Pad Platoa

U danima nedavno održanog Međunarodnog sajma knjiga, koji je ipak pokazao da ovo napaćeno društvo ima mnogo bolju izdavačku ponudu nego što to zaslužuje, nešto posebno nije smelo da padne u zaborav. A palo je. Desetak mojih prijatelja iz Zagreba, Sarajeva i drugih bliskih kultura (nekada bejasmo u jednoj, ali to je prošlost) pitalo me je u čudu zašto je kultna knjižara Plato, koja je četvrt stoleća bila žarišna tačka ugroženog knjižarstva, nestala. Tamo gde su obično svraćali, na istorijskom platou ispred Filozofskog fakulteta, odakle su kretali protestni građanski talasi tokom devedesetih, na izlozima iza kojih su ležale desetine hiljada knjiga videli su nešto porazno: velike mrlje i zjapeću prazninu, sa razvalinom s one strane stakla.

 

Krajem leta, zbog zakasnele isplate komunalnih dugova (struja i još ponešto) vlasnik knjižare koji je od pustog prostora u podnožju Filozofskog fakulteta načinio kultno mesto knjigoljubaca, ponajpre sa obližnjih fakulteta na Studentskom trgu, dobio je nalog da iseli knjižaru. Učinjeno. Sada je tamo mesecima pustoš.

 

Godinu dana ranije, jedna druga mitska knjižara, Stubovi kulture na Trgu republike, preko puta nekadašnjeg bioskopa Jadran (tamo je sada kafić), dobila je nalog da napusti prostor, opet zbog nekog dugovanja. I sada, tokom svih ovih meseci, prostor nekadašnje kultne knjižare zvrji prazan, kao neko ruglo. Istina, pre dvadesetak dana i tu je otvoren kafić, koji neprekidno, sablasno odiše prazninom, jer u samom zdanju već ima nekoliko kafića, fast food svratišta i poslastičarnica. Metropola nema toliko badavadžija i dokonjaka, koliko to zahteva ponuda kafića i kockarnica.

U sređenijim društvima, sa boljim osećajem za kulturnu tradiciju grada ili metropole, državna tela i gradski oci pokazuju sluh da grad ne opusti u kulturnom smislu, da se knjižarama, pozorištima (prošle zime im je mesecima bila uskraćena struja!) i kulturnim zdanjima daju poreske olakšice. Kod nas u tom smislu nema oproštaja

 

I sad se neko s pravom može upitati: pa šta? To je cena krvave i gangsterske tranzicije na brdovitom Balkanu. Ko odmah ne izmiri svoja dugovanja, van sa njim. Ali ono što je specifično i bizarno za pomenuta dva slučaja, jeste da su ove knjižare uklonjene odlukom dveju državnih, budžetiranih, kulturnih ustanova. Filozofski fakultet je izbacio Plato, a Kulturni centar Beograda Stubove kulture. Još čudnije i kao iz engleske serije Mućke deluje podatak da je vlasnik Stubova kulture u trenutku izbacivanja bio aktuelni ministar kulture, koji je priznao da trenutno nema sredstava za održavanje knjižare.

 

I čak je objavio ponudu da će svoju izdavačku kuću istog imena (sa nizom eskluzivnih pisaca kao što su Albahari, Velikić, Velmar Janković, Mileta Prodanović, Mihajlo Pantić) prodati za jedan euro, ako kupac reši da nastavi u istom smeru. Naravno da se niko nije javio. Pa Stubovi kulture nisu neka šećerana ili fabrika cementa…

 

Ne treba potpuno kriviti pomenute iznajmljivače knjižarskih prostora, premda nas neće iznenaditi ako konačno na tim mestima osvanu neki novi fast food restorani, kockarnica ili kladionica (kakvih ima gde god se okreneš, sa zvučnim imenima Aleksandar i Mozart!).

 

Ipak, javila se mala nada da će prostor ispražnjene knjižare Stubovi kulture na neki način zadržati svoju prethodnu namenu. Tokom protekle godine čak četiri puta je tu otvorena (po nedelju dana) Pop-up knjižara u kojoj su svoje knjige prodavale elitne izdavačke kuće koje nemaju svoje knjižare (Paideia, Geopoetika, Samizdat, Fabrika knjige, Fedon, Clio…). Mediji su bučno podržali ovaj poduhvat predlažući republičkim i gradskim telima da sponzorišu knjižaru, za stalno. Ali odande je stiglo samo gluvilo.

Sve je to posledica potpunog odsustva bilo kakve konsistentne kulturne politike, koju birokratski kultur-tregeri osećaju kao strano telo, ukoliko se ne pojavi nekadašnji rimski car Konstantin, čija je godišnjica (Milanski edikt iz 313. godine) obeležena kao da je reč o srpskom sinu, premda stari Sloveni pristižu na ove prostore tek četiri stoleća kasnije

 

U sređenijim društvima, sa boljim osećajem za kulturnu tradiciju grada ili metropole, državna tela i gradski oci pokazuju sluh da grad ne opusti u kulturnom smislu, da se knjižarama, pozorištima (prošle zime im je mesecima bila uskraćena struja!) i kulturnim zdanjima daju poreske olakšice. Kod nas u tom smislu nema oproštaja.

