autograf.hr

novinarstvo s potpisom

 
Ukrajina zastava

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

EU zastava

Noam Chomsky: SAD izdaje naređenja, a Evropa im se pokorava

AUTOR: Davor Džalto / 11.06.2022.

Noam Chomsky
Foto: University of Arizona

(Opaska uredništva: Tekst je baziran na razgovoru Noama Čomskog i Davora Džalta održanom 28. aprila/travnja 2022. na Univerzitetskom koledžu u Stokholmu. Sa engleskog prevela Nataša V. Jovanović. Priredio: Davor Džalto).

Ovde smo kako bismo diskutovali o veoma važnom pitanju – o mogućnosti švedskog priključenja NATO paktu u skoroj budućnosti. Ovo pitanje je, naravno, veoma važno za švedsko društvo, ali je takođe važno i za Evropu i ima važne implikacije za ostatak sveta. Neke moje kolege i ja smatramo da se o tome do sada nije na adekvatan način diskutovalo u javnom domenu, a mainstream mediji su već uspostavili okvir za poželjan način razmišljanja o ovom pitanju, bez da su obezbedili adekvatan prostor za slobodnu i otvorenu diskusiju, koja bi mogla da bude osnova za donošenje obaveštenih odluka, koje bi imale demokratski legitimitet. Zbog toga ovaj razgovor treba, bar delimično, da nadoknadi ovu manjkavost. 

Ja ću za ozbiljno uzeti formulaciju ”otvoren razgovor” i ostaviti najviše prostora za razgovor, a sada ću reći samo nekoliko reči. Zapravo ja nemam mnogo toga da kažem o pitanju Švedske ili Finske i njihovog priključenja NATO paktu. Uglavnom se tu javlja osećaj zbunjenosti. Zato ću se kratko osvrnuti i nadam se da će mi diskusija pomoći da rešim moje očigledno nerazumevanje. Ta zbunjenost dolazi od nečega što izgleda kao kontradiktornost. 

Dve ideje dominiraju zapadnim diskursom kada je reč o ovome. Prva je neobuzdano likovanje nad prikazivanjem Putinove armije kao tigra od papira. Ona se prikazuje kao nesposobna da osvoji čak i gradove koji su nadomak njene granice, a koje uglavnom brane obični građani. Vlada veliki entuzijazam u razotkrivanju činjenica da je reč o potpuno nesposobnoj vojnoj sili.

Druga ideja je da svi treba da budemo užasnuti pred tom moćnom vojnom mašinerijom koja će napasti i pregaziti svakoga i sve što joj se nađe na putu, iako očigledno nema kapacitet da to učini, i čak nikada nije ni nagovestila da ima takvu zamisao. Ali, to nije važno. Moramo se naoružati do zuba, moramo se priključiti najmoćnijoj vojnoj mašineriji i sili u istoriji sveta, vojnom savezu koji se, naravno, pretvara da je defanzivan, kao i sve vojne sile, iako je očigledno reč o ofanzivnoj sili što dokazuje njegova dosadašnja istorija. I, naravno, njegove osnovne vojne komponente su SAD i Velika Britanija koje čine bazu ovog vojnog saveza koji ima dugu istoriju agresivnog nasilja i subverzija.

Moramo, dakle, da pojačamo napetosti kako bismo se zaštitili od tog tigra od papira, koji je toliko nesposoban da ne može da osvoji ni gradove na nekoliko kilometara od ruske granice, koje čak ne brani ni regularna već vojska građana. Nešto tu promiče, i možda mi vi to možete objasniti.

Ali ako ostavimo sve to po strani, Švedska i Finska su značajne vojne sile, ne na nivou SAD-a ili Velike Britanije, ali prilično značajne sa stanovišta vojnih izvora. Citiraću sada Atlantski savez koji kaže da Finska ima najveći rezervni sastav u Evropi iz kog može da mobiliše 280.000 vojnika. Tu je i prošlogodišnja odluka da zameni svoje borbene avione F-18 sa F-35 koji su najnapredniji jurišni avioni na svetu, što će njenu vojnu avijaciju učiniti jednom od najboljih u Evropi.

Sa svoje strane i Švedska jača svoje snage, a njena vojna industrija je toliko povezana sa SAD-om da su Sjedinjene Države do te mere relaksirale uslove za švedsku vojnu industriju, smatrajući je praktično kao deo svoje industrije.

