2. STRANA MOZGA

Početkom sedamdesete iša san na ekskurziju sa svojim osmašima na Tjentište. Morali smo izbliza upoznat sve one vukojebine koje je prošla naša vojska koja nam je podarila slobodu i sve blagodati koje smo tada uživali zahvaljujući njihovoj žrtvi. Jebaji ga, šta se mora nije teško.

I došli mi na to Tjentište negdi gori bogu iza nogu. Prvi dan smo se spanđali s našim vršnjacima, a naročito s vršnjakinjama iz trećeg odelenja neke škole iz Novog Sada.

A među njima prelijepa crnokosa Jovanka. To kako me tada Amorova strila ubola nikad više nije i neće. Momentalno san se paralizira. Nisu to bili leptiri u prsima već reptili i to jato njih. Netremice blejim u nju, a njoj puno drago.

Kad smo po njihovom igrali na Fote, a po naški na Penjeve, meni je moj prika Mile namistija moju Jovanku. Šta je, tu je. Ako je moga drug Tito imat Jovanku zašto ne bih i ja. Pa nisan ni ja pizda. Uostalom to san i radija isključivo radi širenja sestrinstva i jedinstva.

Doduše nismo se mi ljubili ni malo bratski, ali jedinstveno jesmo. Kad tad od uzbuđenja nisan umra nikad više neću. Ona lipa ka Madona, vitka ka breza, očiju ka Baltičko jezero, bezobrazno lipo građena, vonjala je ka botanički vrt u proliće, glasa pomalo hrapavog tako da čin je progovorila u meni se dizalo sve od dlačica ispod pazuha pa nadalje.

A ja neopisivo smušen. Skoro do karikature. Njoj to nije smetalo. Dapače. Nisan zna di ću s rukama, di ću s glavom, di ću gledat, šta ću reć jer se ne smin zajebat. Riči u tin momentima znaju bit gore od minskog polja ako izgovoriš krivu. Na noge nisan računa jer onako klecave i nisu vridne spomena. Pukla ljubav samo takva.

Sutra ujutro je valjalo ić na grob Save Kovačevića, a ja se odma prijavija za liječnički jer san umočija toplomjer u čaj i kad je pokaza 39.5 momentalno san dobija poštedu. To isto je napravila i moja Jovanka. Tako je to kad prva ljubav ne preže ni pred čim.

Drug Savo nam to neće zamirit jerbo je on i dao život da mi omladinci živimo sretni. I to najsritnije jutro do tada mi smo se igrali bez fota i penjeva i obećali jedno drugom kako će ta ljubav potrajat i da nema tog dušmanina koji će je razjebat.

Dopisivali smo se sve do kraja lita. Radi nje san naučija i ćirilicu i to onu štampanu, jer nema boga da bez morske bolesti razumin pisanu kad mi recimo napiše šišmiš. S moje strane obećanje je bilo održano jerbo san se prijavija kao stipendista Inexa u Novom Sadu isključivo radi moje ljubavi.

Kada sam reka mojima da oću ić u dom u Novi Sad moj Jole me pita: ”Sine, je li ti znaš…” prekinija san ga: ”Stari, molin te nemoj.” Onda je mater pokušala: ”Macmudane, pa je li ti znaš…” na što joj je Jole reka: ”Mile, nemoj.” Brat nije ni pokuša nešta reć. To se zove brat.

I onda san ja priko sedam mora, sedam dola, sedam rijeka i još puno toga feratom osvanija na veliki novosadski kolodvor koji mi se u odnosu na oni splitski parija ka pariška opera.

Čin san se smistija u dom ”Brankovo kolo” odma ja trkom vanka do telefonske govornice. Iako san zna njen broj napamet ka najveće blago san drža oni papirić s njenim brojem. Jebeš ti znanje, ali sigurno je sigurno. Toliko san jako drža onu bakelitnu slušalicu da san se boja za njeno zdravlje.

Javila se ona koja o mom ljubavnom podvigu nije znala ništa. Moja Jovanka je bila sva ushićena i puno se lipo iznenadila kad me čula, a nešto manje kad je svatila da san u njenom gradu, ali najmanje kad sam joj rekao da ćemo se viđat cilu godinu. Ipak je pristala na randevu u Dunavskom parku sutra u šest.

Doša san u tri i po i sve strilim pogledom oko sebe ne bi li je vidija. Dok nije došla nagleda san se labudova, patkica, šarenih tulipana i još masu drugog cvića zasađenog u ovom edenskom vrtu ljubavi.

Došla je u pratnji nekog klipana koji joj je bija rođeni brat od tetke. Ovi se nije da impresionirat iako san bija za glavu veći od njega. Di mi, tu i on , i sve sluša. A za pravo reć nije ima šta čut.

Moja Jovanka mi je jasno dala do znanja kako ona cilu godinu nema ni sekunde slobodnog vrimena jer mora ili na repeticije iz latinskog ili mora na satove harfe. A onda je ili na dramskoj ili je na baletu, a ni matematika joj nije baš išla.

Po mojoj računici ja san se onako usijan u jednu sekundu oladija, na duboko. Plitko dišući san se vratija u dom. Kad tamo igranka, a meni se plače. Digla me za ples neka lipa mlada Mađarica Ilona. Do kraja prve pisme san se jedva i sića moje Jovanke. Naučila me da kežem: ”Djere ide.” A kad bi to izustija ona bi dodala: ”Evo mene došlo tebe moja Dalmatinca.”

Ma Mađarice su zakon. A ni Rumunjke, a za pravo reć nisu ništa lošije ka ni Švabice i Slovakinje. Jebaji ga, nisan ja kriv šta u Novom Sadu u slozi i ljubavi zajedno žive sve race na svitu.

A sam grad onako širok i ravan kao da i po danu spava. Sve nekako pooooolakooo, sve na teeeenane, ništa neeeervooooza. Pa njima i oni šta imaju logoreju usporeni do boli.

I onda svako malo ja i moje drugarice, to ka cure, ili na ples na ”Mašincu”, ili Poljoprivrednom faksu ili u dunavskom di sviraju ”Cvrčak i mravi” ili na Petrovaradinu u one katakombe, i skoro svaki vikend tako.

Jedino nisan iša na večeri poezije jer šta ću tamo kad mi je život pisma. Jebeš Jovanku, Novi Sad je zakon. Jedino šta je moje domaćine u domu jedilo je ona razularena banda s dna Visarijonove koja je devojke iz našeg doma s vremena na vrime znala mučki gađati s gužvanim papirićima.

Lipo je meni reka oni vaspitač Joca: ”Mi ti, Lale, ne umemo divljaštvo da razumemo.” Šta je, je.

Onda sam željan makar neke akcije sa svoja tri Dalmoša zaogrnjenim bilim lancunima hrabro išao gledat Hajduka kontra Vojvodine. Kad tamo niko osim nas ne navija. Šta je sad ovo?! Pa žešća je kazališna publika kad gleda Labuđe nego ove Lale na stadionu.

Zato smo nas četiri dali malo papra. Jedino se čulo nas, trenere i fotoreportere kad škljocaju. Sve ostalo muzejski muk. Mi pobijedili, a ovi mutavi nama čestitaju. Ovi stvarno nisu normalni. Tu se nemaš s kim ni ljudski pokarat. Sve im je: Taamaaniiii, nemooooj se jediiiiš, ne valjaaaa toooo!

U stvari lažem jer oni jedan put kad me neki Lajoš pozva na svadbu svoje sestre od strica ja san pred puknuće svih botuna na košulji i gaćama zamalo da pest onom jednom kelneru šta mi je bez prestanka tovarija vrelu prasetinu u pjat. Pa to jedno pleme iz Etiopije ne može oglođat u misec dana.

Nakon godine dana vratija san se doma teži sedam kila. Sva srića šta san prije povratka bija na žestokoj dijeti.

Mater, brat i Jole su me na onoj našoj mižerji od željezničkog kolodvora jedva pripoznali. Mater je rekla: Pa, sine moj, na šta…” Prekinija san je sa: ”Nemoj, majko, molim te.” Jole je reka: ”Ja ti neću reć ništa.” A brat, ka pravi brat nije reka ni slova.

I od tada bi mi na sam spomen Novog Sada srce zaigralo najlipši sentiš.

Izblidila Jovanka, izblidili: Telepi, Limani, Detelinara i Štrand i Šangaj i kej. Jedino mi u glavi osta Petro Varadin s kojeg se najbolje vidi ta lipota, ne suživota već života po miri svih koji u Novom Sadu mirno žive.

Kad sam nakon masu vrimena čuja da se u Novom Sadu diže revolucija nisan moga virovat, ali kad su rekli da je to jogurt revolucija onda san povirova. Kefir ne dolazi u obzir jer on nekog može gadno da ozlijedi.

I na kraju, ove dane kada je pala ona nadstrešnica i kada je zbog nezamislivog javašluka i svega onoga što se tu muljalo ubila 14 ljudi bija san tužan, a u isto vrime ponosan na nekad moje sugrađane šta su onako mirno, kako Lale samo znaju, išle ulicama ove metropole tolerancije.

Direktni tv prijenos sam gleda i nimalo nisam bio iznenađen šta ona silna policija s pitomim Lalama nije imala posla. Kao i šta nije tila odradit dnevnice kad su huligani turisti uzeli toljage u ruke i radile lom. Svo ono naknadno divljaštvo je neka druga priča koja s Novosađanima i Novim Sadom nema ama baš nikakve veze.

 

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira
    •  Narod puši farsu od slobode izbora i što veću falšu drame

> Svi tekstovi ovog autora