Ne dozvolimo mržnju među braćom. Ne pitajte ko je ko!

Donosimo integralni tekst besjede Patrijarha Porfirija izgovorene ispred Sabornog hrama u Podgorici, prilikom dočeka Njegove Svetosti, u subotu 4. septembra 2021. godine, uoči ustoličenja novog Mitropolita crnogorsko-primorskog na Cetinju.

”U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Braćo i sestre, veličanstveni sabore, stavih nekoliko rečenica na papir da ne bih otišao u stranputicu, gledajući sve vas danas sada ovde sabrane.

Najradije bih sve vas, kao i sve ljude Crne Gore smestio u svoje srce, zaključao u njega, i zajedno sa vama popeo se na Ostrog i prepustio se molitvama Svetog Vasilija Ostroškog, da on bude taj koji nam daje uputstva kojim putem da idemo, kojim rečima da opštimo jedni sa drugima; ili bih se ćutke spustio u kriptu u kojoj su smeštene kosti velikog arhipastira i vaskrsitelja opustošene, mrtve Crne Gore, u kriptu u kojoj se nalazi telo našeg i vašeg blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, i da tamo svi u molitvi ćutke čujemo šta ima da nam poruči, i ako bi imao u naše ime nedoumice, sada ih sigurno više u blizini Hristovoj nema. Zasigurno zna da su jedinstvo, ljubav Hristova i mir Hristov jedini okvir koji je prirodan i normalan, zdrav i ispravan za živote svakog od nas pojedinačno, ali i za život svih nas zajedno.

Bog nas neće pitati šta su drugi nama, već šta smo mi drugima učinili

Ovo sveto mesto ispred kojeg stojimo, sveti hram posvećen Vaskrsenju Hristovom, najbolje poručuje koji je smisao i sadržaj naše vere, koji je smisao i postojanjaCrkve u svetu. Crkva ne postoji zbog toga da bi rešavala, na primer, ekonomske, socijalne, psihološke, političke, državne i svake druge probleme. Crkva, o kojoj svedoči ovaj hram Vaskrsenja, u svetu postoji da bismo mi došli u nju i da bismo tu mogli da naslutimo onu tajnu za kojom čeznemo, a to je život večni. To je smisao našega postojanja ovde, u istoriji, ali i u večnosti. I samo kada dotaknemo tu tajnu, tajnu Krsta i Vaskrsenja Hristovog, tada dobija svoj smisao i sve ono prethodno.

U ključu Hristovom, mi nemamo neprijatelje

Draga braćo i sestre, veličanstveni Sabore, utešen vašom verom i ljubavlju, znam da smo sabrani u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Za nas je danas praznik i ja vam ga, od sveg srca, braćo i sestre, čestitam. Ovakvi dani i ovakvi događaji odavno su, ne samo pomenuti, nego i opisani u Svetom Pismu, u psalmima Davidovim: Evo dana koji stvori Gospod, radujmo se i veselimo se u njemu! I zaista, ovaj dan i ovaj naš susret jeste po našoj volji i izraz je naših najdubljih želja. Ali ne samo naših. Za ove dane i za ovaj događaj mi smo se molili Bogu da dobijemo na čelu ove drevne svetosavske episkopije dostojnog arhijereja. I Gospod je, preko Sabora Arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve, koji se upravlja Duhom Svetim, uslišio naše molitve. Izašao je Gospod u susret našim molitvama i našim željama i mi smo za predstojatelja ove velike i važne za našu Crkvu i za čitavo Pravoslavlje eparhije dobili velikog muža, onoga koga smo želeli, koga smo izmolili, vladiku Joanikija. I ja vam na tim ispunjenim molitvama i željama, i u svoje lično ime, ali i u ime punoće Srpske Pravoslavne Crkve i u ime punoće Crkve Hristove, čestitam.

