”Kulturni ratovi” i jalovo doktrinarstvo

Gledana sa osmatračnice stotinjak kilometara istočno od Bajakova, Hrvatska kao da tek nakon ulaska u Evropsku uniju u punoj meri proživljava ”zanimljiva vremena” iz one navodno kineske kletve. Bizaran referendum od 1. decembra/prosinca tu mu dođe tek kao šlag na torti, ili možda i ne – možda pravi šlagovi tek slede? Kako god, ne bih se pačao u hrvatska posla da u svemu onome što se nakupilo oko tih dešavanja ne vidim nešto mnogo univerzalnije i dalekosežnije.

 

Razume se da se tu ne odlučuje ”samo” o pravima LGBT osoba, nego da je u pitanju temeljitiji svetonazorski spor, koji se samo jako dobro prelama kroz ovo, kao i druga ”manjinska” pitanja. A svetonazorski sporovi jesu i dalje fundamentalno važni, kao što i njihovi pravni, politički i drugi ishodi suštinski modeliraju izgled društva; vulgarno ”ekonomicistički” pokušaj da ih se degradira na nivo efemernog ili čak veštačkog problema kojim da zle i pokvarene (po mogućnosti i neoliberalne) elite nastoje ”odvući pažnju naroda sa pravih problema” promašen je i koncepcijski i u detaljima, o čemu je najbolje i najpronicljivije nedavno pisao Boris Dežulović.

Sa stanovišta visokih crkvenih prelata (RKC, ali ne samo njenih), kao i ultradesnih stranaka i udruženja i ”nacionalne inteligencije”, ne samo u Hrvatskoj nego u čitavoj Evropi i zapadnom svetu generalno, na delu i na vlasti je neka vrsta levičarsko-liberalne zavere posvećene rastakanju ”tradicionalnih vrednosti”. Ovde je dobro odmaći se malo od aktuelnog povoda, jer ovo što se događa nije od juče, i neće proći ni kada uminu aktuelni sporovi

 

No, ono što me ovde najviše zanima jeste složen dijalektički odnos triju, hajde da ih tako nazovemo, svetonazorno-ideološko-vrednosnih ”blokova”, koje ćemo, maksimalno pojednostavljujući, nazvati socijalistički/komunistički, građansko-liberalni i klerikalno-konzervativni (kako po idejama tako i po metodologiji neretko čak fašistički). Sa stanovišta visokih crkvenih prelata (RKC, ali ne samo njenih), kao i ultradesnih stranaka i udruženja i ”nacionalne inteligencije”, ne samo u Hrvatskoj nego u čitavoj Evropi i zapadnom svetu generalno, na delu i na vlasti je neka vrsta levičarsko-liberalne zavere posvećene rastakanju ”tradicionalnih vrednosti”. Ovde je dobro odmaći se malo od aktuelnog povoda, jer ovo što se događa nije od juče, i neće proći ni kada uminu aktuelni sporovi.

 

Pogledajmo, recimo, ideološki profil glavnog toka Crkve, tj. njeno mapiranje đavola. Na jednoj strani, Crkva (i njoj bliske političke i intelektualne strukture) burno alergijski reaguje i na ”s” od socijalizma ili ”k” od komunizma; dobro, stara je to stvar, a i nekako nam ”prirodno” izgleda, navikli smo iz vremena kada je neka forma socijalizma bila na vlasti. E sad, ako je neko već toliko odbojan prema socijalizmu, naivac bi pomislio da mu kapitalizam i ne može biti baš mrzak. Međutim, nije li se Crkva još od devedesetih stala profilisati i kao neka vrsta antiliberalnog i antikapitalističkog duhovnog stožera?

 

Dakle, ni Crkva ni celokupna tvrda svetonazorna desnica ne vole socijalizam, ali ne vole ni kapitalizam (koji da nas takođe brutalno otuđuje od dražesnih tradicionalnih, nacionalnih, porodičnih, verskih vrednosti), ili bar ne ono što prepoznaju kao njegovu ”liberalnu” crtu, njegov strateški pakt s levičarsko-emancipatorskim šejtanom; s nekim pinochetovskim kapitalizmom verovatno bi stajali mnogo bolje, baš kao što, uostalom, ni sa onim tuđmanovskim nisu imali nekih osobitih problema.

Ako, dakle, slušate sve te nadbiskupe i čitate sve te ivkošiće, lako ćete uočiti da su svetonazorno-ideološki blokovi koje smo pojednostavljeno nazvali ”socijalističkim” i ”liberalnim” – a koji strašno drže do svojih međusobnih razlika – iz njihovog ugla gotovo pa slepljeni u jedno, dočim ih njihovi sukobi i sporovi ne zanimaju, ukoliko ih uopšte notiraju i priznaju. Njima je važno da je sve to tamo nekakva nadnacionalna bezbožnička i pederska (!) ujdurma protiv njihovih svetinja, i basta

 

Rečeno u marksističkom žargonu, biće da die hard desnica nema problem sa ”proizvodnim odnosima” u liberalnom kapitalizmu, nego sa ”duhovnom nadgradnjom”: ako ta u bitnome odstupa od matrice klerikalno-nacionalističkog bajanja, kapitalizam iz ugla desnice postaje neka vrsta prerušenog boljševizma (kapitaloboljševizma?) i bezbožničke plutokratsko-komunističke urote, a Churchill i Staljin, simbolički rečeno, postaju saveznici… Uh, dobro, ovo potonje se i stvarno dogodilo, a znamo i protiv koga su bili saveznici, pa bismo onda valjda trebali da znamo i zašto je to ipak bilo i sasvim prirodno i sasvim neophodno. Ili smo već zaboravili?!

 

Ako, dakle, slušate sve te nadbiskupe i čitate sve te ivkošiće, lako ćete uočiti da su svetonazorno-ideološki blokovi koje smo pojednostavljeno nazvali ”socijalističkim” i ”liberalnim” – a koji strašno drže do svojih međusobnih razlika – iz njihovog ugla gotovo pa slepljeni u jedno, dočim ih njihovi sukobi i sporovi ne zanimaju, ukoliko ih uopšte notiraju i priznaju. Njima je važno da je sve to tamo nekakva nadnacionalna bezbožnička i pederska (!) ujdurma protiv njihovih svetinja, i basta.

 

Vama to možda deluje i pomalo mahnito, ali nema tu ničega iznenađujućeg. Uzgred, kontemplirajući sa ove moje osmatračnice locirane nizvodno, ne mogu a da se ne setim vremena od pre dvadesetak godina, kada je valjda većini Srba bilo sasvim normalno i nesporno da protiv njih postoji sveobuhvatna vatikansko-masonsko-kominternovska zavera… Corax, genijalni karikaturista, tom je društvu zlih volšebnika vickasto pridružio tj. docrtao i Hogara Strašnog, i to je bio uistinu sublimativan komentar cele paranoidne (ali ne baš i nasumične) konstrukcije.

 

Tako to, dakle, izgleda zdesna, i pravo da vam kažem, nemam ja s tim osobitih problema, valjda zato što sa te strane ništa bolje ni ne očekujem (i tek vrlo retko se prijatno iznenadim). Ali, kako isti taj fenomen slepljenosti blokova može izgledati s leva? To me nekako mnogo više zanima, a i mnogo više žulja, verovatno zbog toga što je moj prvobitni ideološko-svetonazorni instinkt i impuls uvek levi, dok me svaka svetonazorna desnica ostavlja u stanju hladne, pomalo gadljive ravnodušnosti.

Sukob oko ljudskih i manjinskih prava, a povodom ”bračnjačkog” referenduma (ili uostalom ćirilice, ili čega već) nije sukob levice i desnice, jer tu, eto, nema pripuštenih ”lijevih argumenata”, nejasno je kakvih tačno; možda toga da bi braća pederi i sestre lezbijke (plus Srpčad i ostali) trebali prvo u sebi pronaći i prepoznati zov potlačenog radništva, tj. klasnu svest, umesto što se bave tim bezveznim genitalnim pitanjima?

 

Namerno govorim o instinktu i impulsu, o onome od čega krenem – ali, nipošto nije nužno da tu i završim… Krenem, naime, od ”levog” impulsa, ali usput se neretko susretnem s lokalnim (bogme i globalnim) eksponentima ”levog mišljenja” i njihovim zamarajućim, pa i morbidnim doktrinarstvom od kojeg mi inadžijski narastu očnjaci i pretvorim se u sina rođenog iz strasne ljubavne afere von Hayeka i Margaret Thatcher… Sasvim ozbiljno govoreći, ima neke autističke zadrtosti u načinu na koji se die hard levica postavlja prema tzv. liberalizmu (ovde ga shvatam pre svega onako kako se taj pojam dominantno upotrebljava u anglosaksonskom svetu); primera je koliko god hoćete, ovaj koji ću navesti naprosto je tu zato što se pojavio u zgodnom trenutku, pre neki dan, inače ni po čemu nije osoben ni osobit.

 

Piše tako Srećko Pulig u zagrebačkim Novostima (od 22.11.2013.) o ovim aktuelnim predreferendumskim pripetavanjima, a dakako i o tome kako bi se (manje-više ravnodušno, dakako) radnička klasa i poštena inteligencija imale odnositi prema tome, piše tako, pa veli i to da, po mišljenju većine medija, ”ovom zemljom” (ergo, Hrvatskom) vladaju ”kulturni ratovi”, da bi onda u zagradu stavio napomenu koju očigledno smatra jako važnom, a koja, bez zagrade, glasi ovako: ”koji se mogu svesti ne na sukob ljevice i desnice, kako svi pišu, već na sukob unutar dva oblika građanske vladavine, liberalizma i fašizma, bez pripuštanja lijevih argumenata”.

 

Da rezimiramo. Sukob oko ljudskih i manjinskih prava, a povodom ”bračnjačkog” referenduma (ili uostalom ćirilice, ili čega već) nije sukob levice i desnice, jer tu, eto, nema pripuštenih ”lijevih argumenata”, nejasno je kakvih tačno; možda toga da bi braća pederi i sestre lezbijke (plus Srpčad i ostali) trebali prvo u sebi pronaći i prepoznati zov potlačenog radništva, tj. klasnu svest, umesto što se bave tim bezveznim genitalnim pitanjima? Okej, stvarno glupavo zvuči kad se ovako napiše, ali nisam siguran da je to baš moj problem.

Uzmimo Angelu Merkel: možete o njoj misliti štošta, ali biste li razliku između devetog kruga pakla što je bio Hitlerov Reich, i sve u svemu ipak jedne od za život ugodnijih država na svetu, što je Merkeličin Bundesrepublik, onako uzgredno, u polurečeničici, o(t)pisali kao tek ”dva oblika građanske vladavine”, s ledeno hladnom neutralnošću od koje podilaze srsi?

 

Ipak, sa doktrinarnog stanovišta, Pulig je savršeno besprekoran: po ”marksističko-lenjinističkom” katehizmu, liberalizam i fašizam uistinu mogu biti tek ”dva oblika građanske vladavine”, dakle nešto barem srodno, i manje-više podjednakog ”levog” prezira dostojno. Ali sa stanovišta puke i presne stvarnosti sveta tamo napolju, izvan kabineta naših doktrinara, sa stanovišta prečesto krvave ”komedije ljudskog tkiva”, udaljenost među njima je međugalaksijska, razlika između tih ”dvaju oblika građanske vladavine” jeste sva razlika ovog sveta, jeste – veoma, veoma često – naprosto razlika između života i smrti; potom, između (nesavršene) slobode i (savršenog) ropstva etc. To je, prosto rečeno, razlika između Hitlerove i Brandtove Nemačke: možete li zamisliti ikoga ko bi bio u stanju da je previdi ili makar potceni?!

 

Ko bi se makar implicitno postavio negde na podjednaku distancu od obeju?! Ili hajde, nemojmo uzimati Brandta, neka bude neki konzervativac, evo Kohl, ili aktuelna Merkelica: možete o njoj misliti štošta, ali biste li razliku između devetog kruga pakla što je bio Hitlerov Reich, i sve u svemu ipak jedne od za život ugodnijih država na svetu, što je Merkeličin Bundesrepublik, onako uzgredno, u polurečeničici, o(t)pisali kao tek ”dva oblika građanske vladavine”, s ledeno hladnom neutralnošću od koje podilaze srsi?

 

Ne kažem ja, naravno, da Pulig i drugi aktuelni pulizi ”intimno” uistinu nisu svesni razlika između ”dva oblika građanske vladavine”, ali mi je krajnje zazorno to što su prečesto skloni da ih (gotovo pa) ignorišu, ili bar da na njih ne podsećaju, baš kao da se radi o nekoj stvari posve marginalnoj, o finesama kojima ne treba zamarati progresivno čitateljstvo. No, ovakva sistematska ”previđanja” su i jedan od sistemskih razloga zašto tvrdokorna levica koja se sa zadivljujućom postojanošću samopredstavlja kao jedina kredibilna alternativa postojećem stanju stvari ostaje na margini čak i u vremenima krize, kada su mnogi skloni traženju bilo čega ”drukčijeg”.

 

Ljudi koji ni od Churchilla ni od Staljina – a kamoli od manje spornih učitelja – ništa ne nauče nego prođu kroz dvadeseti vek kao pas kroz rosu, čvrsto namereni da ponove sve njegove zablude i u novom, naprosto su zrcalna slika svojih antipoda sa tvrde desnice, svoje braće u jalovom doktrinarstvu.

    •  Aleksandar Vučić sve više podsjeća na Donalda Trumpa
    •  Mračna fascinantnost predratnoga trenutka
    •  ''Allo, allo'' za Njemce
    •  Kratka pisma za dugo čitanje
    •  Uvređeni i rituali srdžbe
    •  Ništa s titulom
    •  Jaruzelski, čovek pod šapkom
    •  Meki trbuh demokratije
    •  Doziranje pljuvačke
    •  O ranom ustajanju

> Svi tekstovi ovog autora