Obitelj Zec je likvidirana u doba paljenja adventskih sveća

Doba u kojem mi živimo u komšijskoj Srbiji ekranizovali su u obliku dokumentarnog serijala ”Junaci doba zlog”.

Kako i sami naslovi serija govore u pitanju su mučni sadržaji pitke forme koja prikazuje ljude koji su uzurpirali sadašnjost i aktivno otimaju budućnost čitave Srbije. One iste Srbije koja ne uspeva da se pomeri iz sopstvene reprodukcije živog blata u kojem tone do onih obrisa koji je transformišu u zemlju socijalno zapuštenih i ekonomski devastiranih.

Da nije samo da su neki gori od nas, to nam je posebno drago ako se radi o muci država sa kojima delimo veštački (ne)utvrđene granice, fragmenti moralne bede se poput onih lažnih stigmata i blagoglagoljivih mesija pojavljuju i u našem miniranom ataru (imamo ukupno 249,4 km² minski sumnjivog područja u Domovini). Jer, nije Domovina samo Zagreb, Split, Osijek i Rijeka.

Upravo i mi živimo u doba različitih oblika bede, duhovne i materijalne, koja je poput one alge koju imenuju ”tumorom Mediterana” nagrizla sve slojeve društva.

Nikako nam ne ide da se ratosiljamo one neljudskosti i rđavosti drugih za koje smatramo da smo im dužni da nastavimo tamo gde su oni stali. Uz nedelegirani amanet vrtimo se u kotaču od trideset godina i iznova se punimo, kao neki savremeni hibrid, mržnjom koja je samo ljudskom rodu bliska.

U prošlu sredu, tu negde nakon euforije jer smo pobedili ”Zemlju Izlazećeg Sunca”, obeležili smo 31 godinu od krvničkog ubistva jedne porodice koja je živela, kao što i mnogobrojne srpske porodice danas žive, u glavnom gradu Zagrebu.

S početkom nenormalnog i bratoubilačkog rata, onda kada se Evropa ujedinjavala, a kada smo se mi u sličnosti klali, u noći sa 7. na 8. decembra 1991. godine pripadnici nečega što bi se imenovalo ”postrojbom” izvršili su prvi u nizu ratnih zločina i to u ”malom Beču”.

Te godine, u doba paljenja adventskih sveća, Mihajlo Zec ubijen je u pokušaju da pobegne iz sopstvene kuće u radničkom kvartu Trešnjevka. Naoružane ubice ubile su Mihajla na njegovom kućnom pragu dok su njegovu suprugu Mariju i maloletnu kćer Aleksandru, poput kakvog gabaritnog šuta, odvukli na zagrebačko izletište Sljeme da bi ih u stilu lovaca pogubili bez posledica.

Aleksandra je imala 12 godina.

Da nije da smo tih dana bili posebno zabezeknuti prestoničkim masakrom govori podatak da je tokom Domovinskog rata ubijeno ukupno 402 dece, dok je 1.260 ranjeno. Od ukupnog broja ranjene dece njih 86 doživotni su invalidi, a do kraja rata evidentirano je 35 nestale dece.

U slučaju da dođe do zabune i pokušaja banalizacije zla dete je osoba do svoje 18 godine života i ne sme da bude obeleženo delegiranom nacionalnošću.

Nažalost, da smo i dalje u onoj istoj moralnoj bedi koja produkuje sunovrat društvenih vrednosti vrišti nam i svakodnevna bezobzirnost zamaskiranog suživota koji nam je postao stil života koji u mnogome odbacujemo i preziremo. U takvim situacijama i ono dobro biva iskvareno i načeto do one prepoznatljivosti koja se očekuje i kojoj se kao grupa nadamo.

Trideset godina od Domovinskog rata, nametnutog sa svih strana, spolja i iznutra, sa prolivenom krvi svih naroda i narodnosti, nosimo sve teži teret koji nam je postao pravilo, a ne izuzetak. Od savijenosti pogrbljenih leđa nemamo sluha za druge i njihova iskustva već se iznova trudimo da nametnemo sopstvenu, nekakvu univerzalnu, istinu.

Jedan od primera kolektivne indoktrinacije, koja je bitna radi opstanka Hrvata, je da su manjine sinonim za slabost i da neophodno stalno isticanje tuđih zločina i silovito predstavljanje samo naših muka.

Tako smo imali medijsku brulesku sa emisijom na nacionalnoj televiziji, onoj koja je imala i novinare koji su dobijali opomene od Hrvatskog novinarskog društva da šire neistine (u prevodu lažu), da je ubistvo maloletne Aleksandre Zec ”medijski predimenzionirano”.

Kako ne može da se završi sa time da su ”naši” mučki ubili ”njihove”, takva mantra je i dalje prisutna iako ni po pisanim i nepisanim zakonima ne odgovara istini, nastavak emisije je bio da i za preko 400 ubijene dece, od strane velikosrpskih agresora, još niko nije odgovarao. Jer ako mi nismo dobili zadovoljstvo u patnji onda to ne mogu ni oni.

Ko smo ”mi”, a ko ”oni” zdravom razumu nije jasno da detektuje, ali nacionalističkom narativu jeste.

Za ovo ubistvo porodice srpske nacionalnosti, a šta zna dete ko je i šta je, niko nije odgovarao iako su zločinci svoje okrvavljene ruke pokazali. Usled birokratskog užasa koji nas sve jednako iz dana u dan ubija, bez da pita ko je koje nacionalnosti ili vere, ni priznato ubistvo nije bilo dovoljno da bi se ubice osudile već su oslobođeni.

I na kraju, ili možda nekom novom početku, zašto je ovo sve postalo bitno. Zašto ističemo samo porodicu Zec kada stotine drugih hrvatskih porodica ima svoju Aleksandru koju oplakuje, a da joj/mu ime nismo pomenuli.

Odgovor se krije u samom narativu Domovinskog rata koji je iznedrio jedinog heroja i mučenika u političkom detantu Domovine, u oblike nesuđenog maršala i nekadašnjeg Titovog generala, Franje Tuđmana.

Narativ u kome se nije govorilo o imenima žrtava dece, ali se govorilo o dvesta porodica koje će da vladaju zemljom u pokušaju, kroz one pretvorbe i privatizacije, žrtvama su oduzele pravo na ime i prezime već su ih sveli na brojeve kojim se frljamo svaki put kada trebamo da pokažemo da smo mi više stradali u odnosu na njih i da je naše stradanje iz nevinosti, a njihovo iz obesti.

Niko ne bira u kom obliku će da se rodi, koje boje kože, kog pola, nasleđene nacionalnosti i veroispovesti odnosno u kojem vremenu će da dođe na ovaj svet koji ljudi aktivno ubijaju svojih kapitalističkim apetitima sa vidljivim socijalnim posledicama. Ali svako od nas bira da li će biti dobar i uključiv čovek te da li će na zlo doba i iste takve ljude znati da odgovori nenasilno i empatično.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora