Valja nama preko crte

Uzbudljiv je dramski tekst Juli Zeh i Charlotte Roos Žuta crta, a ne manje uzbudljiva i podsticajna je i predstava Ivice Buljana i Zagrebačkog kazališta mladih, koja je pre neki dan gostovala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ovo, dakako, nije pozorišna hronika, ali ne spominjem Žutu crtu tek tako, bez spoljnog, vanpozorišnog povoda.

 

Šta je uopšte ta žuta crta? Linija u prostoru, po sebi apstraktna, nematerijalna, ”nepostojeća” stvar, nešto što razdvaja Dozvoljeno od Zabranjenog: ne prekoračuj žutu crtu, ne idi Tamo, ne čini Ovo, ne radi Ono! Povinuj se žutoj crti jer to je dobro za tebe, za tvoju sigurnost, za miran san tvoje dece! Možda te ona ponekad i nervira, ali ne huli na žutu crtu jer te ona čuva od mnogo stvarnijih zala, od haosa koji te vreba iz spoljnog sveta, tamo gde se živi bez žute crte, u prvobitnom stanju u kojem su ljudi ljudima vukovi, i nema te crte-zaštitnice iza koje možeš stati, nego si na danonoćnom oprezu pred predatorima kao kakva plaha životinjica u džungli.

 

Autorke se, dakako, prema toj žutoj crti odnose sa ironijskom superiornošću inteligentnih i senzibilnih stanovnica privilegovanog sveta, onog koji je uvek na onoj boljoj strani žute crte, pa mu je dozvoljeno i da nad njom zdvaja i lamentira, čak se to i očekuje od njih. Ista je to, uostalom, metaforička žuta crta, u vidu sveopšteg birokratskog regulisanja svega i svačega, od oblika krastavaca do širine proreza na vratima liftova, koja je zahvatila Evropsku uniju i njeno preplaćeno činovništvo, o kojoj sveregulatorskoj maniji Hans Magnus Encensberger ispisuje briljantan tekst, esej o briselskom ”nežnom monstrumu”. Pobuna protiv žute crte u neku je ruku savršeno prirodna i neizbežna, ali isto tako ume da bude i iritantno, razmaženo infantilna, što se u ovoj predstavi odlično vidi.

Ima nečega strasnog, neprolaznog, fundamentalno određujućeg u toj težnji kultivisanog ljudskog bića za tom žutom crtom kao standardom uljuđenog življenja: da, prvo se do nje mora dospeti, da bi tek onda njeno kritikovanje dobilo pravi smisao! Pre toga, to je ili podlost (vladajućih) ili samoutešiteljsko samozavaravanje (potlačenih)

 

Ali, ne bi Žuta crta nemačkih autorki uistinu valjala da se u njoj ne pojavljuje i posve drugačiji lament, onaj koji izgovaraju likovi smešteni na drugoj strani žute crte: želim da živim, kaže taj lament, tamo gde vozovi ne kasne, gde se zakoni poštuju i gde krave ne hodaju ulicama!

 

Biće da nam je ta želja jako dobro poznata: nismo li u njenoj senci proživeli dobar komad svojih života? U navedenoj drami govori se pre svega o snovima severnoafričkih imigranata, ali nije li to bio i višedecenijski vapaj Istočnoevropljana, zatočenih sa pogrešne strane žute cr… pardon, gvozdene zavese?

 

Ima nečega strasnog, neprolaznog, fundamentalno određujućeg u toj težnji kultivisanog ljudskog bića za tom žutom crtom kao standardom uljuđenog življenja: da, prvo se do nje mora dospeti, da bi tek onda njeno kritikovanje dobilo pravi smisao! Pre toga, to je ili podlost (vladajućih) ili samoutešiteljsko samozavaravanje (potlačenih).

