obrazovnog sistema, pretvaranje radnika u robove i zemlje u koloniju, da bi onda preko deset godina (većinski) podržavali ili bar tolerisali ludilo zvano Vučićev režim, koji je sve te procese nastavio i eskalirao?

Da li je kritična masa građana danas obrazovanija, sposobnija da kritički misli, kako ne bi bili laka meta marketinških trikova, kako ne bi ”padali” na jeftine ”fore”? Da li su bolje organizovani i više skloni ka zajedničkom radu u svrhu zajedničkog dobra? Da li su, u proseku, u većoj meri shvatili da su postali potrošna roba jednog ”mega-zajebanog” sistema, u borbi sa kim nema ni brzih ni lakih rešenja?

Da li su shvatili da ako je neko (realno ili prividno) protiv ”demona” to i dalje ne znači da je taj nužno ”anđeo”?

Da li se udružuju snage kako bi se razvili alternativni kanali komunikacije i širenja kvalitetnih informacija, tako da oni koji su raspoloženi da vide promenu ne moraju da čekaju da im vladini ili korporativni mediji (i klasični i ”društveni”) ”objasne” šta je i kako, da im oni ”brendiraju” alternativu, i usmere ciljeve?

Da li su postali spremni na velika odricanja kako bi se nešto malo, ali kvalitetno promenilo? Da li su dovoljno ”porasli” da im prazne priče i kič više ne budu nešto zanimljivo? Da li su naučili da razlikuju elokventno mlaćenje prazne slame od ozbiljnog diskursa?

Ostaje da se vidi.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Đavo i Gospod Bog (II)
    •  Đavo i Gospod Bog (I)
    •  Patrijarh u bezdanu (loše) teologije i (još gore) politike
    •  Franjo, episkop rimski koji ''ništa nije uradio''
    •  Ubijmo kapitalizam, pre nego što on ubije sve drugo
    •  Vox Studentium – Vox Dei: politika i teologija protesta
    •  Pod nadstrešnicom
    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”
    •  Teologija kao kritički diskurs
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam

> Svi tekstovi ovog autora