Ulica Voja Šindolića

Da li pesnici, istaknuti pisci, umetnici čiji značaj prelazi međe lokalnog atara treba da dobiju svoju ulicu?

 

Pitanje već po svom sklopu deluje dvosmisleno i cinično, jer se jednom komunalnom fenomenu daje dimenzija koja je najčešće u potpunom neskladu sa zemnim životom pisaca i stvaralaca. Velikani poput A. G. Matoša, Tina Ujevića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Danila Kiša, da ne ređam dalje, imali su tragične životne putanje, često bili beskućnici bez sredstava za dostojnu egzistenciju, potucali se od nemila do nedraga, a onda, kad odoše u prah, objavi se: pesnik dobio ulicu! Ma hajdete, molim vas!

 

Pa ipak, dati ime ulice po piscu nije nevažno, ukoliko shvatimo da taj čin nudi odblesak nekakve kulturno-istorijske strategije. Ako tako nešto uopšte postoji. Pre otprilike godinu dana stiže mi poštanska pošiljka (ne e-mail, već ona  starinska), a u njoj knjiga sa neobičnim, potresnim naslovom “Ulica koja će se zvati tvojim imenom – U spomen na Milana Milišića” (izdavač: Društvo dubrovačkih pisaca, Ulica Svetog križa 8). U tom trenutku, gle slučaja, čitao sam sa velikim uzbuđenjem Milišićev roman “Oficirova kći” (izdavač: Geopoetika Beograd). Roman je nešto ranije nađen u piščevoj zaostavštini i jedva rekonstruisan zbog zuba vremena i piščevih mnogobrojnih intervencija: očigledno, pisac bi na njemu još radio da nije tragično izgubio život 5. oktobra 1991. Pogođen u grudi granatom ispaljenom sa torpiljerke JNA, kao prva žrtva srpsko-crnogorskog napada na Dubrovnik.

 

Sa Milišićem (1941.-1991.) sam studirao na beogradskoj Katedri za svetsku književnost, neke od prvih pesama objavio sam mu tih godina kao urednik Studenta i Vidika. Izdvajao se ironično-intelektualnim stavom, daleko od estradne i eksklamativne poezije koja je šezdesetih davala glavni ton u beogradskom izdavaštvu. Njegova prva pesnička knjiga “Volele su me dve sestre, skupa” (Beograd, 1970.)  odista je delovala apartno u opštoj beogradskoj gunguli (ne sećam se da neko od studenata književnosti nije pisao stihove i stizao da ih negde objavi).

Velikani poput A. G. Matoša, Tina Ujevića, Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera, Danila Kiša, da ne ređam dalje, imali su tragične životne putanje, često bili beskućnici bez sredstava za dostojnu egzistenciju, potucali se od nemila do nedraga, a onda, kad odoše u prah, objavi se: pesnik dobio ulicu! Ma hajdete, molim vas!

 

Sa njim sam se družio u Dubrovniku i Beogradu (u Dubrovniku zimskih meseci, tad mi je grad bo najlepši, lišen turističke opsade), ali to nije bilo lako jer je bio dosta zatvoren tip, negujući svoj imidž stepskog vuka. Uvek skriven iza zatamnjenih naočara i sa cigaretom u ruci, u večernjim satima posvećen nekoj tečnoj žestini, poput glavnog junaka Lowryjeva romana “Ispod vulkana”.

 

Ovim hoću da nagovestim zašto me je pogodio naslov knjige koju mi je poslao dubrovački pisac i građanin sveta Vojo Šindolić. Nisam ni znao da je tako bio prijateljski i intelektualno blizak sa Milišićem. Mnogo mlađi od nas, Vojo (1955.) je u Beogradu studirao na istoj katedri, a upoznao sam ga krajem sedamdesetih, u tada čuvenom Salonu knjige koju je izdavačka kuća Narodna knjiga držala preko puta redakcije NIN-a.

 

Tamo se okupljala ekipa iz raznih naraštaja, od Duška Radovića, dr. Dragutina Gostuškog (enciklopedijske ličnosti, velikog protivnika svega akademskog i tradicijski umoljčanog), sociologa kulture Ljube Stojića, Dragana Babića, Bogdana Tirnanića, Mome Kapora, Milana Oklopdžića (tek je spremao kultni roman “CA Blues”), Pece Popovića, džez-pijaniste Miloša Petrovića i tolikih drugih. Vojo je bio među najmlađima i svojom diskretnom intelektualnom radoznalošću osvajao je sve prisutne. Nekoliko godina kasnije ovaj klub (gde se družilo i debatovalo do ponoći) zatvoren je na pritisak Gradskog komiteta, zbog “rasturanja droge”(!) Ništa od toga nije bilo tačno, ali ovi branioci propale ideologije morali su da nešto izmisle.

