U granicama slobode drugih ogledaju se i naša prava

Najviši pravni akt naše domovine je Ustav Republike Hrvatske. Jedan, kažu neki, prevaziđeni dokument koji bi valjalo prekrojiti i zašnirati da odgovara vremenu u kojem živimo kako bismo se manje mrzeli ako već nismo u stanju da se poštujemo i, ne daj mi te Bože, volimo.

U tom najvišem pravnom aktu postoji nešto što se zovu Izvorišne osnove ili preambula. Tu se navode dokumenti o istorijskim korenima i kontinuitetu državnosti i suverenosti savremene hrvatske države. Ono kada čujete u besnilu izgovorenu čuvenu ”Od stoljeća sedmoga”.

Napisano je i da savremena Hrvatska baštini odluke Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (1943.), nasuprot one neustavne tvorevine u čije vreme se koristio (sada samo u izuzetnim, ispada svakodnevnim, prilikama dozvoljen) pozdrav, za koji je ESLJP presudio da je ”manifestacija rasističke ideologije”.

Pojedinac ostaje gospodar svojih prava čak i ako ona nisu zapisana u Ustavu ili drugom pravnom aktu

Taj deo upravo je pisao Titov general, doktor nauka, prvi nam predsednik Republike. U Ustav je uneo da je Republika Hrvatska nacionalna država hrvatskog naroda i država pripadnika nacionalnih manjina. Prvi među jednakima, od nacionalnih manjina, navedeni su Srbi, kojima se garantuje ravnopravnost sa građanima hrvatske narodnosti (ispada kako gde i kako kad).

Po tome šta je navedeno, mi smo svi jednaki (o ravnopravnosti se još nije govorilo) i svi imamo ista prava i obaveze, uključujući i Srbe (iako su u avgustu 1995. godine okarakterisani kao oni koji ne menjaju gaće, ali imaju neke silne devize u njima).

Prošlog meseca negde nam je počela ”škola za život”. Moguće da od sledeće godine deca radnu školsku nedelju započinju himnom domovine. Tada bi se možda neki od njih upoznali sa time da je kompozitor miroljubive himne, za razliku od Marseljeze koja poziva na borbu, upravo jedan Srbin iz Hrvatske – Josif Runjanin.

Oni koji su smislili program ”škole za život” uveravaju nas da će se, umesto usmerenosti na prevaziđeno usvajanje znanja, u školi razvijati sposobnosti u kojima će se iznositi argumenti, stavovi, razmišljanja, analize, propitivanja, itd…

No, i dalje nedostaje ono što se nikako ne uči u našim školama – sopstvena prava (a time i obaveze) i prava drugih.

Najviši pravni akt naše domovine je Ustav Republike Hrvatske. Jedan, kažu neki, prevaziđeni dokument koji bi valjalo prekrojiti i zašnirati da odgovara vremenu u kojem živimo kako bismo se manje mrzeli ako već nismo u stanju da se poštujemo i, ne daj mi te Bože, volimo

U literaturama ljudska prava se obično određuju kao skup prava i sloboda koja pripadaju svim ljudima (pa i Srbima u Hrvatskoj). Iako prilično erotska reč, svi ljudi obdareni su istim korpusom ljudskih prava, bez obzira na to u kojoj državi žive i šta ih odlikuje (znači, i Srbi su obdareni).

Ono što je možda malo poznato je da ljudska prava ne bi trebala da zavise od volje državne ili druge vlasti (znači, ne od četvorogodišnje koalicije) i da čovek ljudska prava ne dobija od milosrdne vlasti (kada dođu socijalisti, biće nam bolje), niti mu ih oduzima zlovoljna vlast (desnica će nam polupati sve zube).

Pojedinac ostaje gospodar svojih prava čak i ako ona nisu zapisana u Ustavu ili drugom pravnom aktu.

Kada se kaže da su ljudska prava neotuđiva, da se čovek s njima rađa, te da država nema pravo da mu ih oduzme, onda se time (u demokratskim društvima, bliže polarnom krugu) zaključuje rasprava o pitanju pravne i druge opravdanosti ljudskih prava.

Ljudska prava ne predstavljaju puku pravnu apstrakciju, već na prvom mestu rezervoar posebnih prava i sloboda koje se vezuju za pojedine manifestacije čovekove egzistencije, kao što su fizički i psihički integritet (niko ne sme da vas bije i vređa), izražavanje mišljenja (asertivno iznošenje stava, ali ne i pljuvačina na sto načina), veroispovesti (ili aktivnog ateizma) i privatnosti (šta te briga što nemam dece, šta sam u horoskopu i sa kime živim).

Svaki građanin domovine, to znači i Srbin, ima pravo da ”uživa punu zaštitu svoje ličnosti i imovine” (Srbi u Hrvatskoj imaju prava da se privatno ili javno koriste svojim jezikom, da slave slavu ako već nisu iz partizanskih porodica ili navijaju za Crvenu zvezdu u lokalnom kafiću).

Napisano je i da savremena Hrvatska baštini odluke Zemaljskog antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Hrvatske (1943.), nasuprot one neustavne tvorevine u čije vreme se koristio (sada samo u izuzetnim, ispada svakodnevnim, prilikama dozvoljen) pozdrav, za koji je Europski sud za ljudska prava (ESLJP) presudio da je ”manifestacija rasističke ideologije”

Država ima pozitivnu obavezu da zaštiti pojedinca (represivnim aparatom šoviniste uhapsi i da im da do znanja da to što (bi da) rade nije dozvoljeno i medicinski rečeno nije ni normalno).

Svako je slobodan da kaže šta misli, čak i ako nema ili ne može da navede pouzdane razloge za svoje mišljenje. Na taj način cilj koji se postiže izražavanjem stavova jeste ”mentalni efekat” na okolinu, odnosno uticaj na formiranje mišljenja drugih (profesor Pupovac ima pravo da se eruditski izražava, pa ko razume razume).

Ali, sve izgleda da ovo neće biti u pojedinim ”školama za život”, a trebalo bi. Kako se deca ne rađaju sa predrasudama i mržnjom (to su odlike starijih), škola nam je svima jedina šansa.

Decu bi trebalo učiti da budu odgovorna prema drugima, jer se u granicama slobode drugih ogledaju njihova prava.

Deci treba pružiti sve informacije o svetu u kojem žive, uz pomoć svih čula koja ih krase, jer pravo na pristup informacijama, kakve god one bile, jeste osnovno ljudsko pravo koje se vezuje za oblikovanje naše ličnosti i čuva naše dostojanstvo.

 

UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Sintaksa prava
    •  Dosta je kopanja po živim ranama onih koji tuguju u Vukovaru
    •  SDP ima puno posla da se vrati na još nejasni, novi početak
    •  Ustavni sud je nama bitan radi zaštite ljudskih prava
    •  Teško je biti romske ili srpske nacionalnosti u RH
    •  Kreće predizborna šizofrenija. Najgore je ne izaći na izbore
    •  Srbija kao domaće jalovište za globalni profit
    •  Rodni apartheid 
    •  Teško je biti žena u ovom nesavršenom svetu i u našem ataru
    •  Topuzom protiv ''Susreta na tromeđi''!

> Svi tekstovi ovog autora