Šta smo naučili od studenata

Refleksia pred 15. mart 

Društvo u Srbiji je probuđeno. Do juče prazne reči, ispunjene su  značenjem: gde se žmurilo, oči su sad širom otvorene, gde se grčilo od straha, plače se od navale dobrote u sebi i drugima. Jedna tišina smenila je drugu. Prva je ućutkivanje do pucanja, druga – ona petnaestominuta – moćna je i rečita.

Svedoci smo moralne revolucije za koju su zaslužni studenti. Zapalili su iskru, a onda je krenulo… Šta smo od njih naučili pred veliki skup u Beogradu 15. marta?

Ivan Ergić – bivši fudbaler i pesnik –  govoreći o potrebi da se društvo i institucije prevrednuju, kazao mi je u intervjuu da su individualni napori jalovi, samodopadni i romantični. Na izvestan način, sličnu poruka je uputio i fra Iko Skoko iz Mostara – tokom razgovora više puta je pominjao razboritost. Pitala sam ga na šta misli?

”Mislim da neko mora koračati brže, ali ne i predaleko, jer moraju i drugi ići za njim”, odgovorio mi je. ”Ako smo previše brzi, a niko za nama ne ide, džaba i mi idemo”.

Studenti u blokadi pokazali su kako izgleda autentična borba za zajedničko dobro: niko sebe ne ističe u prvi plan, a mnogi kada  daju izjave ili gostuju u medijima – skoro niko više od dva puta – ne žele da im se pomene prezime, pa čak ni ime. Naime, objašnjavaju da se ne radi o njima, nego o tome za šta se bore.

Ako ste novinar i želite da razgovarate sa nekim od studenata morate se javiti grupi unutar plenuma zaduženoj za medije – ona će vam izabrati sagovornika / sagovornicu za vas. Studenti se ne nameću. Naprotiv, beže od pažnje, a obraćanje javnosti vide kao način širenja ideje, a ne samopromocije.

Čuveni američki profesor sociologije Piter L. Berger dao je intervju 1968 za New York Times. Pod naslovom ”Crne prognoze za religiju”. Berger je rekao i  sledeće: ”Do 21. veka, vernici će verovatno opstati samo u malim sektama, zbijeni zajedno u pokušaju da odole globalnoj sekularnoj kulturi.” Nešto manje od četiri decenije kasnije, Berger je priznao da je pogrešio: Moja pretpostavka je bila pogrešna, svet je danas jednako vatreno religiozan kao što je uvek bio. Zašto je ovo važno? Tamo gde postoji ljudski element, tu je nepredvidivost; ma koliko teorija bila dobra, a psiholozi i sociolozi, istoričari i mediji se trudili u svojim anticipacijama, postoji nešto što će im izmicati. Jer se ne da čovek smestiti u zakone i pravila, kao da je broj.

Godinama je srpsko društvo tonulo sve dublje u ravnodušnost, pa je delovalo da su oportunisti i posmatrači nepobedivi u odbrani jednog korumpiranog, hibridnog režima čiji predstavnici nemaju nikakvih kočnica – ni spoljnjih ni unutrašnjih. Mladost je opanjkavana kao sebična i nezainteresovana, nesvesna okoline, egocentrična i neobrazovana.

A onda smo, skoro preko noći, videli hiljade i hiljade studenata i đaka na ulicama i putevima – plemenitih i solidarnih, promišljenih i obrazovanih, ispravnih i upornih, zrelih i elokventnih, spremnih da žrtvuju sebe, a da čak to i ne vide kao žrtvu. Mnogo je (bilo) iznenađenih. Čak i njihovi profesori, ako su iskreni, kazaće vam: ”Nismo mogli ni da sanjamo da su takvi”.

Reč dijalog nam se ogadila jer su je prečesto (zlo)upotrebljavali oni koji nisu hteli da čuju nikog sem sebe i za jedine sagovornike priznavali istomišljenike. Težnja savremenih spin diktatura upravo je da potru dijalog i polarizuju društvo do krajnje mere jer nesmetano mogu da vladaju samo tamo gde je  društvo razjedinjeno. A gde postoji razgovor, postoji uvek i mogućnost za izgradnju mosta, ali i odbranu slabijeg, te, vezano s tim, pobunu za pravednije društvo.

Svaku odluku koji studenti u blokadi donesu usvaja plenum prostom većinom. Tu traje neprestani dijalog – razmena mišljenja sa uvažavanjem. Svedoci tih procesa kažu mi da plenumi na kojim se raspravlja o nekoliko tačaka ponekad traju po osam-devet sati. Odnosno – dok  svako ne kaže šta ima. Neraskidivi deo toga je prihvatanje razlika. Međutim, ne deluje da studenti ovo čine ulažući nadnaravni trud, već da je prihvatanje različitosti njihov horizont normalnosti.

Često smo usmereni na negativne strane društvenih mreža – stvaraju eho komore, mehurove i balone. U prilozima klasičnih medija – ako nisu propagandno glasilo vlasti – postoje pobornici i protivnici svakog stava dok smo na društvenim mrežama okruženi samo onim informacijama koje nam ne stvaraju kognitivnu disonancu. Virtualni prostor zato vri od lažnih vesti, kontekst se zaboravlja, nijanse guše.

Ali što smo prenebregnuli? Ovi  mladi ljudi u Srbiji odrasli su uz mejnstrim medije koji su u ogromnoj većini pod kontrolom režima, pa su postali pelcovani na klasičnu manipulaciju. Naime, izgradili su svoje kanale komunikacije svesni da ih okružuje stalno nova laž. A Hana Arent piše da kada vas svako stalno laže ”posledica nije ta da verujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju i vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju”.

U tom kontekstu, studenti su uspeli da prozru spin i steknu imunitet. Njihov odgovor je savršen – ne ulaziti u spin-igru već (o)držati pažnju na bitnim pitanjima, odnosno,  na studentskim zahtevima. ”Nenadležna institucija” (predsednik Srbije) nije bitno pitanje.

Konačno, upravo to što su na društvenim mrežama stalno pod okom javnosti – a naviknuti na kameru mobilnog telefona i artikulaciju misli na društvenim mrežama – sigurno je tim devojkama i momcima pomoglo da u široj javnosti budu fascinantno elokventni i usmereni.

Ideja može da bude briljantna, ali ne mora i da zaživi. Zahtev može da bude do srži pravedan, ali da ne ponese ljude da se za njega bore. Ključ je u tome da se ličnim primerom pokaže za šta se zalaže.

Studenti u blokadi poslednjih meseci su peške išli od mesta do mesta, često preko granice fizičkog napora. Prepešačili su na stotine kilometara i u susretima sa građanima izazivali društvenu katarzu, nasmejani i uzajamno solidarni. Istovremeno su postali i društveni budilnik za opštu solidarnost, podsetnik da smo bolji nego što smo verovali i da nas ima više nego što smo mislili.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Studentski protesti: ćuti li Crkva?
    •  Pošto dete, a pošto čovek
    •  Crtice iz dnevnika: Jedan dan na sjeveru Kosova
    •  Bežanje od ogledala
    •  U potrazi za izgubljenom empatijom
    •  Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata
    •  Mitropolit Amfilohije: Tražimo jasnu odvojenost Crkve i države

> Svi tekstovi ovog autora