Crkva je jedinstveni krov i prostor za sve nas

Velika je i silna je naša radost, ali mi smo tu radost kao pravoslavni hrišćani spremni da podelimo sa svima: sa braćom rimokatolicima, koji žive u znaku istog krsta Hristovog kao i mi pravoslavni, zatim sa drugom decom Avraamovom: sa braćom Jevrejima i sa braćom muslimanima, sa kojima smo isto tako isprepletani širom balkanskog šara, pa i ovde u Crnoj Gori. Svima njima pružamo ruku bratstva i bratsku radost delimo sa njima. Pružamo im ne samo jednu ruku kojom se rukujemo, nego širimo obe svoje ruke. Širimo, braćo i sestre, svoje srce i sve bratski grlimo i celivamo. A ako u bratski zagrljaj zovemo njih, kako tek čeznemo i želimo iz sveg srca, iz dubine svoje duše, da u miru i u ljubavi Hristovoj zagrlimo onu našu braću koja su nam najbliža, koja su nam rođena, a koja danas nas ovde sabrane na ovom skupu ili ne prepoznaju, ili ne priznaju za svoju braću, i nazivaju nas različitim pogrdnim imenima. Mi tu našu braću grlimo čitavim svojim srcem, svojom dušom, čitavim svojim bićem i molimo se da koliko god ne bili dobre volje prema nama, da ih Gospod odobrovolji, ali i nas i naša srca da proširi do nebesa, da u ta naša srca oni imaju ulaz, ali da iz njih nikada nemaju nijedan izlaz. Baš njih želimo da primimo većma nego bilo koga drugog u bratski zagrljaj, jer mi, kao pravoslavni hrišćani, znamo da, bez obzira na to ko kako sebe doživljava i oseća, kako se izražava, kako sebe vidi po svom nacionalnom ubeđenju, bez obzira na to koju ideologiju, koji politički pogled na svet ima, i kojoj stranci pripada, bez obzira na bilo koje i bilo kakve razlike, u Crkvi – svi smo jedno.

Kada pristupimo svetoj čaši, sveštenik ne pita koje smo nacije, ko nam je otac, a ko majka

Da je Crkva, znamo dobro, jedinstveni krov i prostor za sve nas. Krov pod koji nas,kada pristupamo svetoj čaši sveštenik ne pita koje smo nacije, ko nam je otac, ko nam je majka, za koga glasamo, gde radimo… Ne, braćo i sestre, mi Hristom prosvetljeni, molitvama Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog prosvetljeni, znamo da za Boga najmanje je bitno kako i na koji način sebe doživljavamo ukoliko smo Hristovi. Sveštenik, kada mu pristupimo, jedino što će nas pitati jeste kako vam je ime. U koje ime smo kršteni, koje smo ime na krštenju dobili, po čemu nas Bog lično prepoznaje.

Za hrišćane su reči Hristove merodavne, one su naše ogledalo i merilo

Da svi jedno budu nisu reči bilo koga od ovoga sveta, nisu reči nas sveštenika, pa makar bili i episkopi. To su reči nikog drugog no do samog Gospoda našeg Isusa Hrista, da svi jedno budu, a za nas hrišćane reči Hristove su merodavne. One su ogledalo, one su naše merilo. Kada slušamo reč Njegovu, ona će se pretvoriti i pretočiti i u naše živote. Ta reč Hristova, pored poziva na jedinstvo, u isto vreme je i poziv na ljubav i poziv na mir. Ni jedno, ni drugo, ni treće nije moguće bez vere u Hrista, bez poslušanja njegovim zapovestima i bez truda da živimo u skladu sa onim na šta nas On poziva. U tom svetlu svi ljudi su pozvani da budu naša braća. U tom ključu, u ključu Hristovom, u Njegovom ogledalu, mi nemamo neprijatelje, bez obzira što, pomućeni silama ovog sveta, nadahnuti interesima sebičnim i prolaznim neki ljudi, Crkvu Hristovu, pa i samoga Hrista, a onda i nas pravoslavne hrišćane, mogu videti kao svoje neprijatelje. To je njihova stvar. Bog nas neće pitati šta su oni nama učinili, ali će nas pitati šta smo mi učinili. Da li smo posvedočili raspetog i vaskrslog Hrista. Da li smo bili spremni, baš kao što je činio blaženopočivši mitropolit Amfilohije i kao što je zajedno sa njim činio, čini i činiće novoizabrani mitropolit Joanikije, koji su nosili i nose padove i bremena i onih koji slušaju reč Hristovu i onih koji ne slušaju reč Hristovu. Stoga pozivam i apelujem na sve krštene duše u ovoj Episkopiji da stanu uz ovog izabranog mitropolita Joanikija.

Reč Hristova, pored poziva na jedinstvo, u isto vreme je i poziv na ljubav i poziv na mir

I kao da čujem neki nemušti eho koji hoće da kaže on nije izabran ovde. A ja, zajedno sa vama, braćo i sestre, kažem: izabran je mitropolit Joanikije, legalno i legitimno, u skladu sa učenjem svetih kanona Pravoslavne Crkve, onako kako se to radilo kroz svu istoriju od dvanaestorice apostola, pa preko sedamdesetorice koji su izabrani posle njih, do naših dana. Svima je Gospod rekao: Idite i krštavajte sve narode u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Tako je i kroz sveti Sabor Crkve naše, ali i kroz vaše molitve i vašu volju, rekao i ovom dragom nam izabranom Mitropolitu crnogorsko-primorskom gospodinu Joanikiju, rekao je i njemu: Idi i poučavaj i krsti sve ljude, sav narod u ovom kraju, u Crnoj Gori u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, privodi ih raspetom i vaskrslom Hristu bez obzira kako ko gleda na sebe. Nikakva druga potvrda nije potrebna do izbora od zakonitog Sabora. Ali, ako već neko želi potvrdu naroda u Crnoj Gori za izbor Mitropolita novog, ja vas ovde sabrane pitam i očekujem jasan, jedinstven i neponovljiv glasan odgovor: da li je dostojan vladika Joanikije da sedne na tron Svetog Petra Cetinjskog? Da li je dostojan? Da li je dostojan vladika Joanikije za mitropolita crnogorsko-primorskog? Naravno da je dostojan! I to svi treba da znaju! 

Da li ćemo dozvoliti da se i kroz 21. stoleće prenose besmisleni ideološki sukobi, da nam na čelu stoje žigovi i etikete iz prošlih vremena koje utiskujemo u duše sopstvene dece?

Ja, nemojte mi zameriti što ću reči lično u prvom licu jednine, vašeg novog mitropolita dobro poznajem. Prijatelji smo, ali mnogo više od toga – braća smo. Znamo se od studentskih dana, ali ne od studentskih dana kada smo studirali bogoslovske nauke zajedno, nego mnogo pre toga, kada smo se sabirali u studentskoj sobi, u Studentskom gradu u Beogradu. On, student filosofije, a moja malenkost,student arheologije, a bilo je tu još naše braće u istoj sobi koji su danas sveštenici. Sabirali smo se i imali smo samo jednu potrebu, samo jedno pitanje. Ne: ima li Boga? – nego: ko je taj Bog? Koji je taj Bog koji može da osmisli svaki naš tamni budžak, da osmisli naše jadne živote, da osmisli istoriju? Koji je to Bog koji nam daje sve, i sebe samoga u ljubavi, ali daje i večnost? A onda smo gotovo paralelno,u isto vreme, sreli apostole onih vremena i svedoke Hristove, duhovnu decu Svetog oca Justina. Sreli smo mitropolita Amfilohiju, vladiku Atanasija i vladiku Irineja i oni su nam ne rečju svojom, nego sobom, svojim postojanjem, pokazali da postoji živi Bog, da je taj Bog došao među nas da se raspne i da je vaskrsao i da je taj živi Bog Isus Hristos, Gospod naš. Posle jednog takvog susreta, jednog razgovora i predavanja mitropolita Amfilohija, odlučili smo da napustimo studije koje smo započeli i da upišemo Bogoslovski fakultet, hoteći da čujemo živu reč Božju, nesluteći da će nas Gospod slabašne i male postaviti na tron sa kojeg treba da nosimo breme raspetog, ali na putu vaskrsenja srpskog pravoslavnog naroda.

Molim sve da ne dozvole da se mržnja među braćom i nesreće produžuju

I ja sam stoga, braćo i sestre, jemac da je vaš novi Mitropolit istinski čovek. On jeste Srbin pravoslavni, ali je pre toga, za to vreme i posle toga – hrišćanin pravoslavni. To znači da voli svoj srpski narod, ali u Hristu, i kroz ljubav prema svom narodu voli svakog čoveka i sve narode sveta, jer svi su pozvani da budu Hristos, da budu Crkva Njegova. Za mitropolita Joanikija, kao i za njegovog duhovnog oca, a rekoh već našeg zajedničkog učitelja, blaženog spomena mitropolita Amfilohija, važi onaj jednostavan zaključak apostola Pavla koji je i zaključak svih nas: Nema više Judeja ni Jelina, nema više roba ni slobodnog, nema više muškog ni ženskog, jer ste svi vi jedan čovek u Hristu Isusu.

