Najbolje zatvorske godine

Kako sam onomad najavio; moj razgovor sa Paradžanovom vođen je krajem aprila 1988. u Bakuu. Prvi put objavljen je 7. maja 1988. u najstarijem dnevnom listu na Balkanu (kasnije nekoliko puta objavljen u nekim inostranim zbornicima posvećenim ovom velikanu). Prenosim ga bez ikakvih naknadnih intervencija.

 

Naslov: Moje najbolje zatvorske godine

 

Najveći živi sovjetski filmski reditelj i jedan od najznačajnijih filmskih maštara današnjice, Sergej Paradžanov (1924) je ujedno najosporavaniji i najkontroverzniji sa stanovišta zvanične sovjetske kulturne politike. Rođen u gruzijskom gradu Tbilisiju, Jermenin po nacionalnosti, Gruzijac po široj kulturnoj pripadnosti, Paradžanov je počeo da se bavi filmskom režijom posle studija, još davne 1953. i od tada, za trideset pet godina – uspeo da završi samo tri dugometražna filma o kojima se nešto zna izvan granica Sovjetskog Saveza.

 

Pre nego što je stvorio ”Senke zaboravljenih predaka” (1964), o kojima se malo zna, jer nisu zvanično dobro ocenjena i nisu prikazivana u inostranstvu. ”Senke” se smatraju najuspešnijim sovjetskim filmom od Eisenstina naovamo. Ovim filmom je osvojio Grand Prix u argentinskom gradu Mar del Plata, a nagrađen je na još petnaestak festivala.

”Baš me briga što su ga uklonili”, kaže Paradžanov. ”Pozvali su me pre toga u Roterdam, osećao sam se strašno čudno. To nije moj svet. Dobio sam nekoliko stotina maraka od organizatora i poslednjeg dana pred povratak u moju zemlju imao sam još sve te pare. Ništa nisam želeo da kupim. A pošto moja zemlja ne dozvoljava da građani unesu inostranu valutu, stao sam na uglu i delio novac prolaznicima. Onda se pojavila holandska policija i mislila je da sam ludak. Sve se ubrzo razjasnilo

 

Drugi igrani film koji se svrstao u antologijske primerke modernog filma, ”Boja nara” završavan je pune tri godine, pa se čak navodi da ga je (sada dodajem, navodno po partijskoj liniji – MV) montirao Srgej Jutkevič. Film nije stavljen u cenzorski bunker, ali je vrlo skromno distribuiran, i tek su krajem sedamdesetih neke kopije iznesene u svet ilegalno, da bi prikazivanjem na uglednom njujorškom festivalu zabeležio neverovatan uspeh.

 

U međuvremenu je Paradžanovu odbijeno čak deset scenarija, 1974. je, ne prvi put, uhapšen zbog više navodnih prekršaja, kao što su homoseksualizam i ”širenje venerične bolesti” (!). na opšti protest međunarodne kulturne javnosti, pušten je iz zatvora 1978, ali mu je zabranjeno da režira filmove. Živeo je od prodaje starih stvari, a 1981. je viđen kako prosi na ulicama Tbilisija. Načinio je 1984. godine sjajan film ”Legenda o suramskoj tvrđavi”, koji je prošle godine prikazan sa velikim uspehom na Međunarodnom filmskom festivalu u Zapadnom Berlinu. I ovoga puta bez prisustva autora.

 

Na Paradžanova sam sasvim slučajno naleteo poslednjeg dana boravka na Svesaveznom festivalu sovjetskog filma ovog reditelja u nekakvom filmskom katalogu, učinilo mi se da bi jedan stariji poseilac na festivalskoj projekciji u bioskopu ”Nizami” mogao biti upravo on. Pre toga niko nije gostima i kritičarima, prisutnim na festivalu, pomenuo da Paradžanov u Bakuu dovršava tonsku montažu svog novog igranog filma ”Ašuk kerib” (naziv za neku vrstu gruzijskog narodnog pevača, trubadura) o pesniku Ljermontovu.

 

Rizikujući da ispadnem smešan, prišao sam prosedom čoveku kojem se pola dvorane javljalo srdačno iz daljine, i zapitao ga da li je on Paradžanov. Iako je poznato da je samo nekoliko domaćih novinara uspelo da od njega dobije neke odgovore (ne voli novinare, neki su mu naneli mnogo zla i uvreda, retko se pojavljuje na javnim mestima i tek je ove zime bio izvan granica svoje zemlje) odmah je pristao da priča sa gostom iz Jugoslavije.

 

Čim smo te večeri kročili u hotelsku sobu 113, Paradžanov je svečanim pokretom podigao čašu sa rakijom i rekao:

 

– Nećemo da se kucamo, samo tiho da popijemo do dna za uspomenu na dragog Andreja Tarkovskog i Ivana Korničuka koji je igrao glavnog junaka u mojim ”Senkama zaboravljenih predaka”. Siguran sam da su ušli u večnost, besmrtni su. Verovatno su sada negde između nas.

”Život je neverovatan i samo treba gledati oko sebe. U selu Surahami, dvadesetak kilometara od Bakua, pronašao sam čoveka koji se zove Aramijan Hačaturijan. On je prost čovek, umrla mu je ćerka i on je od tuge ceo svoj vrt iznenada ispunio skulpturama. To je drugi Pirosmani, čisti genije. Za mene je to više nego potresno i nosim se mišlju da o njemu načinim film”

 

Tokom razgovora Paradžanov je neprekidno nasmešen i zbog ironije njegov iskaz se mora čitati ”između redova”. Neka moja pitanja dobroćudno odbija rukom kao previše ozbiljna i podvlači da ovo treba da bude ”običan razgovor dva prijatelja”.

 

– Dolazili su nedavno selektori kanskog festivala tražeći da mojim filmom o Ljermontovu otvore ili zatvore festival. Nisam hteo ništa da brzam. Uostalom, ne volim velike festivale. Ne znam kako bih se tamo osećao. Najnoviji film ću verovatno prikazati na Minhenskom festivalu krajem juna. Tamo će verovatno napraviti retrospektivu mojih filmova, objaviće mi knjigu mojih priča i imaću izložbu crteža. Ja sam sve vreme slikar i ne znam šta mi je važnije u životu – slike ili filmovi.

 

Podsećam ga da je njegov dokumentarni film ”Arabeske na temu Pirosmani” prikazan ove godine na Berlinskom festivalu, ali je naknadno uklonjen iz borbe za nagradu, jer je prethodno prikazan na festivalu u Roterdamu.

 

– Baš me briga što su ga uklonili, kaže, Paradžanov. Pozvali su me pre toga u Roterdam, osečao sam se strašno čudno. To nije moj svet. Dobio sam nekoliko stotina maraka od organizatora i poslednjeg dana pred povratak u moju zemlju imao sam još sve te pare. Ništa nisam želeo da kupim. A pošto moja zemlja ne dozvoljava da građani unesu inostranu valutu, stao sam na uglu i delio novac prolaznicima.

 

Onda se pojavila holandska policija i mislila je da sam ludak. Sve se ubrzo razjasnilo. Zapravo, najbolje se osećam u svojoj kući, u prirodnoj sredini, u jednom seocu kraj Tbilisija. U kući nemam ni telefon, ni televizor, imam frižider iz predrevolucionarnog perioda. Po kući nosim ogrtač od lamea i volim stare i retke stvari. Ne volim da putujem, jer onda moram da nosim, kao dokaz svoje genijalnosti, sve svoje rukopise i dela sa sobom.

”Perestrojka je i meni mnogo pomogla. Mogu da radim i to mi je najvažnije. Čitav život sam se spremao za ovaj život. Najzad sam dobio natrag sve moje skice za film ‘Kijevske freske’, koje mi je KGB zaplenio pre 22 godine. Obećan mi je konačno i ovaj film koji sam smislio 1967. U međuvremenu sam mnogo radio. Sve svoje scenarije pišem u glavi, a kad sednem da zapišem, to traje samo tri dana. Iako sam imao mnogo muka da snimim filmove, snimao sam brzo. Sve je već bilo u mojoj glavi

 

Pošto imam svoj život, svoj svet, nije mi potrebna Đokonda ili Milonska Venera. Kad bi moj prijatelj Ron (pokazje na Rona Hollowaya, urednika ”Hollywood Reportera”, koji prisustvuje ovom delu razgovora i snima ga malom digitalnom kamerom) došao kod mene u goste, ostao bi desetak dana, sve bih mu pokazao što smatram bitnim u životu i osećao bi se kao da je završio Oxford.

 

Život je neverovatan i samo treba gledati oko sebe. U selu Surahami, dvadesetak kilometara od Bakua, pronašao sam čoveka koji se zove Aramijan Hačaturijan. On je prost čovek, umrla mu je ćerka i on je od tuge ceo svoj vrt iznenada ispunio skulpturama. To je drugi Pirosmani, čisti genije. Za mene je to više nego potresno i nosim se mišlju da o njemu načinim film.

 

Zanima nas zašto je svoj najnoviji film (koji sam video u gruboj montaži) posvetio velikom ruskom pesniku Ljermontovu.

 

– Vidite, Ljermontov je vrlo složen stvaralac i ne daje se lako ekranizaciji. To nije njegova nesreća, nego naša. Imali smo nekoliko osrednjih i neuspešnih ekranizacija. Pokušao je Rosticki da ekranizuje njegove priče ”Kneginja Meri” i ”Bela”. Jedan užasan film načinio je glumac i reditelj Burljajev, poznatiji kao zet Sergeja Bondarčuka (donedavnog moćnika u sovjetskim filmskim krugovima, naša primedba). Zabavio nas je, između ostalog, svojom perikom i maskom jer je kao 45-godišnjak igrao 20-godišnjaka.

 

Moj film je zasnovan na Ljermontovljevom ”Demonu” i zasad se zove ”Ašuk kerib”, što označava narodnog pevača, nešto poput trubadura ili lutajućeg minstrela u srednjovekovnoj evropskoj poeziji. To je fantazija na temu lutajućeg pesnika, koji na svom putu susreće svadbu, neme, slepe, umiruće, sultanske dvorove i nesreće… Voleo bih da se Ljermontov čita u celom svetu, kao što se ova bajka može gledati svugde, čak i tamo gde nisu čuli za genijalnog ruskog pesnika.

 

– Kakve ste sada uslove imali, pošto ste ranije imali mnogo nevolja pri snimanju filmova.

 

– Uslovi nisu bitni. Uvek sam bio tretiran kao sumašedšij i kao kosmopolita. Ponekad naizmenično, ponekad istovremeno. Snimali smo u Jermeniji, Azerbejdžanu i na Apšeronskom poluostrvu. Sve je već snimljeno i vidite da sam zadovoljan. Sada za ovaj film snimam ”medhane”, azerbejdžanske narodne pesme sa čuvenim narodnim pevačima. Za ukrajinski filmski studio spremam se da snimim filmu o ”Slovu o polku Igorovom”.

”Zašto su Vaši filmovi toliko smetali, kad su se bavili narodnim životom, a ne ideologijom?” – ”Možda su smetali jer se baš nisu bavili ideologijom. U ‘Senkama zaboravljenih predaka’ su otkrili nacionalizam, jer su likovi priče govorili na guculskom, priča je pripadala tom kraju, a ne na ukrajinskom. Nisam pristao na ‘moskovski dublaž’, sinhronizaciju na ruski i tako je to krenulo. Nadam se da se ta vremena nikada neće vratiti”

 

– Kako ocenjujete promene u sovjetskom društvu koje se označavaju političkom šifrom ”perestrojka”.

 

– Perestrojka je i meni mnogo pomogla. Mogu da radim i to mi je najvažnije. Čitav život sam se spreman za ovaj život. Najzad sam dobio natrag sve moje skice za film ”Kijevske freske”, koje mi je KGB zaplenio pre 22 godine. Obećan mi je konačno i ovaj film koji sam smislio 1967. U međuvremenu sam mnogo radio. Sve svoje scenarije pišem u glavi, a kad sednem da zapišem, to traje samo tri dana. Iako sam imao mnogo muka da snimim filmove, snimao sam brzo. Sve je već bilo u mojoj glavi. Čitavu mladost sam proveo u antikvarnici, otac mi je bio direktor, njemu zahvaljujem što sam zavoleo staru knjigu i literaturu.

 

– Između ”Boje nara” i ”Legende o suramskoj tvrđavi” su petnaestak teških godina o kojima se malo zna.

 

– Tri puta sam zatvaran i ostale su mi još dve godine uslovne kazne. To su najbolje godine mog života. Načinio sam u to vreme osam stotina slika, šest scenarija.

 

– Koji vam je filmski reditelj blizak?

 

– Paradžanov koji još nije snimio film. Ali ja o sebi ne razmišljam kao o reditelju. U Erevanu sam pravio izložbu šešira, lutaka, kolaža. To je moja omiljena izražajna forma i smatram je dostojnom mojih filmova.

 

– Zašto su Vaši filmovi toliko smetali, kad su se bavili narodnim životom, a ne ideologijom?

 

– Možda su smetali jer se baš nisu bavili ideologijom. U ”Senkama zaboravljenih predaka” su otkrili nacionalizam, jer su likovi priče govorili na guculskom, priča je pripadala tom kraju, a ne na ukrajinskom. Nisam pristao na ”moskovski dublaž”, sinhronizaciju na ruski i tako je to krenulo. Nadam se da se ta vremena nikada neće vratiti.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora