novinarstvo s potpisom
U vremenima letnjih oluja prođe nam još jedna ”Oluja”. Nacionalni praznik kada se, posebno od strane onih koji u Domovinskom ratu nisu učestvovali, vrši prava utrka ko će da u recikliranom govoru više puta pomene Titovog generala i prvog nam predsednika Domovine, odnosno našu hrišćansku veru, Miloševića (ne Borisa) i pobunjene Srbe.
Zvanično smo ušli u sezonu ”kiselih krastavaca”. U pitanju je fenomen odsustva bilo kakvih političkih, društvenih i kulturnih zbivanja (iako se čini da su svi koji mogu trenutno u štrajku) što medijima omogućava da se dodatno bave trivijalnim momentima, žuto ka žućem, u ovoj našoj prokletoj avliji.
Floskulama o “domovini koja se voli ostajanjem” zagrebački nadbiskup Josip Bozanić pridružio se vojsci sve očajnijih uhljeba kojima, unatoč potpunoj odvojenosti od stvarnog života u Hrvatskoj, postaje sve jasnije da više neće moći tako lagodno živjeti o našem trošku ako nas previše napusti zemlju.
Čujem da me neki dragi ljudi prate i čitaju ove kolumne. Kažu mi da su u nedoumici da li se ja zezam ili pišem ozbiljno. Istina, ponekad se zezam, želim da se čitatelj prene i nasmije. Ali zašto poruka ne bi bila uz osmijeh, a ne uz smrtnu ozbiljnost.