Draga braćo, vama i svim našim sunarodnicima i svim ljudima koji žive na ovim prostorima, postavljam pitanje: Da li ćemo mi savremenici, dozvoliti da se i dalje kroz 21. stoleće prenose besmisleni ideološki sukobi, ponavljam: besmisleni ideološki sukobi, da nam na čelu stoje žigovi i etikete iz prošlih vremena. I ne samo to, nego da te žigove utiskujemo u duše sopstvene dece. Potreban nam je samo Hristos, potreban nam je samo Hristov pečat u srcu. NJim da se osenjujemo, a onda neka svako po svemu drugom bude ono što hoće. Razlike su dar Božji, date su ne da bi bili povod za sukobe, nego su date kao darovi Božji da bismo svoj poseban pečat razvijali kako bismo onda, kroz taj pečat, sebe darivali drugima, ali isto tako, kroz svoj poseban dar, primali druge da bismo druge sobom obogaćivali i drugima bili obogaćeni.

Ne ostavljajmo našoj deci hipoteke ni svoje, ni naših dedova. Tražimo oproštaj i oprostimo!

Stoga i ja, zajedno sa izabranim mitropolitom Joanikijem i svim našim arhijerejima, molim sve u ovim svetim krajevima da ne dozvole da se mržnja među braćom i nesreće produžuju. Ne ostavljajmo našoj deci hipoteke ni svoje, ni naših dedova. Tražimo oproštaj i oprostimo. Ako sam te uvredio, oprosti, a ja tebi unapred praštam na svemu. To je reč, to je emocija, to je vera nas pravoslavnih arhijereja, to je vera vas pravoslavnih hrišćana, to je vera i vašega novog mitropolita. I na kraju, neka Gospod da – kao što je, znam pouzdano, u srcu i u duši vašeg novog mitropolita Bog Hristos uvek na prvom mestu i onda je sve u njegovom životu na svom mestu – da, braćo i sestre, molitvama svih svetih Božjih iz ove svete zemlje, iz naše svete Crkve Pravoslavne, Gospod Hristos bude u vašim srcima, u vašim mislima, u vašem biću uvek na prvom mestu. I onda nikada nećete imati problem da prepoznate šta je to što treba da bude na drugom mestu i šta na kojem mestu treba da bude: Hristos Gospod je početak i kraj, a sve ostalo biće na svom mestu. Blagodat i mir Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga Oca i zajednica Duha Svetoga neka bude sa svima vama ovde sabranima, sa svim žiteljima ovog grada, sa svim žiteljima Crne Gore, sa čitavim svetom!

Živeli, neka vam je srećan praznik i neka vam je srećan i blagosloven novi Mitropolit!”, kazao je Patrijarh Porfirije u Podgorici.

(Prenosimo sa portala mitropolije zagrebačko-ljubljanske).

***

Otupljujte oštrice, gradite mostove, ne pitatajte ko je ko, kako se izražava, kom narodu pripada, nego, služeći Liturgiju, svjedočite mir i svakog čovjeka pričešćujte, poruka je koju je Patrijarh uputio Mitropolitu crnogorsko-primorskom Joanikiju

 Njegova Svetost Patrijarh srpski Porfirije služio je u nedjelju, 5. septembra 2021. godine u Cetinjskom manastiru Božanstvenu liturgiju i uveo u tron crnogorsko-primorskih mitropolita Joanikija, novog predstojatelja te eparhije. Patrijarhu je, pored mitropolita Joanikija, sasluživao i Episkop kruševački David, član Svetog Arhijerejskog Sinoda, kao i sveštenstvo mitropolije.

Obraćajući se novoustoličenom mitropolitu, patrijarh je rekao: “Ovim svečanim činom mi nismo došli bilo šta da otmemo, bilo koga da ugrozimo i, ne daj Bože, bilo šta da ukrademo. Mi smo došli da izvršimo sveti čin vašega ustoličenja na mesto arhijereja ove pomesne, Bogom spasavane, eparhije, a služba arhijereja nije ništa drugo nego služba samoga Isusa Hrista.”

Govoreći o miru kao o jednom od osnovnih liturgijskih molitvenih motiva, Patrijarh Porfirije istakao je da je mir unutarnji treptaj bića Mitropolita Joanikija.

