S mora gruva Split, Split u kontri muči, a ja nečuveni heroj

Iako smo svi znali da će doć, nekako smo se nadali da nema šanse da on i nama ovde svrati. I onda, ka’ svaki kurbin sin, doša je nepozvan ovi zadnji rat. Prvo se došulja tamo daleko, onda malo bliže, pa onda evo njega bez kucanja već s granatama upa jušto u Split.

Cipa je to jutro Split po Splitu. Jeben onoga ko je ton ružnon razaraču da tako lipo ime! S mora gruva Split, a Split u kontri muči. Jedino šta se čuje su sirene i podmukla grmljavina. Aii-aiii-aiii je bija znak za napad i onda trči u sklonište spašavaj glavu, a iaaa-iaaa-iaaa je zavijalo kad smo mogli izać vanka.

Kako san bija u podstanare vanka grada tribalo mi je lipih po ure da dođen do rata. Večer prije san malo kasnije lega tako da san zaspa ka’ top. A bogami me top malo jačeg kalibra i izbacija iz postelje. Gruvalo je po gradu tako žestoko da smo i mi u predgrađu to puno lipo čuli.

– Za Gospu blaženu di su mi gaće, di mi je košulja, di su bičve?

Sve tako se deren i bezglavo trčen po kući, a ova Moja mi sve polako i sve da se smirin i da se pazin. Još me oće i pomazit.

– Ljube, ostavi me sad, iden na posal, vidiš da je sranje!

– Ma je, je, čujen i ja, samo nemoj naglit i junačit se. Di sav svit tu i ti, jesi li čuja?

– Evo ja ću sad odma skočit s Đige i plivajući ić jebat mater onima na po Bračkoga kanala. Šta ti je, nisan ja Boško Buha!

Opet ona nešta, a meni priša. Još ću i u rat zakasnit!

– Aj, aj i pazi se, čuvaj se, ne nagliiiii – viče Moja za mnon, a ja od tutnjavine sve slabije čujen.

Tek kod Lovrinca čujen zavijanje sirena. Aha, ovo je prva sigurno ona za poć u sklonište. A jeba ga patak, di ću se ovde na kraju grada, na kraju života i na početku groblja sakrit? Jedino da nekome uletin u grobnicu. Toliko morbidan ipak nisan!

Vozeći ka’ Šumaher uspijen dopilotat do TV Marjana di mi je bija ratni raspored. Sirene zavijaju, ljudi bezglavo trče, voze, koče, biže, beštimaju, petavaju roge. Tutnji na sve strane, a ja trkon u redakciju smještenu u podrumu di me čeka snimatelj.

– A di si ti dosad? – pita me.

– Evo me sad s Marjana, iša san brat tratinčice i malo činit tombole. Daj, Ante, ne pizdi nego uzimaj tu kameru i ajmo snimat!

Dok smo se izvlačili iz podruma opet sirena i to ona, po našoj računici, druga. Naravno da je druga, jer ako je prva bila za sakrit se, ova nova mora bit za izać vanka. Mislija je to i moj hrabri snimatelj.

I pičimo mi s auton do sablasno puste luke. Nigdi pasa! Samo brodovi koji se beživotno ljuljaju. Posnimimo oni trajekt šta je lipo fasova u krmu s koje je na drugi svit partija jedan mladić. Iza toga eto nas u puston Getu i snimamo onih par bubotaka.

Meni sve nekako čudno, nema nigdi svita, ali, kako rat sam po sebi nije normalan, onda sve šta je suludo u njemu učas postane normalno. Iza toga snimamo onu zadimljenu reno četvorku kod Staroga placa. Dva vatrogasca ga sve nekako oću-neću gase, a kako se u vatrogastvo ne razumin sve mislin da to tako triba.

Doduše, poznajen ja zato mentalitet ovoga grada i zarad njega meni je sve nekako čudno šta nema dežurnih komentatora. Bit će in se ne da izać vanka po ovon grubon vrimenu.

Uzeja san izjave ta dva vatrogasca, a bolje bi bilo da nisan. Toliko su nas izvriđali da to u kameru ne bi moglo stat. Kako znan da nismo baš toliki idioti, kreteni, imbecili koji se usrid rata šetaju i da imamo važnija posla kaže Ante:

– Lima, ajmo dalje, vidiš da su nervozni. Ajmo!

Eto nas na Marjanu ispod vidilice kod čuvene Zoje čija je kuća dobila lipi dodatni fasadni otvor. Kalibar? Ne razumin se u milimetre, ali zato znan da je ova rupa imala promjer poštenog metra.

