Ivo Josipović u naprednjačkoj Srbiji

Srbija nedopustivo kaska za Hrvatskom – opšti je utisak ovih dana dok se, iščekujući istorijsku posetu, javnost prigodno zanima koristima koje donosi članstvo u odabranom društvu, ne samo za turizam i ekonomiju uopšte već i za veću vidljivost običnih građana i nerazvijenih oblasti, na primer.

 

Dobro, možda bude nečega istorijskog i od posete Ive Josipovića Beogradu, ali, istini za volju, Srbija daleko više očekuje od grupe tehničara korporacije Google, koja će konačno provozati svoje kamere i zemljom nade. Štaviše, izgleda da se Srbija brižljivije pripremila za dolazak ekipe Google Street Viewa, s kojom su pregovori o uslovima privatnosti trajali više meseci, nego za predsednika države s kojom delimo izvesna istorijska opterećenja, ali ne i mogućnost da na Google mapi gledamo prizore sa svojih ulica. Ili članstvo u Evropskoj uniji, kad je već reč o aspiracijama za odabrano društvo.

 

Možda su to upitni srbijanski prioriteti posredi, ali predsednik Hrvatske kao da je upao u Beograd nenajavljen, da pogleda novu operu svoje koleginice Isidore Žebeljan; pa, kad se već tu zatekao, predsednikovi ljudi provozali su ga do Tavankuta – putem koji zaobilazi Hrtkovce u širokom luku – gde ga je dočekala školska priredba na maternjem jeziku i slični vojvođanski običaji.

 

Doduše, srbijanski parlament je prvi put u istoriji ugostio jednoga hrvatskog predsednika i pažljivo saslušao prigodan govor uz podsećanje na reči Zorana Đinđića, koji je sad i ovde popularan. Prizor iz dojučerašnje ”sigurne kuće za Ratka Mladića”, međutim, još uvek deluje kao rediteljska dosetka iz nekakve srpsko-hrvatske tv produkcije. Neuverljivo, bar koliko i pomisao da ”potpuno čistu i belu” stranicu u istoriji dve zemlje Josipović upravo okreće zajedno s Tomislavom Nikolićem, glavom i bradom.

 

Od ostalih značajnih tema, Josipović je u Beograd doneo poruku o obnavljanju međusobnog poverenja. ”Bez međusobnog povjerenja bit će nemoguće riješiti istinski važna pitanja. To je izazov, jer je između svega toga i istina koja je sigurno za mnoge u Srbiji različita od one koju znamo mi u Hrvatskoj”, kazao je Josipović, čime je i ne znajući dirnuo u bolnu tačku inače stabilnog histeričnog diskursa Srbije.

 

No šta zapravo znače svi ti lamenti nad teretima prošlosti i problemima koji otud izviru, a koje dve demokratske zemlje danas spremno ostavljaju za sobom? Jedan od osnovnih, čini se više stilske prirode, bio je puka nemogućnost susreta dva predsednika usled početničkih ispada o Vukovaru, srpskom gradu i sličnih, koje je srbijanski kolega u međuvremenu uspeo da zauzda i tako konačno ”otvori prostor” za unapređenje odnosa, ili šta mu je već posao.

 

Budući da nema ovlašćenja za rešavanje problema iz stvarnog života koji ometaju ispunjavanje briselskih zadataka o gajenju dobrosusedskih odnosa, Nikoliću je preostalo tek da demonstrira evolutivni put koji je prevalio od šovinističkog stratega do uljuđenog državnog službenika koji ne izgovara naglas baš sve što mu padne na pamet. Za okončanje posleratne faze u odnosima Srbije i Hrvatske, međutim, biće potrebno i nešto truda.

 

Jer tu se negde, između Beograda i Tavankuta, neko iznenada setio priče o povlačenju tužbi za genocid; nerešiv je to problem – to jest, dok se u posao ne umeša Aleksandar Vučić, taj odmah sve rešava. Upravo je prvi potpredsednik proletos kao prvi znak dobre volje, a ”u interesu pravde”, odneo u Zagreb podatke o dve masovne grobnice u selu Sotinu kod Vukovara, odakle su potom ekshumirani posmrtni ostaci trinaestoro osoba.

 

Sudbina više od hiljadu osoba koje se još uvek vode kao nestale jedan je od nužnih uslova da bi se o povlačenju hrvatske tužbe za genocid moglo uopšte razgovarati, smesta je podsetila ministrica Vesna Pusić svog beogradskog kolegu Ivana Mrkića. Uoči Josipovićeva dolaska u Beograd, naime, Mrkić je ovdašnjim medijima izjavio da je ”dogovoreno” da se tužbe za genocid povuku konsekutivno – prvo oni pa mi – konstatujući lakonski da ”vreme u kome smo jedni druge zasipali tužbama i kontratužbama treba da ostane iza nas”.

 

Drugim rečima, dakle, Beograd ne zna kako stoje stvari sa ustupanjem podataka o eventualnim lokacijama grobnica koje su srpske snage ostavljale za sobom po Hrvatskoj; ne zna se ni dokle se stiglo sa ispunjavanjem obaveza preuzetih pre dve godine protokolom o povratu više hiljada umetničkih i istorijskih predmeta, dokumenata i arhivske građe, a koji su opljačkani za vreme rata u Hrvatskoj. Granica na Dunavu tu je još i najmanji problem; makar je Srbija uverljivo pokazala da, za razliku od devedesetih, danas više ne izaziva krvoproliće nadahnuta svojim fantazijama o granicama, čak i ako su upisane u Ustav.

 

Od ostalih značajnih tema, Josipović je u Beograd doneo poruku o obnavljanju međusobnog poverenja. ”Bez međusobnog povjerenja bit će nemoguće riješiti istinski važna pitanja. To je izazov, jer je između svega toga i istina koja je sigurno za mnoge u Srbiji različita od one koju znamo mi u Hrvatskoj”, kazao je Josipović, čime je i ne znajući dirnuo u bolnu tačku inače stabilnog histeričnog diskursa Srbije.

 

Ako preda podatke i o poslednjoj nestaloj osobi, pa i ako uspe da prikupi sva umetnička dela što ih je sa zapadnih frontova progutalo crno tržište, odustane od svake dunavske ade i pristane na sve trgovinske ustupke Hrvatskoj – insistiranje na pitanjima istine biće kap koja preliva čašu. Istina je u Srbiji ontološki paradoks i ne bio bilo zgoreg ugraditi klauzulu kojom se ova priča izričito zabranjuje u sve buduće bilateralne ugovore sa susedima sa kojima se neko vreme zajedno živelo da bi onda, povremeno i doslovce, životu došao kraj. Bila bi od koristi i u predpristupnim pregovorima sa Briselom.

 

Josipović kao da ne zna da je predsednik Srbije još uvek četnički vojvoda, čak i kad odlaže protokolarne vence po spomenicima žrtvama iz Drugog svetskog rata ili kad se žali što mu pripadajuću naciju u susednoj zemlji nazivaju četnicima. U Srbiji istoričari lažno svedoče na sudskom procesu za rehabilitaciju Draže Mihailovića, smećarski tabloidi brinu o javnom moralu, Pravoslavna crkva krije zločince, a intelektualne elite horski slave veličinu mudrosti Aleksandra Vučića. Gost iz Zagreba bolje da je pričao šta sve može da se vidi na Street View servisu.

 

Autorica je novinarka beogradskoga portala Peščanik.

> Svi tekstovi ovog autora