 

I zato se dogodilo da je u proteklih 20-ak godina na magistrali Slavija-Kalemegdan nestalo dvadesetak uglednih knjižara. Istina, iskrslo je nekoliko knjižarskih mega-storova (Delfi, Vulkan, Laguna) u kojima se značajna i važna knjiga zagubila u obilju fast food izdanja iza kojih stoje kao autori nadodorene tv-voditeljke, starlete sa savskih splavova, zvezde reality talk-show programa Luda kuća, Skandalozno, Paparazzo, Farma, Veliki brat…

 

Sve je to posledica potpunog odsustva bilo kakve konsistentne kulturne politike, koju birokratski kultur-tregeri osećaju kao strano telo, ukoliko se ne pojavi nekadašnji rimski car Konstantin, čija je godišnjica (Milanski edikt iz 313. godine) obeležena kao da je reč o srpskom sinu, premda stari Sloveni pristižu na ove prostore tek četiri stoleća kasnije! Ali niko da obavesti državna tela o ovom pučkoškolskom podatku.

 

Naivno smo mislili (naivnosti, ime ti je wishful thinking!), da će posle 5. oktobra 2000. biti više mozga u telima zaduženim za kulturu. Ništa slično se nije dogodilo. Osim pada lanca uglednih knjižara, gradske vlasti su elegantno prodale mrežu beogradskih bioskopa (ukupno 14, od kojih su barem četiri dvorane zaslužile da budu kao predratna zdanja pod zaštitom države) po ceni starog gvožđa, za neku siću. Tajkun N. Đ. je hladno potpisao ugovore koji su 2006. nalagali da ukoliko ne ispuni obaveze, ugovori se poništavaju i gradska uprava uzima bioskopske prostore nazad.

 

Kupac nije ispunio glavne obaveze, ”grad” se rešio brige. Posle nekoliko godina, na pritisak javnosti uhapšen je N. Đ., a nakon godinu dana ćorke gradska uprava je poravnala račune sa njim – nikad se nije doznalo šta se dogodilo sa parama.

I sad dolazi šlag na torti: te godine kad su bioskopi (inače dugo van funkcije, to je deo gangsterske dramaturgije), otišli u bescenje, na nivou grada napravljena je komisija sa zadatkom da obezbedi Beogradu zvanje evropske prestonice kulture u 2020.! (…) Čak i kad bi stiglo zvanje prestonice evropske kulture, od kulture bi u 2020. ostali samo splavovi, turbo-folk džiberisanje, reality programi

 

Ali zato na mestima 14 bioskopa stoje razvaline. Prođite pored nekad kultnih bioskopa Kozara, Zvezda i 20. oktobar, zateći ćete smetlište nasred Terazija.

 

I sad dolazi šlag na torti: te godine kad su bioskopi (inače dugo van funkcije, to je deo gangsterske dramaturgije), otišli u bescenje, na nivou grada napravljena je komisija sa zadatkom da obezbedi Beogradu zvanje evropske prestonice kulture u 2020.! Razleteli se sretnici po evropskim metropolama (sjajan turizam o trošku poreskih obveznika), vrativši se sa radosnim vestima: tamošnji gradonačelnici će podržati beogradsku kandidaturu.

 

Sakrilo se: da gradonačelnici evropskih metropola nemaju nikakvu ulogu u dobijanju zvanja (o tome rešava Evropski parlament). Sakrilo se: da glavni gradovi, sem izuzetno (Grčka, Estonija), ne dobijaju zvanje, već manji gradovi sa dobro obrazloženim programima kulturnog razvoja. I najveći paradoks, u godinama potpunog potiskivanja kulture u glavnom gradu, ova prazna kandidatura deluje kao puki cinizam.

 

Šta je od toga bilo? Što rekli klinci sa kaldrme: puče futbal, rasturi se klub! Gradonačelnik D. Đ. je najuren, nova uprava će krenuti od nule, stara komisija može samo da tuguje što više nema gostovanja sa praznim obećanjima za domaće budale.

 

Ima li neke veze između pada Platoa i ove naduvane kandidature? Ima. Ako se ovim tempom nastavi uništavanje kulturnih ustanova glavnog grada, čak i kad bi stiglo zvanje prestonice evropske kulture, od kulture bi u 2020. ostali samo splavovi, turbo-folk džiberisanje, reality programi ove ili one vrste.

 

Poznata je ona rečenica prvog lorda britanskog Admiraliteta Winstona Churchilla, kad je u najtežim godinama rata protiv Hitlera, čuo sugestiju jednog visokog oficira, da se skrešu davanja za kulturu: ”Ako izbrišemo kulturu, a šta ćemo da branimo!” Naši Churchilli nemaju tu dilemu: braniće svoje mercedese, vile na Dedinju ili Čuburi (homage mom životnom zavičaju), devizne dnevnice i tajne račune na Kajmanskim ostrvima. Malo li je?

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora