Potraga 1-2

Šta je Ajnštajn hteo da dokaže kada je tvrdio:

 

Rat je kada se ubijaju ljudi koji se ne poznaju,

po naređenju ljudi koji se dobro poznaju,

ali se međusobno ne ubijaju!

 

To sam se pitao dok sam čitao tekst doktora Ede Jaganjca, hrabrog i slavnog ratnog hirurga, koji ni sam ne zna koliko je, zajedno sa svojim kolegama, spasao ljudskih života tokom sarajevskog ratnog pakla. U svojim SEĆANJIMA za DANAS on, između ostalog, piše:

 

***

 

Svi znaju da postoje nerješive, smrtonosne povrede. Jedna od njih je povreda karlice sa nezaustavljivim krvarenjem iz tzv presakralnih venskih plexusa. Preporučeni postupak je loš i bespomoćno smo bezbroj puta gledali kako nam takvi pacijenti odlaze. Prvi medju takvima je bio kapetan JNA iz kasarne Maršal Tito, komandant artiljerije koji je odbio da bombarduje grad. Kaznili su ga tako što su pucali u njega i pozvali hitnu pomoć. Da, u to vrijeme je vojska već bila napustila bolnicu, ali je ostala u kasarnama. Vozači iz hitne  pomoći nisu htjeli rizikovati život zbog ranjenog oficira JNA. Ipak su pozvali nas, bivšu vojnu bolnicu i naš vozač Mirso je pristao da vozi. Dobio je pratnju – dva vozila policije, koji su usput šmugnuli i nisu ni stigli do cilja.

Svi znaju da postoje nerješive, smrtonosne povrede. Jedna od njih je povreda karlice sa nezaustavljivim krvarenjem iz tzv presakralnih venskih plexusa. Preporučeni postupak je loš i bespomoćno smo bezbroj puta gledali kako nam takvi pacijenti odlaze. Prvi medju takvima je bio kapetan JNA iz kasarne Maršal Tito, komandant artiljerije koji je odbio da bombarduje grad. Kaznili su ga tako što su pucali u njega i pozvali hitnu pomoć

 

Mirso je hrabro ušao u kasarnu i preuzeo ranjenog oficira bez komplikacija. Ranjenik je bio pri svjesti. Obradovao se kad je vidio svoje stare prijatelje, bivše vojne doktore – Vuju, Naleta i Tambu. Operisao ga je Ranko Vujović zvani Vuja, bivši pukovnik JNA i tadašnji načelnik hirurgije u Gradskoj bolnici, a ja sam bio asistent. Činili smo sve što je bilo u našoj moći i nakon nekoliko napetih sati konačno je krvarenje zaustavljeno. Pacijent je dobio bar dvadeset doza krvi i ko zna šta sve  još. Ali, nakon par sati su nas zvali jer jako krvari iz drenova. Opet sala, sati borbe i opet je krvarenje zaustavljeno. Treći put su nas pozvali poslije ponoći  i sve se ponovilo.

 

Oko pola šest ujutro smo Vuja i ja, nakon cijele noći borbe, izašli iz sale u prohladno jutro ispred bolnice na cigaru. Pacijenta smo ostavili uspavanog na stolu u operacionoj sali iščekujući da li će ponovo prokrvariti. Uz sav naš trud i veliku želju da ga spasimo, nismo uspjeli. Kapetan je svoju hrabrost i ljudskost platio životom.

 

***

 

Da li samo nepoznati ili i poznati pucaju jedni u druge, moj Alberte ? Doktor Edo Jaganjac, koji je tokom svog ratnog staža operisao više od dve hiljade ranjenih !!! nije mogao da se seti kako se zvao hrabri kapetan. Pamti da je to bio elegantan čovek, da je, i pored teške rane, bio svestan, da su razgovarali, ali kako se zvao … Edova sećanja pisana za DANAS su, kao i njegov život, priča o Dobru i Zlu. Nežna i strašna kao i njegova Sarajevska princeza, delo o životu i smrti u opsednutom gradu, čiji su junaci njegove kolege i prijatelji i njima suprotstavljena bezdušna birokratija tzv međunarodnih predstavnika. Lepo i potresno, ali, kako da objavim SEĆANJA bez imena hrabrog kapetana ? Dado smo se u potragu i Edo, i ja.

