Teologija kao kritički diskurs

Reč ”teologija” se koristi u različitim značenjima. Ovde ću ukazati na tri načina na koje je moguće shvatiti teologiju, iako je jasno da se i u teološkim praksama, a posebno u društvenom životu hrišćanstva, ova značenja često mešaju i preklapaju bez jasnih granica.

Teologija kao mistička praksa 

Teologija shvaćena na ovaj način ne implicira pribavljanje nekih informacija, odnosno posedovanje nekog posebnog znanja o Bogu. To pre svega znači zadobijanje mudrosti Božje, odnosno sposobnosti da se zna, vidi i razume na način sličan onome kako Bog poznaje svet.

Ovo znanje, kao mudrost, se ne odnosi toliko na ”šta” koliko na ”kako”. Hrišćanski teolozi od Evagrija Pontijskog, Origena, Klimenta Aleksandrijskog, Grigorija Nazijanskog, pa sve do savremenih autora poput Vladimira Loskog, su teologiju i teološko shvatanje neposredno povezivali sa molitvom, svetošću, verom, svetlošću, ljubavlju i lepotom.

Jedini metod koji je adekvatan za barem delimičnu verbalizaciju ovako shvaćene teologije je apofatika. Izražavanje teologije kao mističke prakse/iskustva predstavlja težnju da se izrazi neizrecivo. Stoga, iz perspektive ove teologije, nema smisla analizirati ili ”secirati” neki ”objekat” analize. Umesto toga, ova teologija teži da sačuva tajnu Bogopoznanja omogućavajući učešće u toj tajni.

Istina ove teologije nije unapred (za)data, ona nema prinudni karakter, nije nužnost. Ona se konstituiše kroz ljubav, ona je proizvod slobode, njome se afirmišu naše stvaralačke sposobnosti. Ovako shvaćena teologija je neodvojiva od mističke prakse i liturgijskog žrtvoprinošenja. Verbalni izraz ove teologije često koristi paradoksalne formulacije, doksološki jezik, tropove, metafore, alegorije, aforizme, telesne pokrete, mimiku, kao i humor.

Međutim, upravo zbog samih sredstava kojima se ovaj metod služi, lako ga je moguće banalizovati i falsifikovati. Umesto da se često paradoksalnim formulacijama izrazi neizrecivo mističko iskustvo (dakle vatra goruće ljubavi), pod maskom ”misticizma” i ”apofatike” često nailazimo na isprazne fraze, intelektualnu i duhovnu sterilnost, ili, jednostavno, na potpune besmislice.

Trivijalne gluposti, i manupulativne laži se često reklamiraju kao neka mistika i duboki duhovni uvidi. Stoga treba biti oprezan da se ne pomeša ozbiljna i pravilna upotreba apofatike sa njenim površnim imitacijama.

Teologija kao akademski diskurs

 Teologiju je moguće shvatiti i kao analitički i kritički diskurs, te kao akademsku ”disciplinu” koja svoje metode deli sa drugim humanističkim disciplinama.

Teologija kao akademska disciplina ima dugu tradiciju. Nju je, s jedne strane, moguće razumeti kao nešto komplementarno mističkoj praksi, kao intelektualni diskurs koji ne počiva na tenziji između molitveno-mističkog i sticanja posebnog znanja o, recimo, istoriji crkve, patrističkoj teologiji itd. Ali, sa druge strane, ima i onih koji vide tenziju pa i jaz između ovo dvoje.

Mnogi istraživači i univerzitetski predavači teologije često gledaju ”sa visine” na neuke monahe, neretko ismevajući njihovo shvatanje vere, kao što ima i dosta onih po manastirima (ali i na episkopskim katedrama) koji u akademskoj teologiji ne vide nikakvo smisleno bogoslovlje već praznoslovlje, koje služi samo ličnoj sujeti. Verovatno su i jedni i drugi donekle u pravu.

Neki smatraju da je neophodno napraviti jasnu razliku između teologije kao akademske discipline i ”duhovnosti” ne zato što je jedna po sebi bolja ili viša od druge, već zato što se razlikuju kako po metodama koje koriste tako i po ciljevima. 

Teologija se ponekad čak naziva i ”naukom”, što zvuči veoma čudno u, recimo, savremenom engleskom jeziku, gde ”nauka” ne znači prosto ”znanje” uopšte, već se prvenstveno odnosi na ”prirodne” nauke, npr. fiziku (up. ”Theology is scientific reflection on the divine revelation which the Church accepts by faith as universal saving truth” International Theological Commission).

U današnje vreme nije retkost naići na one koji teologiju shvataju kao sinonim za ”studije religije”, tj. nekonfesionalno istraživanje religijskih pojava, pri čemu ima malo ili nimalo mesta za ličnu veru ili molitvu, gde se čak agnostički ili ateistički stav ovako shvaćenih ”teologa” smatra čak i prednošću.

Teologija kao ideologija 

U svom društveno-političkom životu, teologija često funkcioniše kao ideologija, gde se religiozni narativi, simboli i interpretacije koriste kako bi se osmislila politička sfera, da bi se objasnili, racionalizovali ili afirmisali pojedini društveni procesi i političke institucije.

Teologija kao ideologija je, u najvećem broju slučajeva, kroz istoriju, služila da opravda dominantne političke sisteme i njihove strukture moći, osim u slučajevima kada su ovi bili otvoreno antihrišćanski ili anticrkveni. Ovakvu teologiju preferiraju i država i institucionalna crkva.

Međutim, moguće je, u kontekstu operacionalizacije teologije u konkretnom društveno-političkom kontekstu, govoriti i o proročkoj teologiji koja je često imala drugačiji karakter.  

U ovom slučaju teologija može funkcionisati kao kritički diskurs, kada pojedinci ili marginalizovane grupe govore, autoritetom koji dolazi od samog Boga, protiv onih na vlasti. Primer za to nalazimo u poznatoj priči iz Starog Zaveta o susretu proroka Ilije i cara Ahava: ”I Ahav pođe u susret Iliji. A kada vide Iliju, Ahav mu je reče: ‘Jesi li ti onaj koji donosi nevolju Izraelu?’ A Ilija mu odgovori: ‘Ne donosim ja nevolju Izraelu, nego ti i dom oca tvoga, jer ti si napustio zapovesti Gospodnje i pošao za Valima’.” (1 Car 18:16-18)

Obrazac je poznat: oni koji kritikuju vlastodršce često bivaju optuženi da su ”problematični”, da samo prave pometnju, ili da mrze kolektiv kome pripadaju, da ne dele vrednosti tog kolektiva, ili da su ”izdajnici”. Oni na vlasti se, naravno, proglašavaju promoterima narodnih interesa, onima koji brane narod i državu, dok zapravo brane društvene strukture koje ih drže na vlasti i sopstvene interese. Tako nije ”car” (tj. političke strukture moći) taj koji donosi nevolje Izraelu, već prorok Ilija postaje pretnja Izraelu.

Isuviše poznata priča. Koliko puta smo čuli da neko deluje ”antisrpski” ili ”antiruski” kada iznese kritiku političkih elita u tim zemljama? Često čujemo da je neko ima ”antievropski” ili ”antiamerički” stav i delovanje kada se pojedinci ili grupe usude da kritikuju korupciju, nesposobnost ili aroganciju zapadnih političkih i poslovnih elita, a posebno njihovu imperijalnu politiku i strukturno nasilje koje promovišu kapitalističke strukture moći.

Ako neko kritikuje nedemokratski, pa čak i antidemokratski karakter naših savremenih političkih i ideoloških sistema na Zapadu, najverovatnije će ga iste te strukture moći optužiti da je ”neprijatelj demokratije” i biće srećan ako ne završi na ulici ili iza rešetaka, u nekoj savremenoj verziji Gulaga i Gvantanama za prevaspitavanje krivomislećih.

”Teološki anarhizam” (ili teologija kao kritički diskurs) 

Međutim, osim ovog opšteg obrasca koji često pronalazimo u načinu na koji se oni na vlasti odnose prema svojim kritičarima, gore navedeni biblijski citat ovu dinamiku smešta u religiozno-metafizički kontekst gde prorok deluje u Božje ime protiv konkretnog eksponenta političke moći i njene zloupotrebe, koja vodi u idolopoklonstvo.