 

Niko ne zna, dok nastaje ovaj tekst, kuda vodi i kako će se završiti masovne demonstracije u Kijevu i drugde u Ukrajini, a koje su izbile nakon odluke vlade u Kijevu koja je i u i izvan Ukrajine bila shvaćena kao svojevrsno odustajanje (pod direktnim pritiskom) od – ma koliko sporog, teškog i, blago rečeno, neizvesnog – procesa integracije Ukrajine u Evropsku uniju, i strateško okretanje Rusiji, tačnije Moskvi, najtačnije Kremlju, te stupanje Ukrajine u neku vrstu saveza koji ljude koje su već ”zmije ujedale” nužno podseća na nekakav postmoderni revival Sovjetskog saveza (tj. bar njegove ”slovenske komponente”), ovaj put ne pod petokrakom, nego u vidu ”gasne imperije” (kako ju je prozvao, ako se dobro sećam, Vladimir Sorokin) sa njenim mišićavim i šepuravim gasnim imperatorom, postmodernim hazjajinom Putinom. Sutra se taj, dakako, neće zvati Putin, ali hazjajin je hazjajin.

 

Hoće se reći ovo: slike koje dolaze iz Kijeva, brojnost i odlučnost demonstranata, sve to ukazuje na neku vrstu panike, iz koje se pak rađa očajnička hrabrost, dešperaterski stav da se ionako nema šta izgubiti jer je sve već izgubljeno, a odlučnim se delovanjem možda nešto još ipak može dobiti tj. vratiti.

Kako se Srbija i Hrvatska uklapaju u sve to? Srbija još nikako, ona nije baš sigurna na kojoj je strani ”ukrajinske” priče, a kako je krenulo, nije isključeno da Beograd postane južni Minsk. A Hrvatska? Hm, ima ona stara pesma Šarla Akrobate Mali čovek, iz prevažne 1981. godine: ”Mali čovek želi preko crte/preko crte želi ali ne sme/njega muče propisane norme/ preko crte njegovo je mesto”

 

Rekao bi čovek, dok gleda kako policija u strahu uzmiče pred demonstrantima (a ne obrnuto), da ima posla s ljudima koji igraju svoju poslednju igru, i toga su odlično svesni: ako nju izgube, druge neće ni biti: ostaju trajno negde na drugoj strani, daleko od bilo kakve žute crte, ali se zbog toga neće osećati nimalo raterećeno i slobodno. Crta pred kojom u tom slučaju stoje drugačije je boje (svejedno koje, da još malo rimujemo…), ali je i mnogo deblja: ”monstrum” s kojim se suočavaju nije nimalo nežan, kao onaj Encensbergerov. A oni već predobro znaju kako to izgleda, i ne prolazi im se ponovo kroz to, bez obzira na svu naftu, gas ili petrodolare ovog sveta.

 

Nije li, uostalom, i očajnički hrabra pobuna Egipćana protiv generala, a onda protiv još mnogo gorih islamista, deo iste priče, uz sve lokalne specifičnosti? Ne, ne želimo da nam neki birokrata propisuje oblik i stepen zakrivljenosti krastavca, ali još manje želimo da zakoni i prava ne znače ništa i da krave tumaraju ulicama…

 

Kako se Srbija i Hrvatska uklapaju u sve to? Srbija još nikako, ona nije baš sigurna na kojoj je strani ”ukrajinske” priče, a kako je krenulo, nije isključeno da Beograd postane južni Minsk. A Hrvatska? Hm, ima ona stara pesma Šarla Akrobate Mali čovek, iz prevažne 1981. godine: ”Mali čovek želi preko crte/preko crte želi ali ne sme/njega muče propisane norme/ preko crte njegovo je mesto”.

 

Da, ”mali čovek” je hteo ”u Evropu” jer je simbolička pripadnost tom gordom imenu udovoljavala izvesnoj narcisističkoj samopredodžbi, ali sad, kad je ”u Evropu” stigao, ”mali čovek” se ne usuđuje da pregazi žutu crtu sopstvenih vrednosnih i kulturoloških samoograničenja, onih koja ga, gle, iznova smeštaju na ”istok” na ”Balkan” i slične nemile pojmove iz kulturrasističkog repertoara. On bi da bude ”Evropljanin” ali iz neke apstraktne ur-Evrope bez tih pedera, pankera, manjinaca, pravoslavaca, muslimana i ostalih crnaca. A to neće ići jer takve Evrope nema. Valja nama svima preko rijeke, valja zgaziti preko ove crte dok stvarno ne požuti do kraja, a onda ko kako hoće.

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Ništa s titulom
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju

> Svi tekstovi ovog autora