Između folklorne megalomanije i izlaska u svet

Noćna mora mnogih izveštača, pa i dela filmskih kritičara, jesu festivali bez crvenog tepiha, proslavljenih ili izvikanih rediteljskih imena, filmskih zvezda (celebrity people), bez obnaženih ženskih leđa, dubokih dekoltea i silikonskih umetaka. Bez gala prijema (priželjkivani plen paparazza i tabloidnih piskarala), bez ponoćnih žurki i insceniranih fizičkih obračuna (na otvorenoj terasi hotela Carlton u Cannesu i sličnim mitskim okupljalištima). Ako svega toga nema, šta onda preostaje? Pa naravno filmovi, ali to deluje tako prevaziđeno u svetu novih medija i sveopšte gladi za vizuelnim fast-foodom.

 

Jedan od najstarijih filmskih festivala na svetu IF Mannheim-Heidelberg dosledno, u svojoj 62. godini postojanja, održava svoj elitistički koncept. A on je jednostavan i nepromenjen od 1952. do danas; iz celog sveta pred selektorsku komisiju pristiže od 800 do hiljadu novih filmova (prvi ili drugi u karijeri), nezavisnih produkcija, velike autorske slobode i otvorenosti za političke i subverzivne zamisli. Ove godine (1. − 10. nov.) za nagrade je odabrano 25 filmova od Argentine i Brazila, do Japana i Tajvana, a kad se godinama neguje gledalište sa ukusom, ne čudi kad vidite pred ulazima u bioskopske dvorane redove dugačke i stotinak metara!

Pogledajmo šta se događa na ovom delu brdovitog Balkana: Beograd ima 6 − 7 međunarodnih festivala, a van njega još toliko, od Subotice do Leskovca (koji, kao i većina srpskih gradova, više nema stalni bioskop). Uskoro će biti više festivala nego tehnički opremljenih dvorana

 

Valja imati na umu da u Evropi ima blizu dve hiljade festivala, a samo u Italiji (kako tvrde ondašnji analitičari) ima oko 600 festivala. Najčešće su to slobodno zamišljene panorame filmova, po želji komunalnih vlasti, sa željom da se poboljša turistička ponuda. Uostalom, pogledajmo šta se događa na ovom delu brdovitog Balkana: Beograd ima 6 − 7 međunarodnih festivala, a van njega još toliko, od Subotice do Leskovca (koji, kao i većina srpskih gradova, više nema stalni bioskop). Uskoro će biti više festivala nego tehnički opremljenih dvorana.

 

Primerice, na Niškom festivalu glume iznajmljuje se bioskopska oprema za projekcije na istorijskoj, Niškoj tvrđavi, a kad prođe fešta i gosti odu posle gargantuovskih gozbi, meštanima preostaje da kupe piratske DVD kopije za manje od 2 evra. Ma gde to još ima!

 

Vraćamo se na Mannheimski festival, koji je krenuo samo koju godinu posle Cannesa, Venecije i Berlina. Venecijanski, da se podsetimo, najstariji je, ali je od 1932. do 1943. služio kao neskriveno oruđe Mussolinijeve popagande, sa Dučeom koji je lično uručivao svoje pehare. Canneski festival je planiran za prve dane septembra 1939., ali je odmah prekinut jer je 1. septembra Hitler napao Poljsku, što je označilo početak Druge svetske vojne.

 

Kad je Mannheimski pokrenut 1952., tek je krenuo danas kultni filmski magazin “Cahiers du cinema”, sa Andréom Bazinom i “mladoturcima”, Truffaultom, Rohmerom, Godardom, Chabrolom, još nije bila na pomolu čuvena politika autora koja će desetak godine preći Atlantik zahvaljujući čuvenom američkom kritičaru Andrewu Sarrisu. A Mannheim je počeo hrabro, vodeći računa da će budući predvodnici autorskog filma morati od nekuda da krenu. I odmah se povelo računa da na festivalu neće biti mesta za dela već prikazana u Cannesu, Veneciji, Locarnu (kasnija kopija Mannheimskog) i bilo kom nemačkom festivalu.

 

U izvanrednom izboru ove godine našao se kubanski film “Melasa” reditelja i pisca scenarija Carlosa Lechuge, neverovatne kritičnosti prema zvaničnoj ideologiji (Cuba libre!), gorak i zabavan. Ovaj film me je svojim suptilnim šarmom podsetio na rana dela čeških majstora Formana i Passera. Mladi bračni par živi u napuštenoj tvornici za preradu šećerne trske, žena potajno u napuštenim prostorima nudi seksualne usluge starijim susedima kako bi poboljšala porodični budžet, dok muž na crno valja neko meso, što podleže teškim sankcijama. Za to vreme kroz selo furaju kamioni sa pojačalima iz kojih se grmi protiv američkog imperijalizma! Film je ovde dočekan ovacijama i na kraju osvojio glavnu festivalsku nagradu.

 

Van zvaničnog programa prikazan je peruanski film “Čistač”, ovogodišnji kandidat za Oskara, sumorna apolitična priča o plućnoj zarazi koja hara prestonicom Limom, grad je pod opsadom, žrtve se sahranjuju u kolektivnim grobnicama, vlada opšta histerija. Glavni junak je čistač i dezinfikator obučen kao astronauti na Mesecu, koji u jednoj opustošenoj kući otkriva dečaka sakrivenog u ormanu. Nema kome da ga uruči, brine o njemu i – neću više ništa da otkrijem o zapletu. Film gotovo bez dijaloga, neverovatne vizuelne upečatljivosti, po mom skromnom osećanju, među tri najbolja filma festivala.

Na Niškom festivalu glume iznajmljuje se bioskopska oprema za projekcije na istorijskoj, Niškoj tvrđavi, a kad prođe fešta i gosti odu posle gargantuovskih gozbi, meštanima preostaje da kupe piratske DVD kopije za manje od 2 evra. Ma gde to još ima

 

Film “Posle snegova” Hishama Zamana, Kurda rođenog u Iraku, na rovitoj granici sa Turskom, donosi gorku priču: iz siromašnog kurdskog sela utekla mlada sa svojim dragim, plemenski zavet nalaže da se grešnica ubije. Njen mlađi brat kreće u poteru preko Istanbula, Berlina i Osla, uz potresne epifanijske prizore koji podsećaju na velike majstore turskog i evropskog filma, Kaplanoğlua i Ceylana. Kakva potresna saga! Kraj je tragičan, ali drugačiji od očekivanog. Ova odiseja sirotog i ubogog sveta ostvarena je neverovatnom snagom, sa naturščicima koji stvaraju iluziju da je reč o potresnom dokumentarcu. Zato ovaj festival ne treba da brine za budućnost.

 

Ove godine sa naših, ex-jugoslovenskih prostora u izboru festivalskom našao se samo slovenački “Razredni sovražnik” Roka Bičeka. Ozbiljan film sa ozbiljnom temom, sukob učitelja i đaka oko navodne pedofilije. To je sad pomodna tema (videti “Lov” Thomasa Vinterberga), film se našao u zlatnoj sredini. Nikada se zapravo ne zna koja su od ponuđenih dela ostala u “bubnju”, ali pošto se u Srbiji debitantski filmovi stvaraju sa najskromnijim budžetima, kako se kaže “u domaćoj radinosti”, nisam siguran da mladi autori imaju predstavu gde da se usmere jer bi najradije krenuli ka Cannesu i Oscaru. I tu se ne zna šta je prisutnije: naša folklorna megalomanija ili nedostatak predstave šta znači izlazak u svet.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora