Rat d.o.o.

Rat u bivšoj Jugoslaviji je bio biznis. Krvavi unosan biznis.

Sirotinja je verovala slepo svojim liderima, ubijala jedna drugu u zanosu nacionalne mržnje dok su lideri Srba, Hrvata i Bošnjaka gomilali svoje lično bogatstvo.

Karikaturalno jednostavna istina.

Nacionalizam nije bio uzrok rata i nepreglednih spiskova stradalih. Nacionalizam je bio najlakše sredstvo dolaska na vlast onih elita koje su u raspadu Jugoslavije videle svoju šansu za sveopštu pljačku.

To je u stvari i najbolji dokaz da Srbi, Hrvati i Bošnjaci nisu toliko različiti koliko možda neki misle. Ista vrsta prevaranata ih je napravila budalama na isti način. Danas kada se priča o nekakvom pomirenju povodom Srebrenice, ”Oluje” ili nekog drugog monstruoznog užasa opet se pravi ista greška.

Nije nacionalizam izvor našeg sukoba i nemamo se šta suočavati sa njim jer je on bio marketinška prevara, krvava fasada iza koje su se nacionalni lideri, njihove porodice i prijatelji bogatili bez ikakvog srama.

Sirotinja je verovala slepo svojim liderima, ubijala jedna drugu u zanosu nacionalne mržnje dok su lideri Srba, Hrvata i Bošnjaka gomilali svoje lično bogatstvo. Karikaturalno jednostavna istina. Nacionalizam nije bio uzrok rata i nepreglednih spiskova stradalih. Nacionalizam je bio najlakše sredstvo dolaska na vlast onih elita koje su u raspadu Jugoslavije videle svoju šansu za sveopštu pljačku

Početkom devedesetih ljudi su bili saterivani u nacionalne torove i ako je neko odbijao da se identifikuje na tom nivou on je bivao sumnjiv ili opasan. Za njega više nije bilo mesta u sredini u kojoj je do tada živeo bilo da je to bio Nele Karajlić, Mirko Kovač, Miroslav Lazanski, Srbi iz Sarajeva, Bošnjaci iz Srebrenice ili Hrvati iz Vojvodine. Svi su oni bili žrtve svođenja celokupne njihove ličnosti na njenu religioznu ili nacionalnu pripadnost.

Iza svega toga je stajala računica.

Kada se setimo sa koliko su žara novokomponovane elite dolazile na vlast u ”našim“ zemljama da bi rasprodale ostatke ostataka nekadašnje privrede, možemo samo zamisliti koliko su bile gladne oči liderskoj šestorci u osvit raspada Jugoslavije kada su pravili planove kako će sve, u svojoj viziji tržišne burazerske privrede, privatizovati u zemlji gde je Ante Marković uspeo da jednom prosvetnom radniku obezbedi platu od 1.400 maraka.

U pravu je bio Muharem Bazdulj u tekstu ”Zebra na Brionima“ (Politika, 25. jul) kada je govorio o tome da je žalosno da se izbeglice više identifikuju sa zločincima iz svog naroda nego sa izbeglicama iz drugog naroda koji su prošli kroz isti pakao kao oni. To znači da se posle dvadeset godina dimna zavesa i dalje nije razišla i da ljudi i dalje veruju u splačine koje su im servirane početkom devedesetih kada su krenuli da kolju jedni druge.

Nacionalne politike nisu dekonstruisane i lideri iz devedesetih nisu ogoljeni kao ratni profiteri, što su oni u stvari bili.

Nijedan posleratni političar nije se usudio da kaže da smo svi bili ludi i glupi što smo se ubijali i uništili jedinu ozbiljnu državu na području tadašnje centralne i istočne Evrope. Današnje neumorno nastavljanje sa ”suočavanjem“ po pogrešnoj osnovi je u stvari nastavak manipulacije ljudima bez diranja u uvek korisne nacionalne mitove o pobedama ili mučeništvu.