I Finska i Švedska su blisko povezane i sa SAD-om i sa NATO-om i one učestvuju u nečemu što se zove ”operacije izvan područja” koje su u najvećoj meri ofanzivne i agresivne bez obzira na pretvaranja, uključujući i one na Balkanu i u Avganistanu. Bez obzira što ove zemlje učestvuju u vojnim vežbama NATO-a, to nije dovoljno da se zaštite od papirnog tigra koji se bespomoćno batrga. To je ono što mene zbunjuje, i možda mi vi možete objasniti šta propuštam.

Možemo ovde dodati još jednu nedoumicu, a to je interesantan zaokret u poziciji švedske premijerke Magdalene Anderšon. Pretpostavljam da ste ispratili vesti da je švedska premijerka, početkom marta, istakla da Švedska, citiraću, treba da izabere između podnošenja zahteva za članstvo u NATO-u, što bi u trenutnoj situaciji dodatno destabilizovalo ovaj deo Evrope i podiglo tenzije. Sasvim jasno sam sve vreme ponavljala da ono što je najbolje za bezbednost Švedske i ovog dela Evrope je da vlada ima dugoročno stabilnu i predvidivu politiku. I dalje verujem u to.  

Ovo je premijerka izjavila početkom marta, da bismo onda pred kraj istog meseca čuli drugačiju poziciju, citiram: ”Ne isključujem članstvo u NATO-u ni na koji način, ali želim da temeljno analiziram sve mogućnosti koje su nam otvorene kao i pretnje i rizike kako bih mogla da donesem odluku koja je najbolja za Švedsku. A zatim, početkom aprila, nova pozicija,da nema smisla da se odugovlači sa analizama da li je dobro da Švedska aplicira za članstvo u NATO-u. Čini se da imamo ovde jedno krajnje čudno razumevanje,dugoročno stabilne i predvidive politike vlade.  

Za kratko vreme smo od onoga što je zvučalo kao prilično razumna pozicija – da se proceni rizik koji bi nosilo pridruživanje Švedske NATO-u, došli do praktično priznanja da se ide u tom smeru. Da cela situacija bude još interesantnija, nedavno je šefica švedske bezbednosne službe Šarlota von Esen rekla, citiraću: Rusija možda misli da ima ograničen vremenski okvir da utiče na odluku Švedske da li da se priključi NATO-u. Teško je predvideti prirodu takvog ruskog pokušaja da utiče, ali se može javiti istovremeno u različitim oblicima pre svega preko uticaja na medije, javno mnjenje i na one koji donose odluke.  

Vidimo da iz različitih vladinih službi dolaze jasne poruke koje su potpuno različite od pozicija koje su iznošene od pre samo mesec dana. Sada imamo pozicije kojima se praktično implicira da svako ko iznese bilo kakav stav koji bi bio kritički, a kojim bi se moglo uticati na medije ili javno mnjenje, rizikuje da bude označen kao rusko mešanje u unutar švedsku diskusiju o pridruživanju NATO-u. Kako vama izgleda ova situacija? Da li vam se čini da ovaj zaokret dolazi primarno od unutrašnjeg pritiska pod kojim bi vlada mogla biti od strane različitih političkih partija, ili se to možda odnosi na pritiske koji dolaze izvana, prvenstveno od strane SAD-a i NATO-a?

Nisam kompetentan da govorim o švedskim unutrašnjopolitičkim komplikacijama, ali ono što se dešava je vrlo slično onome što se dešava i u SAD-u i u Velikoj Britaniji. Uzmimo Sjedinjene Države. Prema navodima SAD-a, ruska propaganda je toliko bizarna da bi svako ko je čuje ili vidi trebalo da pukne od smeha, histeričnog smeha. Zbog toga treba da zaštitimo Amerikance od bilo kakvog pristupa toj i takvoj propagandi. Zbog toga svi ruski kanali moraju da budu blokirani jer ne smemo da čujemo šta ruski lideri govore jer je njihova propaganda toliko smešna da će svako ko je sluša da pukne od smeha.

Takođe moramo da isključimo i vodeće američke izveštače kao što je Kris Hedžis, bivši šef biroa Njujork Tajmsa za Bliski istok i Balkan, koji ima dugu istoriju dobrog izveštavanja i analiza, ali sve što dolazi od njega mora biti uklonjeno jer se pojavio na RT-u, a ruski propagandni sistem je toliko moćan da prosto moramo od njega zaštititi Amerikance, iako je, istovremeno, reč o toliko smešnom propagandnom sistemu da na njega niko ne bi ni obraćao pažnju. I to je, takođe, malo zbunjujuće.

Da li je to razumno za SAD? Da li je razumno onemogućiti svaki pristup onome što bilo koji ruski lider govori? Gledajte, to je slobodna zemlja, tako da ne možete totalno da onemogućite pristup, pa tako ako želite da čujete šta ruski ministar spoljnih poslova Lavrov govori, možete gledati indijsku televiziju. A na indijskoj televiziji, gde očigledno ne misle da treba da zaštite populaciju od te smešne propagande, možete da čujete i pročitate duže citate Lavrova. Ali Amerikanci moraju da budu zaštićeni od toga. Ne sme se dozvoliti da čujemo nijednu reč o onome što Rusi možda misle i kažu jer smo toliko slabi, Amerikanci su toliko nazadni i slabi da mogu biti preplavljeni propagandom koja je toliko smešna i blesava. I to je, takođe, zbunjujuće.

Nije to ništa novo, slobodne zemlje, a SAD su veoma slobodna država, imaju dugu istoriju zaštite svoje populacije od svega što bi moglo da odstupi od partijske linije. Veoma je važno da se javno mnjenje u slobodnim zemljama zaštiti, jer ko zna šta bi pobunjenici mogli da urade ako bi im se omogućio pristup neprikladnim razmišljanjima. U autoritarnim zemljama ne morate o tome da vodite mnogo računa. Samo ih udarite po glavi, kao što to rade u Rusiji.

Ali u slobodnim društvima gde država i klasa intelektualaca nema ta sredstva prisile, potrebno je biti vrlo oprezan. Zbog toga SAD imaju dugu istoriju cenzure, koja nije zvanična, već je reč o sredstvima kojima se obezbeđuje da ono što intelektualci nazivaju ”unezverenim krdom”, pobunjenici i široke narodne mase, ne budu zavedeni. Morate ih kontrolisati. I to je ono što se upravo događa. Kad bi bilo vremena, mogao bih da prođem kroz ceo istorijat, ali nema u ovome što se sada dešava ničeg novog.

I to, naravno, nije zaista zbunjujuće ako razmislite o tome šta stoji iza toga. I pretpostavljam da možemo da kažemo isto i za Švedsku. Postoji čudna kontradikcija koja je prihvaćena sa velikim oduševljenjem, da Rusija nema nikakav vojni kapacitet, da je tigar od papira, koji, usput, nikada nije ni nagovestio da razmišlja o tome da pokori Švedsku ili Finsku ili bilo koga drugog.

NATO, kao bilo koja vojna sila, je jedan ofanzivan vojni savez i naravno da predstavlja pretnju za svakoga ko je transparentan, ali moramo da mu se priključimo kako bismo pojačali tenzije i kako bismo se zaštitili od vojne sile za koju smo se svi složili da ne postoji. Takva je situacija. Ostavljam Šveđanima da to dokuče.

Nije li to zapravo krajnje tužan razvoj za demokratiju, i za ono što se zove liberalna demokratija, posebno što se to ne dešava samo u Severnoj Americi već ovih dana to možemo videti širom Evrope, pa i u nordijskim zemljama, gde je izgleda preovlađujuće razumevanje demokratije postalo to da su demokratija i sloboda mišljenja dozvoljeni sve dok birate pravu opciju i dok mislite ispravnu stvar, na ispravan način. Ukoliko imate drugačiju poziciju, shodno onome što impliciraju stavovi šefice obaveštajne službe koje sam naveo, svi koji bi mogli da imaju drugačije mišljenje rizikuju da budu označeni kao ruski špijuni.  

Sa jedne strane imamo razumevanje demokratije i javne sfere kao nečega što toleriše samo već uspostavljene dogme koje propagiraju mainstream mediji i ništa drugo, a sa druge strane imamo samopercepciju da živimo u zemlji koja je promoter demokratije i ljudskih prava, naročito u drugim delovima sveta, na šta je vlada posebno ponosna. Ovo bih samo dodao kao fusnotu na ono što ste već rekli, u smislu takozvanih paradoksa u sistemima u kojima danas živimo.

To je tačno i vrlo je upečatljivo, i seže daleko u prošlost. Da se vratimo do Prvog svetskog rata, mogli bismo se vraćati i dalje u prošlost, ali hajde da uzmemo Prvi svetski rat.

Sada je istoričarima jasno da je to bio jedan potpuno sulud rat. Ništa nije bilo na kocki i niko nije imao opravdanje za ono što čini, ali to tada nije bila percepcija. U svim zemljama koje su učestvovale intelektualci su ti koji su prvi stali u red da podrže svoje zemlje. Ukupno 93 nemačka intelektualca su objavili manifest u kome su napisali da morate podržati zemlju Kanta, Getea, Betovena… najveličanstveniju zemlju na svetu, koja je, naravno, samo branila sebe. Istovetno je bilo i u Engleskoj, Francuskoj i SAD-u.

E sada, bilo je ljudi koji se s tim nisu slagali. U Nemačkoj su to, na primer, bili Roza Luksemberg i Karl Libkneht – koji su završili u zatvoru. U Engleskoj je to bio Bertrand Rasel – koji je takođe završio u zatvoru. U SAD-u je bio Judžin Debs – u zatvoru. Da, u slobodnim zemljama dozvoljeno vam je da imate primedbu, ali to može imati teške posledice. Možemo da idemo i dalje, bila bi ista priča.

Da uzmimo Englesku sada. Nešto vrlo interesantno se dešava u Engleskoj. Imate političkog lidera Džeremija Korbina koji je izašao sa, ”neshvatljivo užasnim” komentarom, toliko groznim da je bukvalno izbačen iz Laburističke partije. Pogledajte taj komentar zbog kog je tako oštro kritikovan. On je rekao, naravno, ovo nema veze sa zločinačkom ruskom agresijom, ali čim se reši ukrajinsko pitanje mogli bismo da razmislimo da li je dobra ideja da imamo vojni savez kao što je NATO. Ili bismo želeli da razmislimo jednog dana da pređemo na sistem bez vojnih saveza, drugim rečima, da li bi trebalo da sledimo ono što je De Gol predlagao za Evropu, od Atlantika do Urala, bez vojnih saveza, ili ono što je Gorbačov predlagao kao zajednički evropski dom, od Lisabona do Vladivodstoka bez vojnog saveza.

Ili ono što je predlagao predsednik Džordž Buš stariji. On je na početku ’90-ih predlagao ”Partnerstvo za mir” kome bi sve evropske zemlje mogle da se priključe. NATO ne bi bio raspušten, ali bi bio marginalizovan, poslat u ćošak. Ako hoćete da se priključite u redu, ako ne želite, i to je u redu. To je u suštini i ono što je Korbin predlagao, ali to je sada do te mere neprihvatljivo da je on morao da bude izbačen iz Laburističke partije. To je ono što se sada dešava u slobodnim društvima.

Govorio sam o Prvom svetskom ratu, ali ako bih govorio o bilo kom periodu posle, uvek je isto – u slobodnim društvima morate da budete veoma oprezni. Zapravo, Džordž Orvel je pisao o tome, u nečemu što sigurno niste pročitali. Siguran sam da ste pročitali ”Životinjsku farmu”, svi su čitali tu satiru o totalitarnom neprijatelju, ali pretpostavljam da niste pročitali uvod za ”Životinjsku farmu” budući da je bio nepopularan.

Eto, ja sam ga pročitao.

Jeste? Dobro, to je neobično. Dugo je bio neobjavljen jer je nađen među njegovim neobjavljenim pismima 30 godina posle, sada ga povremeno možete naći. U uvodu za ”Životinjsku farmu” on se obraća građanima slobodne Engleske gde kaže, ”u slobodnoj Engleskoj ne bi trebalo da se osećate toliko samozadovoljno i ispravno u odnosu na satiru koja govori o totalitarnom neprijatelju, jer i u slobodnoj Engleskoj nepopularne ideje mogu biti potisnute bez upotrebe sile”.

On tu nastavlja da razlaže i daje nekoliko objašnjenja, a među njima je i jedno gde kaže da štampu poseduju bogataši čiji je interes da se nepopularne ideje potisnu. A drugi razlog, koji je još interesantniji, je opšta intelektualna kultura koju ste već apsorbovali kroz školovanje na najboljim školama, Oksfordu i Kembridžu. Ima, zbog toga, stvari koje naprosto ne biste rekli, to postane deo vaše prirode, na koje ne biste ni pomislili. Jer je to jednostavno nešto što se ne govori, ili ne misli.

Ono što se sada može videti, ako čitate američku liberalnu štampu, je stav da Rusiju treba trajno izolovati. Gotovo. Ili čak možete pročitati ”Rusija, delenda est”. I to se može pročitati. Sada je postalo obavezno među ”pravomislećim” intelektualcima da, ako se referišete na rusku zločinačku invaziju na Ukrajinu, onda je morate nazivati ”neisprovocirana invazija na Ukrajinu”. Morate, dakle, da dodate ”neisprovocirana”. Čisto radoznalosti radi, izguglao sam tu frazu ”neisprovocirana invazija na Ukrajinu”, i našao 2,5 miliona linkova. Takođe sam, radoznalosti radi, ukucao frazu ”neisprovocirana invazija na Irak” i dobio svega 11.000 linkova mahom ka marginalnim antiratnim publikacijama. To je samo po sebi interesantno.

Još je interesantnije kada pogledate činjenice, a to je da je invazija na Irak bila potpuno neisprovocirana. Nije bilo ni trunke provokacije. Čejni i Ramsfeld su već bili pribegli mučenjima kako bi pokušali da iznesu neke dokaze da je Sadam Husein imao nešto sa Al Kaidom. Čak i nepostojeće oružje za masovno uništenje, za koje i nije bilo razloga da se veruje da postoji, ne bi bila bilo kakva provokacija. Dakle to je bilo potpuno neisprovocirano, ali to ne možete da kažete.

Za razliku od toga invazija na Ukrajinu je isprovocirana. U ovoj ludačkoj klimi morate da dodate truizam da to ne opravdava invaziju, ali je bilo mnogo provokacija. To je potvrdio i bivši direktor CIA-e, američki ambasadori koji su protestvovali protiv tih provokacija u poslednjih 30 godina, i koji su do poslednjeg minuta negodovali. Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, je ponosno objavio da NATO, tj. SAD, ”sipaju” oružje u Ukrajinu još od 2014., obučavaju ukrajinske oficire, održavaju zajedničke vojne vežbe sa njima, i to sve još od 2014. godine. To je provokacija.

Svi shvataju da Rusija, očigledno, ima bezbednosne brige zbog Ukrajine. Samo pomislite na operaciju ”Barbarosa”, ako ne možete ničega drugog da se setite. I to direktno kroz Ukrajinu, sa ukrajinskim učešćem. SAD su prošlog septembra objavile da moramo da nastavimo i moramo da poboljšamo naše programe ka vojnoj integraciji Ukrajine u NATO. To je američka štampa držala dalje od američkih građana, ali ruska obaveštajna služba to svakako ume da pročita na internet stranicama Bele kuće. Zajedničke vojne vežbe, novo oružje, unapređen program za ulazak u NATO…

Da li je to provokacija? Da, to je provokacija, i to se nastavlja. Stejt department je zvanično saopštio da su, pre invazije, SAD odbijale svaku rusku bezbednosnu zabrinutost. Da li je to provokacija? Očigledno. Ali u slobodnom društvu svaka ”pravomisleća” osoba mora da kaže da je to ”neisprovocirana invazija na Ukrajinu”. Ali to ne možete da kažete za Irak. To je sloboda. I Mark Tven, veliki satiričar, je jednom rekao nešto pametno o tome, da SAD imaju tri divna poklona: slobodu govora, slobodu savesti i razboritost da se one nikada ne koriste. 

Da dodam još jednu fusnotu ovome što ste do sada rekli. Takođe se vrlo često koristi i strategija dimne zavese, nečega što nam odvraća pažnju od važnih stvari. U ovom slučaju, po pitanju švedskog članstva u NATO-u, mislim da se čitava priča oko članstva koristi kako bi se fokus javnosti pomerio sa nekih realnih pitanja, kao što je rast tenzija u društvu, rast nejednakosti ili rastuća inflacija. Sva ta pitanja se stavljaju po strani, nema adekvatnog odgovora. Umesto toga, fokus je da li treba da se pridružimo jednom vojnom savezu.

Ali voleo bih da kažete nešto o temi o kojoj ste već iznosili argumente, a to je neutralnost Evrope. To bi, po mom mišljenju, bio mnogo bolji put kojim bi evropske zemlje mogle da krenu. To bi imalo potencijal da snizi tenzije na kontinentu i doprinese snižavanju tenzija u svetu. O tome je i Filip de Kamp iz Le Monda pisao nedavno, a i vi ste u nekim drugim razgovorima to predlagali. De Kamp je posebno izneo stav da je neutralnost Ukrajine mogla biti, a možda još uvek može biti, bolji i sigurniji put napred. Šta mislite, zašto se evropske zemlje nisu snažnije zauzele za ovakvu inicijativu i zašto, na primer, Švedska, koja je već neutralna, nije lider u promovisanju neutralnosti Evrope, već se umesto toga kreće ka članstvu u jednom vojnom savezu? 

Kud SAD okom, Evropa skokom! 

Postojao je jedan veliki problem u međunarodnim odnosima posle Drugog svetskog rata, a ticao se statusa Evrope. U osnovi postojala su dva gledišta. Prvo, ono što se zove atlantističkim stanovištem, koje se bazira na NATO-u, a to je da Evropa treba da bude integrisana u atlantski sistem, s tim da to znači da SAD izdaje naređenja, a Evropa im se pokorava. Naravno da su SAD to favorizovale. Ali postojalo je i alternativno gledište čiji je najveći zagovornik bio Šarl de Gol, prema čijem je mišljenju, Evropa trebala da se kreće ka tome da postane nezavisna sila unutar međunarodnih odnosa, ono što bi se zvalo ”treća sila”, a što je on zvao Evropa od Atlantika do Urala. Koliko se sećam, a ispravite me ako grešim, da je i Ulaf Palme to podržavao, ali znam da je Vili Brant to podržavao sa onim što se zvalo Ostpolitik.

Zapravo je i Makron u svom neuspešnom pokušaju da pregovara sa Putinom promovisao nešto slično. E sada, kada bi bio makar jedan državnik u Kremlju umesto nasilnih siledžija, oni bi oberučke prihvatili ovakvu priliku, promovisali bi mogućnost za zajednički evropski dom, u stilu Gorbačova, punom prednosti za Evropu – očiglednih komercijalnih prednosti. Postoji prirodna komplementarnost između ruskog društva, koje posrće, ali je bogato resursima, i Evrope kojoj su ti resursi neophodni. Tu su i očigledni bezbednosni razlozi. Moglo je da se ide u tom pravcu, i možda je to moglo i da uspe. SAD su se snažno protivile i osuđivale tu ”ljubav” prema Putinu.

Evropske vođe su izabrale da padnu duboko u džep SAD-a. Važno je prepoznati evropsku poziciju. Uzmite, na primer, sankcije, sankcije protiv Irana, sankcije protiv Kube… Evropa im se snažno protivila – ali samo verbalno, dok ih se u praksi pridržavala, pokoravala im se, jer morate da se pokorite gospodaru. To je evropska odluka, mrzimo ih, ali im se pokoravamo. Iz bezbedonosnih razloga? Sasvim sigurno ne. Iz razloga podređivanja sili. A to je nešto što evropskim liderima i intelektualcima ne pada teško. Možemo da se pitamo zašto je to tako, ali to je činjenica.

Vraćajući se na vaše pitanje, uzmimo ponovo primer Korbina i na njegov predlog da se oživi nešto što je Džordž Buš (stariji) nazvao, ”Partnerstvom za mir”, a što su jurišnici iz Laburističke partije najoštrije osudili do te mere da je Korbin morao da bude isključen iz Laburističke partije. To vam je slobodno društvo u kome ako se striktno ne pokoravate partijskom kursu, ne šalju vas u Gulag, samo vas odbace, marginalizuju…

Još uvek ne šalju…

Da, još ne.

Ali, da se nadovežem na to, u članku na koji sam se već referisao, Filipa de Kampa, on pominje anketu iz 2019. rađenu u 14 evropskih zemalja, čiji rezultati jasno sugerišu stav Evropljana da bi, u slučaju rata između SAD-a i Rusije i/ili Kine, većina Evropljana volela da budu neutralni. To se čini kao sasvim razumna pozicija, ali izgleda da se to ne reflektuje na javne politike. 