“Vi ste pokazali i dokazali ste do sada da ste jaki, ali jaki u Hristu, vjerom jaki, ljubavlju jaki, jaki upravo onim što stoji u Liturgiji, a to je da propovedate i pronosite mir ovde, u ovoj svetoj i raspetoj zemlji, jer mir je ovde potrebniji nego bilo šta. Vaša će misija biti, to od Vas sabor naše Crkve očekuje, a i čitava Pravoslavna crkva, da otupljujete oštrice, da gradite mostove, da ne pitate ko je ko, kako se izražava, kom narodu pripada, nego da, služeći Liturgiju, svedočite mir i svakog čoveka pričešćujete, pitajući ga samo za njegovo ime kojim je kršten u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha i po kojem ga sam živi Gospod poznaje” – rekao je Patrijarh.

Mir je ovdje potrebniji nego bilo šta

Blagodareći na izboru za novoga Mitropolita Crnogorsko-primorskog, i ne želeći da se osvrće na nemile događaje koji su pratili ustoličenje,  Mitropolit Joanikije je kazao: “Ova Mitropolija je bila i ostala jedan od najjačih stubova u velikoj oduhovljenoj građevini Srpske Pravoslavne Crkve kroz cijelu njenu istoriju. Zablistala je svetošću naših arhijereja, podvižnika i mučenika, ljepotom njenih svetinja i neprekidnog umjetničkog stvaranja. Njegovanje srpske ćirilične pismenosti i književnosti u ovoj Mitropoliji može se pratiti kao zlatna nit od Ilovičke krmčije, vranjinskih povelja, Goričkog zbornika, preko Obodske, a kasnije i Božidareve štamparije, Cetinjskog ljetopisa pa sve do Svetog Petra i Njegoša čija se pjesnička riječ kod nas često uzima kao mjera vrijednosti i ljepote govora i književnog stvaralaštva. Ovdje se ponajviše pričalo o svecima i junacima koji su živote polagali za bližnje svoje i o događajima koji imaju moralni i duhovni smisao.”

Mitropolit Joanikije se osvrnuo i na breme arhijerejske službe, kao i na vjekovne podjele koje muče Crnu Goru: “Naša arhijerejska služba koje nas je Gospod udostojio da je vršimo u Domu Njegovom, Crkvi, je živo učešće u tajni Hristove prvosvešteničke službe ne po našoj vrlini i pameti, nego po Božijem daru, milosti i čovjekoljublju. Ne zaboravljamo, međutim, da je ova sveta služba prepuna teškoća, da nas u ovome svijetu neće zaobići čaša gorčine po Njegoševom iskustvu: čašu meda još niko ne popi, štio je čašom žuči ne zagrči…”

“Različita mišljenja, ako su mišljenja, neće biti problem, ukoliko imamo međusobnog poštovanja. U tom slučaju biće nam izazov da jedni druge bolje upoznamo i da proširimo svoje vidike. Razmjenjujmo zato, draga braćo i sestre, u našim raspravama, ne mržnju i pakost, nego razložne misli i dobru volju i osjetićemo blizinu bratskoga mira, koji nam je potreban više od hljeba. Ako zajednički potražimo dobro, mir će nam biti još bliže. Kao arhipastir služiću bratskom pomirenju u Crnoj Gori, liječeći stare i nove rane na biću povjerenog mi naroda.” – rekao je novi predstojatelj Mitropolije crnogorsko-primorske.

(Prenosimo sa portala Mitropolije zagrebačko-ljubljanske).

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.

    •  Beseda na Dan sećanja na stradale i prognane Srbe u ''Oluji''
    •  Znamo svoju bol, ali poštujemo i bol Bošnjaka i Hrvata
    •  Patrijarh Porfirije: Jedni bez drugih ne možemo!
    •  Ne želimo voditi ratove komemorativnim politikama sećanja
    •  Sav život svoj Hristu Bogu predajmo! Hristos vaskrse!
    •  U Bogu ne postoji nikakva podjela. On je poziv k jedinstvu
    •  Primećujemo obnavljanje govora mržnje i istorijskog revizionizma
    •  Kako postati sposobni da poštujemo i žalimo nevine žrtve drugih?
    •  U povodu brutalnih napada na Srpsku pravoslavnu crkvu

> Svi tekstovi ovog autora