Dakle, suočeni smo sa pitanjem kako se religiozne ideje i narativi odnose prema političkoj moći i njenoj zloupotrebi, i kako možemo, u tom kontekstu, artikulisati emancipatorsku ulogu teologije?

Politička teologija artikuliše hrišćanski odnos prema društveno-političkoj sferi. Kada se ovo čini na ispravan način (bar iz moje perspektive), rezultat je paradoksalan.

Paradoks proizlazi iz paradoksalnog prisustva hrišćana, hrišćanstva i Crkve u ovom svetu. Hrišćani su ”građani” Carstva Božijeg, ali su i građani zemaljskih društava, gradova i država. Paradoks je rezultat napetosti između eshatona i istorije, gde smo pozvani da transformišemo svet koji ”leži u zlu”.

”Ovaj svet”, koji je u Novom Zavetu suprotstavljen Carstvu Božijem, ne označava ”svet” u celini, niti ”materijalno” (nasuprot ”duhovnom”). Pojam ”ovog sveta” treba razumeti kao posebnu logiku bića koja svoj izraz nalazi u nužnosti i smrti. ”Svet” kao tvorevina Božja postoji da bi se preobrazio u carstvo slobode i ušao u zajednicu sa Bogom.

U političkoj sferi se logika ”ovog sveta” manifestuje na paradigmatičan način. Ta logika se zasniva na moći i dominaciji (čak i kada imamo razne zakone i demokratska sredstva kojima se kodifikuju odnosi moći i pokušavaju sprečiti njene zloupotrebe ili njena koncentracija). Zbog toga teologija treba uvek da vodi računa o procepu koji postoji između hrišćanskog fokusa na stvarnost Carstva Božijeg – kao metaistorijske realnosti – i logike nužnosti koja je vezana za naše postojanje u ovom svetu. To znači i da je neophodno održavati napetost između ne samo Crkve kao ikone Carstva Božijeg (koja se manifestuje u liturgiji) i države (kao institucije ”ovoga sveta”), već i između Crkve kao ikone i crkve kao institucije.

Ovo je izvor mog ”anarhističkog” teološkog pristupa, odnosno mog pristupa teologiji kao kritičkom diskursu. To podrazumeva kritičko preispitivanje struktura moći i ugnjetavanja, bez obzira na formu koju mogu da poprime, a u ime ljudske slobode i dostojanstva.

Hrišćanska teologija nas uči da se u istoriji ne može uspostaviti Carstvo Božije. Carstvo Božije je ”novo biće”, zasnovano na slobodi i ljubavi. To, međutim, ne bi trebalo da bude izgovor za pasivnost.

Teologija kao kritički diskurs znači da treba da ostanemo budni, aktivno i kreativno angažovani na razotkrivanju, delegitimizaciji i, konačno, razmontiravanju struktura moći i nelegitimnih manifestacija moći, bez obzira na oblik koji strukture moći mogu poprimiti, bez obzira da li se one zvale autokratske, liberalne, ”demokratske” ili ”hrišćanske”.

Ovo, iz hrišćanske perspektive, nije nešto što hrišćani čine u ime nekog apstraktnog humanizma, već to predstavlja manifestaciju njihove vere – da je svako ljudsko biće ikona živoga Boga, i da sloboda i ljubav čine samu ”tvar” naše eshatološke egzistencije.

 

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  “Balkanska unija” i “balkanoexit”
    •  Ne postoji ekološki kapitalizam
    •  Novi totalitarizam je ''nova normalnost''
    •  Konstanta kolonijalizma u spoljnoj politici SAD/EU
    •  Ogledalce, ogledalce moje…
    •  Indoktrinacija banalnošću
    •  In memoriam: Ivan Moody, sveštenik, kompozitor, teolog
    •  Muke sa istinom ili tiranija (demokratskog) mediokritetstva
    •  Ne možeš probuditi onog ko se pravi da spava
    •  Ima li nešto hrišćansko kod (švedskih) Hrišćanskih demokrata?

> Svi tekstovi ovog autora