Zapravo to nije razumna pozicija. Ona je bazirana na nerazumevanju rata, dubokom nerazumevanju. Ako bude rata između SAD-a i Rusije, ili SAD-a i Kine, onda smo svi mrtvi. Tačka. Nema tu neutralnosti. 

Ali u izvesnom smislu ovaj rat u Ukrajini je de facto rat, posredovani rat, između SAD-a, i dela NATO-a, i Rusije, koji se odvija na ukrajinskoj teritoriji.  

Da, to je posredovani rat. To je američka politika, uz koju stoji i Evropa, koja je veoma dobro formulisana od istaknutih analitičara koji su izgnani iz mainstreama kao što je ambasador Čas Frimen i drugi koji kažu da je američka politika da se bori protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca. Upravo je to doslovno zvanična američka politika.

Pogledajte, zvanična politika SAD-a je da iskoristi rat u Ukrajini da iskrvari Rusiju, drugim rečima, borite se protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca. SAD i Evropa učestvuju u grotesknom eksperimentu u kome kažu hajde da gurnemo Putina što dalje da vidimo da li će se mirno povući, poražen ili će upotrebiti silu, koju naravno ima, da uništi Ukrajinu. To je eksperiment koji američke i evropske vođe zagovaraju. Groteskan i odvratan eksperiment koji su podržale intelektualne klase.

Da li očekujete da bi ovaj posredovani rat u Ukrajini mogao da preraste u konflikt uz upotrebu nuklearnog oružja, s obzirom na to da su ulozi veliki i da nijedna strana ne može da priušti da izgubi ovaj rat? 

Istina. Britansko ministarstvo odbrane, njihov portparol je saopštio da bi Ukrajina trebalo da gađa mete u Rusiji. I pri tom je izrazio uverenje da Rusija neće reagovati, što je jako utešno. Druga mogućnost je da, ako ruska teritorija bude napadnuta, Rusija napadne linije snabdevanja teškim naoružanjem iz Poljske ka Ukrajini, što bi značio napad na NATO.

Trupe NATO-a bi mogle da reaguju, jer to jeste nasilni agresivni savez. Mogli bi da reaguju eskalacijom, a onda smo gotovi i možemo da se pozdravimo. Ima mnogo mogućih scenarija, ali naši lideri nam samouvereno govore da ne brinemo, da oni drže sve pod kontrolom. Da, baš kao što su tokom Prvog svetskog rata sve držali pod kontrolom. 

Možda neće biti budućnosti posle rata u Ukrajini, ali ako je bude bilo, da li mislite da će SAD i Kina realno biti jedini pobednici ovog rata, s obzirom na to da će Rusija, ako se ne završi tako da ceo svet bude raznet, izaći iz rata u značajnoj meri oslabljena, kao i ostatak Evrope, tako da bi SAD i Kina mogle da izvuku značajne benefite? 

Sasvim je moguće. Mislim i mnogo gore od toga, ali ovo je moguće. Putin je u svojoj kriminalnoj gluposti poklonio SAD-u najveći poklon koji su mogli samo da požele. On je gurnuo Evropu duboko u džep Amerike. On je ojačao atlantski sistem u kome SAD daju naređenja, a Evropa se ćutke pokorava. Putin je ispunio tu želju SAD-a.

Što se tiče Kine, Kinezi sede sa strane. Odbijaju da uđu i pokušaju da olakšaju pregovore, na sličan način kao i SAD, samo što je pozicija SAD-a još gora jer SAD potkopavaju pregovore. Kina samo kaže ”mi nećemo učestvovati”. Siguran sam da su, iz savršeno ciničnih razloga, kineski lideri poprilično srećni.

Rusija im pada u ruke, u podređeni položaj. Rusija je zemlja koja je veoma bogata resursima, ne samo gasom već i mineralima i drugim resursima, čija ekonomija posrće, gde vlada kleptokratija. Posrću, ali imaju bogate resurse i mogu da proizvode oružje i ako padnu u podređeni položaj Kinezima u ruke, kao deo ekspanzivnog kineskog evroazijskog sistema, kineski lideri će biti prilično srećni zbog toga. Američki lideri su očigledno srećni zbog toga, oni sada insistiraju da se rat mora nastaviti kako bi iskrvarili Rusiju, to je ono što oni kažu. Oni su izgleda srećni sa tim. Šanse da time unište Ukrajinu su veoma visoke.

Svi znamo, svi znamo da Putin ima kapacitet da uništi Ukrajinu. O tome nema spora. Mogao bi to da reši masovnim ”tepih” bombardovanjem urbanih područja. Rusija ne može da zauzme gradove na zemlji, ali može da ih uništi. Ali SAD i Evropa kažu, ”hajde da vidimo da li će to uraditi”. Hajde da vodimo ovaj odvratni eksperiment u kome ćemo da vidimo da li možemo da gurnemo Putina do krajnjih granica i da vidimo da li će prosto tiho da nestane ili će možda da uništi Ukrajinu. To je nešto neopisivo.

Postoji opcija, jedina realna opcija, a to su pregovori u kojima bi se Putinu ponudio izlaz. To je ružno, ali je neophodno, jer je to jedina alternativa razaranju Ukrajine i mogućem nuklearnom ratu. Da li je to bez presedana? Pa ne baš. Pogledajmo unazad kroz evropsku istoriju, divlju i brutalnu istoriju, ali u kojoj ima nekoliko svetlih trenutaka.

Takav je bio tzv. ”evropski koncert” iz 1815. Evropski lideri nisu bili fini ljudi, ne bih voleo da moram da večeram sa Meternikom, nije moj ideal, ali su bili državnici i prepoznali su da treba uključiti poraženu Francusku u novi aranžman, iako je Francuska pokušala da pokori Evropu. Poražena je, ali su je primili u koncert Evrope, što je Evropi omogućilo vek relativnog mira za evropske standarde. To je bio državnički duh.

Posle Prvog svetskog rata to niste imali. Pobednici su insistirali na ponižavanju i uništavanju Nemačke, što nam je dalo Adolfa Hitlera. Mi na neki način to kopiramo. Mi nećemo da probamo da praktikujemo državnički duh koji nam je dao evropski koncert, već isprobavamo imbecilnost postratovskog aranžmana. Trebalo bi da razmislimo o tome.

Ako pogledate pravu situaciju u Ukrajini postoje dve opcije, više nijansi, ali bazično dve opcije. Jedna je novi aranžman do koga bi se došlo pregovorima, i koji bi Putinu ponudio neku vrstu izlaza. To je ružno, ali je tako. Druga mogućnost je groteskan eksperiment, da vidimo da li će on jednostavno da prihvati poraz i suoči se sa suđenjem za ratne zločine i genocid, ili će umesto toga uništiti Ukrajinu i možda nastaviti do nuklearnog rata. Druga opcija je ona koju evropski lideri i intelektualci preferiraju. Da li je to pametno? Po mom mišljenju nije.

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

     Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
     Ogledalce, ogledalce moje…
     Indoktrinacija banalnošću
     In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
     Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
     Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
     Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?
     Pravoslavlje i (anarho)socijalizam
     Razumnost dvorskih luda: slučaj Zorana Milanovića
     Jovan D. Ziziulas (1931.-2023.): teologija ličnos(nos)ti

> Svi tekstovi ovog autora
  • DNEVNI TWEEt DRAGE PILSELA

  • MOLIMO VAS DA PODRŽITE AUTOGRAF UPLATOM PREKO PAYPAL-A:
  • ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    VRIJEME SUODGOVORNOSTI – ostale emisije

     

  • vrijeme i suodgovornosti

  • Facebook

  • Donacije

  • Cigle

  • ekumena

  • javni servis

  • prometej

  • povratak adolfa pilsela

  • u što vijerujemo

  • fraktura 1

  • fraktura 2

  • fraktura 3

  • superknjizara

  • vbz 1

  • vbz 2

  • vbz 3

  • vbz 4

  • ljevak 1

  • ljevak 2

  • ljevak 3

  • ljevak 4

  • ljevak 5

  • oceanmore 1

  • oceanmore 2

  • oceanmore 3

  • oceanmore 4

  • golden marketing 1

  • sandorf 1

  • sandorf 2

  • planetopija 1

  • planetopija 2

  • srednja europa 1

  • srednja europa 2

  • srednja europa 3

  • srednja europa 4

  • durieux 1

  • disput 1

  • ks 1

  • ks 2

  • ks 3

  • meandar 1

  • meandar 2

  • meandar 3

  • biblija