 

***

 

Vlada Gogić, mladi ekonomista, sekretar NOVE stranke, bio je treći osnovne kada je počeo rat u Sarajevu. Njegova mama Svetlana bila je lekar u ambulanti na aerodromu i nije priznavala ni barikade, ni podele na ove i one. Vladin otac, Rajko Gogić, potpukovnik JNA, bio je načelnik Centra vojnih škola u Sarajevu… Dok je bilo Centra. Vlada se seća kako je sa sestrom Jelenom napustio svoj rodni grad 5. aprila 92, a onda se više nije moglo izaći… Zna mnoge. Raspitaće mi se za kapetana.

 

***

Oko pola šest ujutro smo Vuja i ja, nakon cijele noći borbe, izašli iz sale u prohladno jutro ispred bolnice na cigaru. Pacijenta smo ostavili uspavanog na stolu u operacionoj sali iščekujući da li će ponovo prokrvariti. Uz sav naš trud i veliku želju da ga spasimo, nismo uspjeli. Kapetan je svoju hrabrost i ljudskost platio životom

 

Senči, medicinska sestra na hirurgiji u Gradskoj ratnoj bolnici, jedna je od junakinja i Sarajevske princeze, i opsednutog grada. U Edovoj knjizi ona je oličenje lepote, dobrote, požrtvovanosti … svega najboljeg!

 

Šaljem joj e mail:

 

Draga gospođo Senči, ja sam … Divim se vašoj hrabrosti i humanosti … U nameri da saznamo ime i otkrijemo istinu o čoveku koji je odbio da puca po Sarajevu i ubija ljude, ja Vas najlepše molim da mi i vi iznesete svoja sećanja na hrabrog kapetana. Svako dobro…

 

***

 

Senčijev odgovor:

 

Gospodine Rade, kao prvo, hvala na lijepim rečima i lijepom pozdravu… Ja sam i svom dragom prijatelju dr. Edi naglasila da sam iz nekog razloga zaboravila imena čak i kolega sa kojima sam radila sve to vrijeme … Dovoljno da vam kažem, da je kroz moju smjenu za dvije godine i nešto više što sam bila u ratu prošlo sedam hiljada ranjenih i sl… Nisam brojala mrtve … Ne sjećam se čak da su prošli i moje školske kolege i prijatelji kroz taj spisak, poneko mi to potvrdi preko facebooka… Naravno, užih članova familije se sjećam jer to, ipak, najvise boli…

 

***

 

Senči se seća:

 

Mnogih situacija se sjecam, a vrate se na pomen, kao i ta za nesretnog kapetana, ne znam zašto mislim sve  vrijeme da je bio kapetan prve klase… Ako poznajete Sarajevo, kasarna Maršal Tito je u samom centru grada i bila je povezana logistički sa vojnom bolnicom, relativno su blizu … Normalno da je bilo previranja i unutar JNA. Kao što znate bolje od mene, nisu svi srpski oficiri bili za taj tip akcije …U to vrijeme u Sarajevo su prebačeni bili i tzv niški specijalci koji su već, jadni, imali dve godine raznoraznih borbi i zadataka (?) u Sloveniji, potom Hrvatskoj, a onda su ih prebacili u Sarajevo, samo su osvanuli … Svi smo ih se bojali ali, bogami, i oficiri i te kako…

 

***

 

Čitam dalje:

Gospodine Rade, kao prvo, hvala na lijepim rečima i lijepom pozdravu… Ja sam i svom dragom prijatelju dr. Edi naglasila da sam iz nekog razloga zaboravila imena čak i kolega sa kojima sam radila sve to vrijeme … Dovoljno da vam kažem, da je kroz moju smjenu za dvije godine i nešto više što sam bila u ratu prošlo sedam hiljada ranjenih i sl… Nisam brojala mrtve … Ne sjećam se čak da su prošli i moje školske kolege i prijatelji kroz taj spisak, poneko mi to potvrdi preko facebooka… Naravno, užih članova familije se sjećam jer to, ipak, najvise boli…

 

E, sada u svim tim momentima i kuhanjima, propagande i antipropagande … dovezli su nam tog oficira, kapetana sa teškim ranjavanjem … Relativno iz bliza kako su rekli hirurzi, vojni u to vrijeme … Ne sjećam se svih dijaloga sa tim čovjekom. Znam da je potvrdio da je ranjen u krugu kasarne, a da li je to uradio Knindža, specijalac ili neki njegov nadrđeni ili podređeni …. e, to ne mogu reći jer se ne sjećam … Lijep pozdrav Rade i ako mogu ipak pomoći na neki način, tu sam.

 

***

 

Odgovarajući Senči na e mail, shvatim da čak ne znam ni gde i kako ova divna Sarajka živi. Ipak je sreća, pomislim, da se svih ti imena ne seća… Sedam hiljada ranjenih za nešto više od dve godine!!! … Može li se to pojmiti? … Nisam brojala mrtve… Ko li joj je stradao od članova porodice?

 

****

 

Pan doktor Edo Jaganjac, zvanično, već dve decenije poznati češki traumatolog u praškoj Univerzitetskoj bolnici Motol, u potrazi za imenom bezimenog heroja, priseća se kako je taj čovek nastradao.

 

– Kapetan  nam je rekao da je u njega pucao Knindža, odnosno, borac iz Hrvatske, kako smo ih zvali po Kninu. Tamo se već godinu dana ratovalo, a onda su ih poslali i u Sarajevo. Kao, došli u pomoć JNA…

 

***

 

Mirso Pelko, koga svi zovu Majer, vozač sarajevske Gradske bolnice, još jedan je od istinskih a nepoznatih ratnih heroja. Pošaljem mu SMS, pomenem doktora Edu, kapetana… A Mirso, kao da smo ratni drugovi! … – Ako ste u Sarajevu, da se vidimo? … A, iz Beograda zovete! … Ovako je bilo… Zove mene doktor Abdulah Nakaš, kaže… Idi u Maršalku neko je tamo ranjen … Kad tamo… ko si, šta si… Kažem, ja vozim ljude… gledam da pomognem i našima, i vašima… Ako je tako… Uneše kapetana u kola, bio je teško ranjen… Pri svjesti, al ništa nije govorio… Ne mogu da se sjetim kako se zvao… znate kolko sam ih prevezo… Ne znam ni ko ga je ranio, nismo pričali…

 

***

 

Tamo je u kasarni, ko i u gradu, svega bilo, objašnjava Mirso. – Dok je nisu napustili početkom juna 92, ja sam išao deset puta po ranjene iz kasarne … Da, da moj prijatelju!… Deset ranjenih, deset pitomaca… General Baroš, komandant kasarne mi je zahvaljivao i čestitao što dolazim: – Svaka ti čast, momče! Ti imaš muda, govorio je … Ko je ranio pitomce? … Veruj mi, ne znam!

 

***

 

E mail od Senči:

Mirso Pelko, koga svi zovu  Majer, vozač sarajevske Gradske bolnice, još jedan je od istinskih a nepoznatih ratnih heroja. Pošaljem mu SMS, pomenem doktora Edu, kapetana…  A Mirso, kao da smo ratni drugovi ! … – Ako ste u Sarajevu, da se vidimo? …  A, iz Beograda  zovete! … Ovako je bilo… Zove mene doktor Abdulah Nakaš, kaže… Idi u Maršalku neko je tamo ranjen … Kad tamo… ko si, šta si… Kažem, ja vozim ljude… gledam da pomognem i našima, i vašima… Ako je tako… Uneše kapetana u kola, bio je teško ranjen… Pri svjesti, al ništa nije govorio… Ne mogu da se sjetim kako se zvao… znate kolko sam ih prevezo… Ne znam ni ko ga je ranio, nismo pričali…

 

Ja živim od 94. u Trstu, imam dvije ćerke bliznakinje rodjene 95. Kao i većina našeg svijeta koja se rasula po svijetu, ne radim svoj posao. Tezgarim i pomažem mužu kada ima više posla. Uglavnom, ne žalim se, po prirodi sam, valjda, skromna… Cijeli dan razmišljam o tom kapetanu … Jedina slika koja mi dolazi je kako leži na operacionom stolu… Ma sve su probali i on je hrabro izdržao sve … Nemate pojma kakva je u tom momentu ekipa lavova hirurga bila oko njega… Pukovnici JNA u sanitetu nisu bili bezvezni stručnjaci… Na žalost, profesionalci znaju kako raniti a da se osoba muči i da joj nema spasa… To sam vidjela dosta puta … Ranjavanje kroz vrat, i kroz kuk u pleksus.

 

***

 

Vlada Gogić nema bilo kakvih saznanja o kapetanu. Razgovarao je sa nekoliko poznanika svojih roditelja, ali, niko ništa. Mislio je da pita i generala Miloša Baroša, komandanta kasarne Maršal Tito, ali … general je umro.

 

***

 

Zove me Mirso Pelak:

 

– Molim vas, ako možete da objavite… Moje Ljubinje je bilo nešto neviđeno tokom rata… Znate, u njemu su Srbi apsolutno većinski, ali ni jednom Muslimanu nije falila ni dlaka s glave! … Ma, ni jednom! Takvi su moji prijatelji i susedi Srbi u Ljubinju, a tako nečeg nije bilo u cijeloj Bosni! … Jestel nešto saznali za kapetana? … Ništa! … Hajte, pa kad dođete u Sarajevo, obavezno da se nađemo!

 

Obećavam!

 

***

 

Još jedan e mail od Senči :

 

… Da znate, u mojoj porodici svi smo radili za JNA. Nekako figurativno rečeno, bila nam je neka vrsta majke, a jako boli kada majka izda… Otac mi je poginuo u Sarajevu od granate… navođene… Od iste mi je teško ranjen i brat, koji je radio u namjenskoj proizvodnji, u tehničkom birou…. Možda je i nju, tu granatu … crtao! … Skoro pa smiješno! …. Eto, izbacih i ovo, onako u dahu… Pozdravljam vas puno!

 

***

 

SMS iz Praga :

 

Baš bi bilo super da Čovjek, istina izađe na videlo makar i ovako sa zakašnjenjem.

 

Edo

 

***

Čujem se sa Mirkom Jelčićem. I on je jedan od Sarajlija biznismena koji žive u Pragu. Otkrivamo da se, možda, čak i znamo… Njegova sestra Vesna, vrhunski majstor tona i ja, zajedno smo realizovali bezbroj emisija u Radio Slobodna Evropa, u Pragu… Da, naravno, Mirko se seća Čikija, bili su komšije…

 

Konačno, zove me Vlada Gogić. Njegovi pouzdani izvori kažu da se hrabri kapetan zvao Velimir Čikarić. Plavac, verovatno komandir voda pitomaca u kasarni Maršal Tito… Ne zna više detalja, ali ovo što ima je pouzdano… Kakvo olakšanje! U DANASU od 5. – 6. decembra objavljujem SEĆANJA dr. Ede Jaganjca, ali i sa imenom kapetana Velimira Čikarića.

 

***

 

E mail od Ede :

 

Moj drug Mirko Jelčić je pročitao tekst u DANASU i rekao mi sljedeće:

 

Kapetan Velimir Čikarić Čiki je stanovao sprat iznad njega u Bogdana Zimonjića 1. Odlično su se družili, izlazili zajedno i posjećivali se. Bio je super čovjek, uz to lijep i visok … I ja se sjećam da je bio uredan i markantan, kao iz filmova. Mirko je čuo od susjeda da su Čikija ubili “njegovi”, jer je, navodno, nekoga branio. Eto, izgleda da je kapetan Čikarić stvarno drugi Srdjan Aleksić.

 

***

 

Dragi Edo,

 

Ko zna koliko je bilo Srđana Aleksića! Da li ćemo ikada saznati istinu?

 

Rade

 

***

 

Čujem se sa Mirkom Jelčićem. I on je jedan od Sarajlija biznismena koji žive u Pragu. Otkrivamo da se, možda, čak i znamo… Njegova sestra Vesna, vrhunski majstor tona i ja, zajedno smo realizovali bezbroj emisija u Radio Slobodna Evropa, u Pragu… Da, naravno, Mirko se seća Čikija, bili su komšije… Divan čovek, nije bio oženjen… Mogao je imati trideset i neku… Da, govorio je ekavicu i bio odnekud iz Srbije… Mirko misli – iz Šapca. Zvaće svog suseda Mladena, koji je ostao da živi u Sarajevu, a sa Čikijem se više i družio, pa ćemo se čuti… Potraga se nastavlja.

 

***

 

Od Senči dobijam poziv da budemo FB prijatelji… Prihvatam sa zadovoljstvom.

 

Svako dobro, ma gde bili, prijatelji!

 

***

 

DANAS, 31.12.14./3.01.2015.

    •  Mediji su preživeli diktaturu ali ne i demokratiju
    •  Potraga 2-2

> Svi tekstovi ovog autora