U potrazi za izgubljenom dentjerom

U vrimenu kada loše vijesti smjenjuju još gore i kada se svako normalan pita je li on ili sve oko njega totalno poludilo, tija san pisat o milijun stvari.

Počevši od one američke parapolicije od čijeg se ledenog imena momentalno zaledim, pa preko onih već četiri zime smrznutih Kijevljana, onda o ionako prehladnom Grenlandu koji se još uvijek drži na staklenim nogama, potom o terminalnoj fazi našeg bolesnog zdravstva, a moga san malo i o novom-starom ministru opće prakse kojem će ovo od love bit četvrto po redu.

Tija san i o ovom poluudaru države, u stvari državnoj šumarčini samom Ustavu s kojim se vladajući šutaju kako im šune, kao i o premijeru koji sve oko sebe gleda kroz ružičaste naočale i nigdi ne vidi crnilo, ali sam odustao. Naravno jer sam uvjeren da je i vama puna pipa jeze koja na nas svakodnevno juriša i stalno steže obruč.

Triba, s vrimena na vrime, stat malo na balun i resetirat moždane. Stoga evo jedne opuštajuće i pomalo benigne humoreske ne bih li vas makar za koji minut odmaka od ovog ludila. U glavnoj ulozi moja pokojna pljunica Seka, a pripadajuća i ja u sporednim.

Uzela me na zub

Moja Seka i ja svako jutro činimo, gori-doli, po deset puta, đir po teraci. To njoj puno znači zarad nogu koje trnu i meni zarad mozga iz istih razloga. Šoto braco nas dva skupa malo pivamo, malo provjeravamo njene moždane. Nakon pionira malenih, šuma i gora, Mussolinija kojeg je zajebala bandjera rosa, Miše i Franka Sinatre… bacamo se malo na obiteljsko stablo.

Ako svu rodbinu nabroji, a da ne falije, dižem ljestvicu i bacamo se na politiku. Tek kad pobroji svih sedam sekretara SKOJ-a i sve narodne heroje podižen letvicu na filozofske visine.

– Seko, ima li Boga?

– Ima boga Jokina.

– Aj dobro. A je li vi virujete u Božić?

– A ja ti, moj imberlani zete, više nekako virujen u fritule.

– Ka bog. A šta van se čini od Divice Marije?

– Ako je ona divica onda san ja Marija.

– Vidin ja da ste vi meni danas skroz dobro.

I tako svako jutro. Ja ka’ doktor od zajebancije radin njen sistematski pregled moždana. Jebaji ga, mora se, čapala je velike godine.

Jutros nakon doručka je šinjorina lipo sve digla sa stola i stavila u lavandin na pranje, a onda je one tri mrvice od baškotina sa stoljnjaka išla tresnit kroz ponistru. To joj branimo jer nije red, ali ona uvik odgovori isto.

– Od ove dvi mrvice nikome nije stradala glava, a ja tako hranin tice. Moraju i one nešta stavit u kjun.

Ima i ta mista nije da nema. Ali jutros je tresući stolnjak samo rekla:

– Afti mifa, poletila mi je defjera.

– Ko je poletija? Šta je poletilo? Je li, majko?!

– A denfjera, boga ti.

– Koja dentjera, majko?

– Donja. I fta fu fad?!

– A sad ću ja lipo ić kvragu.

– Kako to miflif?

– A nema druge nego je ić doli u dvor tražit.

Kako ne živimo na prvi već na šesti kat onda se radijus potrage sa svakim katom povećava za duplo. Znači valja joj tražit materinu leteću dentjeru, brat bratu, na tri kvadratna kilometra. Bogu fala s ovih sedam velikih topola nije otpalo svo lišće. Na tim ćelavin stablima vidin još tri klimava lista.

Što nije nebitan podatak jer će mojoj Indijanki bit puno lakše tražit. Naoštrila mala jedno držalo od metle i oči i udri micat ono lišće. Bogu fala šta je lišće smećkasto, a dentjera za nijansu svijetlija tako da će joj bit puno lakše nać ovu prisilno prizemljenu leteću protezu.

Nakon po ure, vraća se doma, a mater joj viče:

– Je fi li je nafla? Je fi li je nafla?

– Nifam, majko, nifam.

– I fta femo fad?

– Sad će je tvoj omiljeni zet ić tražit.

– Ofu kuraf if trafit!

– Fete, ajde molin te. Kako fu danaf ofifvat!?

Zet se smilova. Rađe tražit uru vrimena zubalo nego cili dan slušat ovo nerazumljivo frfljanje. Uzeja san dva koplja. U svaku ruku po jedno. A pride i jednu lupu. Bilo bi bolje da san uzeja lopatu jer kafenog lišća u dvoru milijarda, a svjetlosmeđa dentjera samo jedna. Ovo ne može bit lakši posal.

Inače tin dvoron u dvadeset godina prolaze samo ona tri susida s pasima i više niko. Jutros san ima osjećaj da se cila riva preselila u moj dvor. Nakon što svakome ponaosob objasnin šta i zašto to radin, taj bi se momentalno solidarizira s mojom mukom i pridružija se potrazi.

Nakon deset minuta smo morali napravit plan pretrage tako da se ne sudaramo s glavama. Odredija san perimetre. Gornja grupa, njih sto pedeset, prevrtala je lišće od vrha dvora do pola dvora, a mi s donje obratno. Ona tri pasa tragača su samostalno njušila. Nanjušili nisu ništa. Ali zato smo mi našli sto sedan štipunica, dvista dva čika, dvanaest upaljača, dva golduna, jedanaest bočica od Pelinkovca, tri od Jegera i jednu od Johnnieja Walkera. Jebaji ga, ima se.

I mogli smo mi do sutra, ali zubala nigdi. Nakon šta san akciju spašavanja leteće dentjere proglasio završenom iza nas su ostala tri dvadeset metarska stoga lišća i trideset i tri crne kese dupkom pune kojekakvog smeća i čist dvor ka suza. Nikad nije bija čišći.

S okusom poraza vratija san se pokunjeno doma, a ova s pomanjkanjem zuba u glavi me dočekala sa zubatim osmijehom i riječima koje nikad zaboravit neću.

– I onda, zete, jesi li je uspija nać?

– Šta je sad? Kako vi to ne frfljate?

– A zašto bih ja frfljala kad san u čunku stavila rezervnu dentjeru.

Kad san unezvijereno počeo naizmjenično gledat malo nju, a više otvoreni prozor na terasi u straju je urliknila:

– Zete, da ti nije palo na pamet!

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  S konja na magarca
    •  Ajmo se uozbiljit
    •  Molitelji, šta ste molili, molili ste
    •  Uvatite se dice, još nije kasno
    •  Mržnja naša svagdašnja
    •  Zaprašite balotu dimom trave možda pomogne
    •  Probudimo se, vrime je
    •  Škola po miri svakog diteta
    •  Čorba gluposti diše punim plućima
    •  Ljubi, ali ne pretjeruj

> Svi tekstovi ovog autora