More bit da zarad te buže nisan čuja vonj od njenih pasa koje je ona mnogin Splićanima uredno ličila i kad ne bi došli po njih odvela bi ih ona doma kod sebe. Pasji je to život, mislin, ovi njen kinološki.

Svako malo čuje se bruuuuuuuuuum, bruuuuuum, bruuuuuum, a ja sve svece krešen onome kretinetu iz Centra za uzbunjivanje šta drži na oku botun za sirenu i jeben mu sve po spisku šta ga više ne pritisne.

Jebajiga, ni u bombe i ratne sirene se ne razumin! Valjda on zna svoj posal. Uostalon, ko je vidija Dalmatinca stručnjaka za bombardiranje? Najdalje šta su oni potegli na tom polju je bacanje čiketa dinamita tri metra od barke u more, a od kad je to strogo zabranjeno i ta rabota nan postala strana.

Vrum, brum, drum i eto nas u pusti Spinut di nan nekoliko izbezumljenih studenata kazuje di je sve po Domu tuklo. Tu ružnu sliku na trenutak je svojon pojavon popravila jedna prelipa mala Dubrovkinja koja oće da snimin njenu klapu kako piva ”Dajmo šansu miru”. Jednon gospar – uvik i svugdi gospar!

Mora san je odbit ne zato šta mi Lenon nije drag, dapače, ali jebajiga, stišće nas rok jer valja nama letit nazad u montažu. Zagrebu tribaju snimke nek cili svit vidi kako oklopni kurbini sinovi bužaju nezaštićen grad.

U to vrime Futa, glavni na TV Marjanu, ima je neku bilijarsko-antensku šemu: tamo, amo, šponda gori, šponda doli, slanja snimaka. Znan samo da su istog dana one Zagreb vidile. Kako? – ne znan. Zna je Futa!

Negdi kod stare općine zavijukne sirena, a Ante i ja naglavu trk iz auta u općinsko sklonište. Mi na vrata, a svit oće vanka. Ala ludoga, išemepjanoga svita! Nakon par minuta shvatili smo Ante i ja da smo luđaci bili mi, jerbo smo pod najžešćon sirenon mi špartali po gradu, a ovi ovde doli bili na sigurno.

S jedno dvi ure vrimena snimljenog materijala uletili smo u redakciju koja nas je dočekala ka’ mnogi nekad druga Tita. Nismo se dali impresionirat jer je adrenalin činija svoje. Tri ure smo montirali prilog o napadu na Split koji je u konačnoj verziji sta u četri minute.

Poslin smo išli kod Kikija na piće i lipo se napili, muški, reklo bi se ratnički. Valjda to tako triba!

Oko sedan navečer san doša lipo mokar doma, a Moja me dočekala sa zavijanjen. Toliko je zavijala da san zamalo uteka u podrum. Sve nešta ona brontulaje da kako san moga lokat dok grad bombardiraju, da di mi je bila pamet ić po kafićima za vrime najžešćeg napada na Split. I sve tako ona ita neke nagazne, a ja činin kuco.

Do dnevnika se ona oladila, a ja bidan otriznija.

Palin televiziju, a ono ide najava: Poštovani gledatelji, evo potresnih snimki današnjeg napada jugo mornarice koja je s razarača mučki tukla po gradu čije ime nosi. Prilog smo dobili od Televizije Marjan kojoj se ovim putem zahvaljujemo kao i hrabrim kolegama Vedranu Limiću i Anti Kapetanoviću koji su pod najžešćim napadom snimili prilog koji slijedi.

Ova Moja me gleda ka’ ona zgodna Vijetnamka Ramba drugi dio i kaže:

– Mužu, nisan znala da si tako kuražan.

– Jesan ti kurac kuražan, a usput opet jeben mater onome iz Centra za uzbunjivanje.

Nakon po ure sve joj je bilo jasno. Ma san isto osta njen, i još nekin drugima, heroj. Doduše heroj sa slušnin problemima ili, po domaću, nečuveni heroj.

Nakon ove epizode snima san i dalje herojske priloge, ali isključivo iz skloništa. Šta ćeš?! Uostalon triba dat i drugin priliku da se zaje… hmmm… iskažu.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Novom Sadu s puno ljubavi
    •  Lov u mutnom
    •  Webe, webe ko te jebe
    •  Mrzim mržnju
    •  Oj luđačka zemljo mila
    •  Dokoni penzić na godišnjem
    •  Što veći, bučniji, histeričniji Hrvat to veća lopina
    •  Ko tu koga…
    •  Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!
    •  Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira

> Svi tekstovi ovog autora