 

Šindolić se posle tih godina pojavljivao zagonetno, na proputovanjima između San Franciska, Venecije, Tokija… U knjizi posvećenoj Milišiću Vojo je sabrao pesme posvećene prijatelju i rodnom gradu, zaključujući knjigu stihovima: “Madono Villonova (…) imaj milosti za Milana Milišića”.

 

Ove jeseni, za vreme Sajma knjige, Šindolić se pojavio na promociji prve pesničke knjige objavljene u Beogradu, 27 godina posle dolaska u ovaj grad.

 

Reč je o izboru njegove poezije “Neuspjeli bjegunac” (izdavač: Levo krilo, 246 str.) koji je načinio mladi književni kritičar Bojan Marjanović.

 

Sajam je bio zatrpan mnogim promocijama, ali promocija Šindolićeve knjige bejaše jedna od najuzbudljivijih, i po sastavu publike, i po Vojinu nastupu i po doprinosu  njegovih prijatelja. Kruna večeri bio je snimak specijalne muzičke numere koju je ikona američke pop kulture Tom Waits izveo na Vojinu rođendanu u Friscu, kad je Tom uzeo kultni roman “On the road” i u obliku bluesa pročitao nekoliko stranica!

Šindolić se posle tih godina pojavljivao zagonetno, na proputovanjima između San Franciska, Venecije, Tokija… U knjizi posvećenoj Milišiću Vojo je sabrao pesme posvećene prijatelju i rodnom gradu, zaključujući knjigu stihovima: “Madono Villonova (…) imaj milosti za Milana Milišića”

 

Počeo sam ovu belešku napomenama o pesnicima i ulicama. Očekujem da jednog dana Milišić u Dubrovniku dobije ulicu (živeo je u Župskoj 5), ali ni kultni pisci u Beogradu nisu bogznakakve sreće. Pre dvadesetak godina iz novina sam doznao da je Danilo Kiš (1935.-1989.) dobio ulicu nedaleko od doma u kome sam rođen.

 

Otišao sam na Crveni krst (levo od Vračara) i ustanovio da je njegova ulica jedinstvena: u dužini od oko 200 metara postojala je samo jedna stambena zgrada, a sve ostalo je bilo leglo otpadaka, đubrište! Tad sam u gorkoironičnom komentaru napisao da je Kiš, koji je o đubrištu kao simbolu moderne kulture napisao znamenit esej koji je slikar Leonid Šejka nadgradio kao svoj lični stav, zapravo zaslužio takvu ulicu i bio bi ponosan.

 

Desetak godina kasnije ponovo sam obišao Kišovu ulicu. Na moje zaprepašćenje  neko je ukrao pola ulice! Naime, pošto je ulica bila malo prometna, donji deo ulice, između dve poprečne, pretvoren je u džinovsku zgradu koju je sagradio neki tajkun, uz obilatu podršku opštinskih vlasti. Tog jutra kad sam objavio ironičan komentar o “ukradenoj ulici” javio mi se beogradski gradonačelnik Nenad Bogdanović, pitajući me kako je to moguće! Vi ste gradonačelnik, pošaljite nekog od poverenja da proveri plan ulica Beograda i uporedi sa sadašnjim stanjem, rekao sam. Dva sata kasnije javio mi se Bogdanović, sav skrušen, da mi potvrdi da sam bio u pravu. Šta ćete sada, upitao sam ga. Rekao je da će ispitati slučaj. I? Pojela maca.

 

Nije Kiš jedina žrtva. Miloš Crnjanski zaslužio je bulevar u središtu grada u kome postoje besmislene ulice poput Rudničke, Veslarske, Beogradske (zar nije svaka beogradska!). A dobio je ulicu u Višnjičkoj banji, novouspostavljenom naselju desetak kilometara od središta grada! Obišao sam ovu ulicu, koja je u vreme smrti Crnjanskog (1982.) bila gola ledina.

 

Primera ima mnogo, ali evo još jednog koji udara u glavu. Stanislav Vinaver (1891.-1955.), jedan od najznačajnijih pisaca u prošlom stoleću, dobio je ulicu u selu Žarkovo, do kojeg se putuje jedan sat autobusom. Zašto tamo? Pa i to je administrativni deo metropole. Bio sam tamo, to je tužna ulica koja vijuga i jedva ima oznaku, da bi se poštari snašli.

 

Kako za života pisaca, tako i nakon njihove smrti.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora