novinarstvo s potpisom
Iako nas dijele 64 životne godine i metar i nešto u visini brzo sam shvatio kako ovoj maloj trogodišnjoj genijalki nisam ni do gnjata.
Čim sam je na jednom familijarnom okupljanju ugledao onako zaslijepljen njenim velikim okicama nisam mogao skinit pogled s nje. Sama mi je prišla dala ruku i rekla:
– Ja šam Vida, a kako še ti žoveš?
Dakako da sam dami odgovorio. Od tog trenutka ja san postao njen plijatelj Vedlo. Onda su se ona i njen plijatelj Vedlo makli od ovih dosadnih starih ljudi koji su samo govorili neke ozbiljne stvari. Uzela me za ruku i odvela do trosjeda u dnevnom i rekla:
– Šve ovo šu ti moje igraške, a kod kuše imam još puno, puno više.
Nakon šta me je upoznala skoro sa svakom lutkom prešli smo na životinjice. U povjerenju mi je šapnila da je njen plišani medo Jopo u ozbiljnoj vezi s roza kornjačom Kori. Normalno, jer ko normalan može odolit roza kornjači.
A kad sam sjeo do nje na tepih ozbiljni razgovor na visokom nivou je mogao početi.
– A šta ti ladiš?
– Ja sam ti, dušo, u penziji i sad ne radim ništa?
– Kako to?
– Lipo, radio sam puno i sad odmaram.
– A šta ši ladio?
– E, to se i ja pitam.
– A di ši ladio?
– Ladio sam jezik na radiju i televiziji, a zna sam napisat i koju rič u novine.
– A je li to teško?
– Pa mogu ti reć da s ričima nije ni lako.
– Kako to?
– Hm!? Vidiš, dušo, riči nekad znaju bit puno grube, teške i opasne i onda nekoga mogu povridit.
– Ja ti žnam šve liši i ni jedna nije takva.
– Molit ću lijepo, a koja to?
– Evo na pjimjej, kako škakavaš moše bit tefka liš kad je lagan?
– Hm, u pravi si.
– Ili, jecimo, švršak. Kako on moše bit opafan?
– Opet si u pravu.
– A ni sjadojed nije gjuba liš. Je li tako ili nije?
– Gospođice Vida, opet ste u pravu.
– To žnam i šama. Nego koje su to tvoje tefke liši, je li Vedlo?
Kako me mala s tri hica skoro potaracala posegnija sam za teškom recentnom jezičnom artiljerijom u nastajanju.
– A znaš li ti, mudrice, šta je dvokriška?
– Tu tefku liš nikad nišam šula. Fta je to?
– To ti je po novom sendvič.
– Bljak, ja tahvog nikad nefu pojefti.
– A zna li možda, lutka moja pametna, šta je to razornica?
– E to žnam. Jednom šam plešala na požornici. I dobila šam vejiki pljefak.
– E po razornici nisi jer je to bomba.
– Vedlo, Vedlo! Baf ti je južna ta liš.
– Aj, dobro, a znaš li šta je smećnjak?
– Šmešnjak, kašeš. Je li to nefto ža šmijat še?
– Nije nego to ti je po novom kontejner za smeće. Eto ti na.
– Vedlo, štani malo! Ko govoji ove tvoje gjupe liši kad ih ja nikan nifam šula?
– Govore oni koji oće da se mi ne razumimo iako govorimo skoro isti jezik.
– Nemoj še jutit, ali to je jako gjupo.
– Glupo da ne moše bit gluplje.
U ti momenat je uletila njena mama Sandra i onako s visoka pita oboje:
– A o čemu vas dvoje mudrijaša tako na dugo i široko razglabate?
– O uzaludnosti distanciranja lingvističko, semantičke dijalektike srodnih jezika.
– Ne razumijem zašto?
– Jer taj i takve jezike niko ne treba čuvati.
– Zašto?
– Jer ih niko tako nakaradne neće ukrasti.
– Blavo, Vedlo, šve ši joj objafnio! A šad idemo na šladoled.
MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.