Franjo Tuđman je devedesetih imao organizovanu šemu bankarskih računa u Lihtenštajnu preko Hipo grupe sa kojom je izvlačio novac iz Hrvatske i na koju je prebacio sredstva koja je hrvatska dijaspora slala matici za vođenje ”domovinskog rata“ – ukupno dve milijarde evra. ”Naše države” nikada neće biti države dok sve ovo do kraja ne istraže i procesuiraju

Procenjuje se da je u ratovima u bivšoj Jugoslaviji stradalo oko 140.000 ljudi, dok je četiri miliona njih izbeglo. A šta je sa vrlim vođama, kako su oni prošli? Radovan Karadžić je, po iskazu Milorada Dodika iz 2005. ali i po svedočenju Biljane Plavšić, prisvojio 36 miliona KM iz trezora Narodne banke Srpske. Srpski diplomata i bivši ambasador u Atini i Parizu koji je časno vršio svoju dužnost, Dušan Bataković, otkrio je da mu je ruski ambasador, na pitanje zašto Miru Marković čuva ruska vojska u Moskvi, odgovorio: ”Da ste vi doneli četiri milijarde dolara, i vas bi čuvala.“

Što se tiče partnera u izvinjavanju, tj. bošnjačke strane, Parlamentarna komisija BiH utvrdila je da je po osnovu humanitarnih donacija sedam milijardi KM došlo u BiH od ukupno 40 milijardi koje su poslate (!?) – za ostatak od 33 milijardi ne zna se gde su. Da ne pominjemo Sefera Halilovića, komandanta Armije BiH za vreme rata, koji je optužio pokojnog Aliju Izetbegovića da je u toku rata prisvojio 10 milijardi DEM, ili Muhameda Šaćirbeja, ambasadora BiH pri UN, optuženog za proneveru i uhapšenog u SAD.

Franjo Tuđman je devedesetih imao organizovanu šemu bankarskih računa u Lihtenštajnu preko Hipo grupe sa kojom je izvlačio novac iz Hrvatske i na koju je prebacio sredstva koja je hrvatska dijaspora slala matici za vođenje ”domovinskog rata“ – ukupno dve milijarde evra. ”Naše države” nikada neće biti države dok sve ovo do kraja ne istraže i procesuiraju.

Ali nisu samo lideri koristili rat za zaradu iako su oni najviše uzeli. Pored njih su bile kamarile ratnih parazita – koalicionih zakrpa, novinara huškača, korumpiranih sudija, policajaca, generala itd.

Svi su oni svuda i dalje na političkoj sceni i svima njima odgovara da se suočavanje sa prošlošću odvija samo do zida „nacionalizma“ koji je po njima bio motivator zločina.

Nijedan posleratni političar nije se usudio da kaže da smo svi bili ludi i glupi što smo se ubijali i uništili jedinu ozbiljnu državu na području tadašnje centralne i istočne Evrope. Današnje neumorno nastavljanje sa ”suočavanjem“ po pogrešnoj osnovi je u stvari nastavak manipulacije ljudima bez diranja u uvek korisne nacionalne mitove o pobedama ili mučeništvu

Svi će oni rado individualizovati krivicu i u svojim ”specijalnim“, haškim ili drugim sudovima osuditi izvođače radova naručenih od gazda sa vrha. Neće ni Vučić ni Dačić nazvati Miloševića lopovom koji je zarad novca desetine hiljada ljudi poslao u grob, neće ni Karamarko ni Milanović to reći za Tuđmana, a naravno ni Bakir Izetbegović za svog pokojnog oca. A to je istina. Oni bi hteli da se pokradeni i zavađeni narod pomiri a da se pare ne vrate i da se o tome ne priča da bi se pokrenuli ”evropski projekti“.

Ko je, na kraju svega, žrtva a ko zločinac?

Postoji li uopšte pobednik rata?

Zar nismo svi žrtve nečije pokvarenosti, a sopstvene gluposti?

Glupost na kraju krajeva nema nacionalni predznak, ona takoreći pripada svima podjednako i ako ćemo se po nečemu pomiriti trebalo bi po toj osnovi. To će biti krajnje iskreno.

(Autor je internacionalni sekretar Demokratske stranke u Srbiji. Prenosimo s portala dnevnog lista Politika).

> Svi tekstovi ovog autora