novinarstvo s potpisom
Pravo na izbor. Koliko puta u životu ste sami sebi rekli da vi nekamo ne biste otišli ni mrtvi? Da vi nešto ne biste uzeli ni da vam daju džabe? Sigurno barem jednom. No, koliko puta ste se u životu zamislili da vas niko tamo negde ne bi ni pozvao i da vama niko ništa ne bi ni dao…
Poslednjih godina u našoj domovini pojavile su se, niču ko pečurke posle kiše, kojekakve udruge i organizacije savesnih i zabrinutih građana moralnog tipa (to znači da mi ostali to nismo) koji se bore upravo za ono za šta ih niko nije pitao niti ovlastio. Javni moral.
Udruge koje su u stalnom kontaktu sa videlicama, istim onim ljudima koji na nedeljnoj bazi ili po uplaćenom iznosu komuniciraju sa Gospama, žele da nam prenesu kako je naš način života nemoralan i kako je na njima, kao poslednjem bastionu vrednosti hrvatskog načina života (zar drugi način postoji?), da do lakata zasuču rukave i moralno delaju. Jer što se morala tiče, morali su!
Na čelu takvih udruga obično su istaknute ličnosti iz dijaspore (Herceg-Bosna je naša ”druga domovina”). Sve sam krem iseljeništva koji se hrabro vratio u domovinu posle onih decenija tamničenja svog naroda unutar zajedničke nam države. Tokom Domovinskog rata Hrvatskoj sam bio potrebniji u Americi. Uz jaku volju, dosta novaca i samog Boga fali im još samo hrvatska sloga.
Kažu, oni koji su upućeniji, da je prvobitni cilj takvih organizacija moralnog tipa bio regulisanje zakona, na njihov način, koji ženama (ne)daje da slobodno odlučuju o svom životu.
Pravo na dostupan prekid trudnoće, u narodu poznatiji kao pobačaj ili kiretaža.
Nažalost, ili na sreću, te istorijske 2013. godine, kada smo imali prvi, neki bi rekli huškački, narodni referendum o ustavnoj definiciji braka, to se nije realizovalo. Nije postojalo dovoljno ženomrzaca i potencijalnih sadista u društvu koji bi to i podržali, te su svu svoju neotesanu energiju transferirali protiv gay građana (zato ono nažalost).
A šta kaže pravo? Ustavni sud je 2017. godine doneo Rešenje, koje je dostupno i u web svetu, u kojem se navodi i sledeće: ”Ne prihvaćaju se prijedlozi za pokretanje postupka za ocjenu suglasnosti s Ustavom Zakona o zdravstvenim mjerama za ostvarivanje prava na slobodno odlučivanje o rađanju djece (Narodne novine, broj 18/78., 31/86., 47/89. i 88/09.).”
Ustav Republike Hrvatske jasno štiti samoodređenje osobe (u ovom slučaju žene na izbor) koje je stavljeno nasuprot opasnosti od paternalizma i nametanja nadzora drugih pod izgovorom zaštite pojedinca.
Dostojanstvo čuva temeljno pravo priznavanja onoga šta jeste i ne dopušta nikome nametanje njihove varijante onoga šta bi bilo dobro za vas. Jednakost osigurava da sloboda čoveka može biti uživana od strane svih, uz jednake uslove i potpunu raznolikost.
Republika Hrvatska potvrdila je i Konvenciju o pravima osoba s invaliditetom i fakultativni Protokol uz Konvenciju (2007.) koja sadrži obavezu države da obezbedi i osobama sa invaliditetom pravo na slobodno i odgovorno odlučivanje o broju dece i o tome kada će ih imati te pravo na pristup informacijama primerenim njihovoj dobi, obrazovanju vezanom uz reprodukciju i planiranje porodice te sredstvima koja su im potrebna kako bi mogli da ostvare ta prava (čl. 23. st.1.b, Poštovanje doma i porodice).
Parlamentarna skupština Saveta Evrope, u Rezoluciji 1607 od 16. aprila 2008. godine, potvrdila je pravo svih ljudskih bića, posebno žena, na zaštitu njihovog telesnog integriteta i slobodu nadzora nad vlastitim telom. Skupština je smatrala da u tom kontekstu konačna odluka o tome pobaciti ili ne treba biti stvar pojedine žene, te je pozvala zemlje članice na dekriminalizaciju pobačaja u razumnim gestacijskim granicama.
Ljudska prava i temeljne slobode tumače se u ustavnim sudovima razvijenih demokracijama trouglom ustavnih vrednota – dostojanstvo, sloboda, jednakost – jer pravo na jednakost nije usamljeno i na njega se ne može gledati izdvojeno, sloboda je ponekad eksplicitna, često implicirana, a dostojanstvo se takođe garantuje i jednako je temeljno.
Konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda odnosi se samo na rođene osobe, a ne i na nerođene, te ne može da se primenjuje na fetus.
Konvencija o pravima definiše dete kao svako ljudsko biće mlađe od osamnaest godina, osim ako se prema zakonu koji se primenjuje na dete punoletnost ne stiče ranije. Dakle, nema anticipiranog poimanja pravnog subjektiviteta nerođenog deteta! Tako kaže pravo.
Možda najbitnije, na kraju, je da se u slučaju sukobljenih interesa roditelja (majke) i nerođenog deteta smatra da bi bilo protivno najboljem interesu deteta delovati protiv majke, a takva intervencija značila bi i protivpravno zadiranje u privatnost i telesni integritet majke.
Sve ovo je važno, kao što je važno redovno plaćati porez, razvrstavati svo ono đubre koje napravimo tokom nedelje, biti dobar komšija (Da i komšiji živi krava – reklama s početka 2000-ih iz Srbije), biti trpeljiv i sve nešto u nama dalekom stilu uključivosti.
Važno je jer se poznavanje dosega sopstvenih prava skoro nikako ne uči tamo gde bi i trebalo, u školama.
A što se škole tiče, zna se. Od kolekve pa do groba najlepše je školsko doba.
Okolnosti oko pratećih onemogućavanja postupka, od instant prizivača savesti do dokonih molitelja ispred bolnica, nisu deo ovog teksta.
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN, POZIVOM NA BROJ 060 800 333 ILI SLANJEM SMS PORUKE NA 647647 UZ KLJUČNU RIJEČ DEMOS. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.