Bežanje od ogledala

Dijalog, religioznost, oproštaj, pogled u sebe, izvinjenje i vrednosti spadaju u krupne reči. Kada su ispražnjene od značenja, ta se praznina kao bumerang vraća društvu i povređuje ga. I ne radi se tu samo o sadržaju tih reči, već o tome da li se one živi, kako se prenosi. Odnosno da li zalaganja za vrednosti odgovaraju samim vrednostima i načinima prenošenja.

Ovih dana često se spominje  termin kao skrojen i za politički režim u Srbiji, ali ne i samo za njega. To je spin-diktatura. Skovali su ga ruski naučnik Sergej Gurijev i njegov američki kolega Danijel Trajsman; prvi je zbog pretnji otišao iz Rusije i sada predaje na Sorboni, a drugi je profesor na Univerzitetu Kalifornija. Oni kažu: nekadašnje diktature su vladale strahom i nasiljem ostvarujući kontrolu kroz potpunu cenzuru i represiju, a danas njihove naslednice spin-diktature bez takvog nasilja i straha drže sveobuhvatnu kontrola nad javnim komunikacijama i, u tom kontekstu, fingiraju demokratiju, izazivaju podele među građanima – pobuna se ne eliminiše, već želja za pobunom, a manipulacija informacijama prva im je linija napada i odbrane. Zašto je ovo važno?

U takvim sistemima, gde se istina i laž neprestano mešaju – uostalom, termini post-istina i fake-news su globalni – nema čvrstih vrednosti i konsenzusa oko osnovnih društvenih načela na kojima društvo počiva i teži, niti obrasca (poželjnog) dobra i (neprihvatljivog) zla. Iako je socijalizam, pored svih dobrih zamisli i rezultata, pokazao kako se duboko humanističke vrednosti mogu upotrebiti i zloupotrebiti, sada moderni sistemi pokazuju kako izgleda društveni život kada nema vrednosti i kada jedan narativ zamenjuje suprotni preko noći; kada je za vlast jedan dan Evropska unija najgori neprijatelj u javnom diskursu i ubica našeg identiteta, a sledeći dan – veliki prijatelj čijim vrednostima težimo; kada jedan dan govore o neophodnosti suočavanja sa prošlošću, a sledeći dan da smo jedine žrtve svih ratova; kada jedan dan propovedaju suživot i dobre odnose sa susedima, a već sledećeg koriste epitete za iste te etničke grupe od kojih vam se smuči.

Posledice ovoga podsećaju na nešto što je Hana Arent davno napisala – ako vas svako stalno laže, posledica nije ta da verujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta. Ovo je zato što laži po svojoj suštini moraju da se menjaju, pa vlada koja laže mora stalno iznova da piše svoju istoriju.

Ljudi su postali spremni da poveruju u sve, pronalazeći smisao u raznim teorijama zavere, ali istovremeno da ne veruju ni u šta, odbacujući nauku kao da su njeni rezultati stvar emocije i izbora. Vrednosti se urušavaju, a agresija raste. Vesti iz crne hronike prevazišle su košmare.

U takvoj atmosferi – dodatno naglašene globalnom nestabilnošću sa geopolitičkim pretnjama gde raste potreba za sigurnošću – očigledno je koliko je u javnom prostoru važno pridržavati se humanističkih vrednosti, etičkih principa, tretiranja Drugog s poštovanjem i, konačno, crpeti snagu za dobro i iz svog verskog identiteta.

Kada je o ovome poslednjem reč, pred verskim vođama je da odole primamljivom pozivu da budu još moćniji (naravno, u ovim, tako zemaljskim okvirima), odnosno – da govore vlastima svaki put ”da” i pevaju s njima jednim glasom.

Čak i ako im se ideje koje vlast nudi i propoveda (a šta za to vreme radi, nepristojno je i pominjati u pristojnim tekstovima), učine privlačnim i u skladu sa njihovim učenjem (o ovome bi se dalo dugo i temeljno debatovati), trebalo bi da budu svesni da su te ”vrednosti” često samo maska političke partije na vlasti, usmerene isključivo na njenu korist, a da se usput i žrtvuju sve manjine, uključiću i onu manjinu koja kritikuje negativno, umesto da istom povlađuje.

Priča o tome kako politički lideri ”kradu” popularnost crkvama i verskim zajednicama – odnosno uzimaju za sebe komade od poverenja koje vernici zaista imaju u svoje verske institucije – veoma je stara, a mi smo je u regionu napamet naučili. Jedino se njeni elementi menjaju kroz vreme.

Blejanje ovaca i pastira

Sada dolazim do drugog dela: u ovim našim zemljama gde se većina građana identifikuje kao vernici/vernice – iako svakako ne izjednačavam ovu identifikaciju, odnosno tradicionalnu religioznost, sa autentičnom religioznošću i/ili crkvenošću – glasovi verskih predstavnika imaju ozbiljnu težinu. Iz godine u godinu, SPC je institucija koja uživa najveće poverenje među građanima. I poprilično sam uverena da je ona najsnažnija autoritet za građane/vernike u današnjoj fluidnosti – kako u spin fluidnost, tako i fluidnosti savremenog doba u baumanovskom značenju te reči – kada je reč o raznoraznim smernicama (što svakako ne implicira da će ti pojedinci da je slepo slušaju). I zato je njena odgovornost ogromna. Jer je zemlja za manipulaciju odviše plodna i trebalo bi stalno biti budan da ne se postane deo tog mehanizma.

Jedan veoma drag prijatelj, sveštenik Katoličke crkve, kaže: ”U ratovima dođe dotle da se pastiri toliko srode sa ovcama, pa samo bleje. Govorio sam i dok je trajao rat – došlo je vreme u kojem ne možeš razlikovati blejanje ovaca od blejanja pastira. To je onda smak sveta. Vođstvo crkava i verskih zajednica mora ići ispred, a ne da se slepo identifikuje sa stadom i upije nacionalizam. Zato treba poštovati slobodu! I slobodu teološkog istraživanja ohrabrivati, a ne kočiti,  veru uvek suočavati sa razumom i sa kritičkim umom i tako je kroz taj proces pročišćavati.”

Ali s druge strane, toliko bi dobra moglo da dođe iz crkava i verskih zajednica i radosna sam što ima glasova – nažalost nisu većina – koji koriste svaku priliku koju imaju da šire dobro, priđu ljudima, govore o oproštaju, pamćenju žrtava bez potrebe za osvetom, žrtvama drugih,  pomirenju koje nije samo nametnuta fraza već je duboko ukorenjeno u veri, jevanđeljskoj poruci tokom rata i mira, odnosu prema porodici – u ovim našim društvima gde je nasilje nad ženama i dalje dobrim delom normalizovano – i, posebno, prema najmanjima među braćom Njegovom. 

Žao mi je, oprostite

Ali sada dolazimo do trećeg pitanja. Ono glasi – na koji se način učenja i uopšte verske poruke prenose vernicima? Naravno, postoje divni sveštenici i imami čije propovedi hrane dušu, ali i teolozi koji nastoje da budu korektivna snaga u društvu. Međutim, postoji i oni drugi. Konačno, šta je sa porukama koje odjekuju u javnom prostoru, koje dolaze sa vrha i imaju potencijal da dopru do svih slojeva društva?

Nažalost, one poruke su češće usmerene protiv nečega nego za nešto: o porodičnim vrednostima se govori prvenstveno kada je glavni motiv da se bude protiv LGBT populacije; o tuđim žrtvama samo kao manjim u odnosu na svoje. A o sopstvenim greškama skoro se i ne govori.

Pišući godinama o religiji i često razgovarajući sa sveštenicima, na pamet mi pada izvesni vladika koji mi je u intervjuu rekao da je znao da pogreši, bude previše oštar prema drugima, kaže stvari koje nije trebalo i da je molio za oprost one prema kojima je pogrešio. Sećam se još nekolicine njih koji su govorili ”oprostite” i ”žao mi je” u ime svojih verskih i etničkih zajednica i u lično ime, ali svi oni se bukvalno mogu nabrojati na prste jedne ruke.

Dešava se da episkopi ili biskupi maltene ne razgovaraju sa vernicima, čak ni sa sveštenstvom. U nekim eparhijama, samo je jedna vrednost apsolutna – neupitna  poslušnost. Sve drugo je nepoželjno.

Ako se u bilo kom delu društva nametne crno-beli okvir (ili si sa nama ili protiv nas; ili ćeš da nas nekritički hvališ ili si nam neprijatelj, zaboravljajući da je konstruktivna kritika izraz ljubavi i želja da svi budu bolju) – nestaje čitav spektar nijansi u kojem se život  dešava, nestaje dijalog, autentična razmena, susreti i umeće slušanja, nestaje osećaj da nas neko čuje i vidi. Čak i Drugi u svojoj kompleksnosti nestaje.

Problem je što je, kada govorimo o vrednostima u društvu, pomenuta polarizacija prisutna u mnogim društvenim i političkim pitanjima za šta najveću odgovornost snose oni koji imaju najveću moć. Tako se stvaraju izolovana društvena ostrva sa pokidanim mostovima, odsustvom komunikacije i konsenzusa kada su u pitanju bazične vrednosti i etika, ali i sa nemogućnošću za preispitivanjem sebe jer sebi, kako nas ničija različitost ne izaziva odista, u nekom trenutku postajemo neupitni. A kritika ispada  psovka.

Ko kritikuje vođu/patrijarha/nadbiskupa/muftiju, taj nije dobar – dopisati identitetsku odrednicu prema nahođenju.

I kako je to strašno i prema onima koji su na vrhu: zamislite situaciju u kojoj sve što uradite i kažete, baš svaki vaš gest biva propraćen javnim aplauzom. Lako je zaključiti – postajali biste sve gori, jer biste uporno tapkali u mestu. A kada dugo tapkate, propadnete.

Onaj vladika kojeg pomenuh, požalio se jednom na početku svog episkopstva: svi mi stalno govore da sam najlepši i najpametniji, naravno da im ne verujem, ali se plašim – šta ako im jednog dana poverujem. Sigurno je da su za izbegavanje te zamke potrebna velika budnost i dobri prijatelji, autentični odnosi sa ljudima i zauzdana sujeta. Ne kaže džabe đavo u onom Hakfordovom filmu: ”Sujeta, definitivno moj omiljeni greh”.

Proboj iz eho-komore

Konačno, možemo govoriti o eho-komorama kada je reč o društvenim mrežama, ali mi i živimo u eho-komorama u realnim, fizičkim susretima. I zato su toliko važni ljudi-mostovi. Oni koji ne kompromitujući sebe i ne praveći kompromis sa onim što jesu, svojim etičkim principima i svojom verom (ako su religiozni), imaju dara i volje da premošćavaju  polarizacije. I zato Crkva – ja zaista verujem da verski predstavnici treba i mogu to da rade – treba da komunicira sa savremenim svetom, umesto da se zatvara u četiri zida i propoveda o sopstvenoj pravednosti.

I sigurno to premošćavanje ima mnogo poteškoća, ali i smisla. I sigurno nije lako kritikovati i jedne i druge, biti uz jedne i druge, ali nije li krst glavni simbol hrišćanstva?

 

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Pod težinom senki
    •  In Memoriam: Dule Vujošević (1959 – 2026) 
    •  Teofil i malecki ljudski stvorovi
    •  Znamo mi ko ste, a znate li to vi?
    •  Govor mržnje je svuda, a gde su Crkve
    •  Šta govori slučaj Zavadlav
    •  Šta ako Srbija nije polarizovano društvo
    •  Nema neutralnih, nema posmatrača
    •  Šta smo naučili od studenata
    •  Studentski protesti: ćuti li Crkva?

> Svi tekstovi ovog autora