Ministarstvo straha

Smejali smo se u protekloj deceniji dok su ministri (čitaj: ljudi na vlasti) izvodili svoju varijantu čuvenog skeča Montyja Pythona ”Ministarstvo blesavog hoda”. Stiglo neko drugo vreme. I drugi ljudi. Rešili da na brzaka proglase zakon o radu. Pokušao sam da čitam i – smrzao sam se. Sada sam van zvaničnog radnog stroja, ali, koliko mogu da dokučim, kogod smera da nađe svoje mesto u bilo kojoj radnoj zajednici izlazi na vetrometinu na kojoj od zaštite radnika nije ostao ni kamen na kamenu.

 

Objašnjenje ulaska u ovu neizvesnu budućnost palo je u deo ministru za rad, koji se u devedesetim, kao julovac, kleo u socijalnu pravdu. Zapamtismo ga po tome što je upitan zašto nas je u zimu 1996.-97. polivao ledenom vodom montypythonovski odgovorio: ”Niste valjda očekivali toplu vodu!”

 

Bio nam je u gostima holivudski snagator Steven Seagal i primljen  je na vrhu, da pomogne svojim iskustvom. Kad sutra dođe Delboy, imaće čemu da poduči našu vrhušku. Pored takvog ministarstva za rad uopšte nije potrebno uvesti ministarstvo straha, o kojem je genijalni Graham Green pisao 1943. Pogledajte ljude oko sebe: strah. Zbog praznih obećanja i realnih pretnji.

Bio nam je u gostima holivudski snagator Steven Seagal i primljen je na vrhu, da pomogne svojim iskustvom. Kad sutra dođe Delboy, imaće čemu da poduči našu vrhušku. Pored takvog ministarstva za rad uopšte nije potrebno uvesti ministarstvo straha, o kojem je genijalni Graham Green pisao 1943. Pogledajte ljude oko sebe: strah. Zbog praznih obećanja i realnih pretnji. Videli smo kako se izvukao čovek ”mekog srca”, odgovarajući smenjenom ministru. Meko srce sam zapamtio iz špageti vesterna, u kojem čovek sa pucom kaže žrtvi: ”Senjor, I kill people for money, but I like you, I will kill you for nothing”

 

Videli smo kako se izvukao čovek ”mekog srca” odgovarajući smenjenom ministru. Meko srce sam zapamtio iz špageti vesterna, u kojem čovek sa pucom kaže žrtvi: ”Senjor, I kill people for money, but I like you, I will kill you for nothing.”

 

Meko srce je imao i legendarni Kralj Ubu iz Jarryjeve mračne komedije. On se sa mnogo nežnosti obraćao podaničkoj gomili: ”O, narode moj!” A kad mu se nešto nije dopadalo u ponašanju onih dole, dobijao je neodoljivu želju da promeni narod.

 

Stara, arhetipska čežnja svih vladarskih struktura u svetskoj istoriji – narod nije na visini zadatih obaveza. To je Bertholdt Brecht izvrsno složio u svojoj antologijskoj pesmi, nastaloj posle radničkih nemira u Zapadnom Berlinu, u leto 1953. BB nije morao ništa da izmišlja, u pesmu je doslovno utkao reči berlinskog partijskog sekretara da narod koji ne zadovolji vrhušku zaslužuje da bude smenjen.

 

Nisam siguran da ljudi iz vrha srpske politike znaju ove prethodnike. Pre će biti da iz njih progovara paradigma koja se poput jungovskog nesvesnog pomalja, jer je to jače od njih.

 

Ako smo pomenuli strah kao najčešće neiskazano osećanje širokog plebsa, bilo bi preterivanje zaključiti da je ovde reč o svesnom uvođenju strahovlade. Politički vrh, od Velikog do Malog, pa sve do onog egzemplarnog Vulina (koji se pomalja u podobiju Che Guevare, uvek preteći namrgođen, jer bi ga osmeh izdao), verovatno čini sve što može po svojim (uglavnom skromnim) sposobnostima. Dobili su izbore na narodnom osvetničkog gnevu i, kako kaže narodna mudrost: ”Našla se vila u čem nije bila!”

 

Svako malo neko iz potrošenih političkih struktura progovori o jednoumlju kao oznaci novih vremena. To je ipak preterivanje, jer, ako se pogleda spektar javnih iskaza u dnevnoj i nedeljnoj štampi, bez obzira kako procenjujemo stanje novinarskih profesionalnih standarda, raznovrsnost i oštrina polemičkih komentara ne mogu se osporiti.

 

Kategorija jednoumlja naglo se pojavila u javnom govoru sa uvođenjem partijskog pluralizma. Najglasniji korifeji ove doktrine bejahu neki uticajni profesori, članovi Akademije, ljudi na visokim pozicijama, a osnovna postavka bejaše da epoha titoizma sve vreme traje pod opasnim pritiskom jednoumlja.

Čovek koji je po ubeđenju bio antikomunista, sa zabranjivanim filmovima i knjigama, vrsni pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović je u godinama kad je počela pomama moralnog presvlačenja i borbe za nove pozicije (nacionalizam koji do danas hara u tim krugovima) izrekao u studentskom listu Stav (Novi Sad) krajem osamdesetih: ”Bojim se da će nam uskoro Titovo doba izgledati kao Periklovo doba”. Posle 25 godina Žikin vidovnjački stav se gromko ostvario

 

Zanimljivo je da su ovi istaknuti intelektualci upravo u tim ”pogubnim” godinama stekli doktorate, univerzitetske rangove, sve vrste javnih priznanja i privilegija. Zaboraviše oni sve to, pa se prepustiše lagodnoj konstrukciji o minulim decenijama u kojima je sve bilo ”strašno jednoumno”. Kakva amnezija, kakva lakoća snalaženja u novim vremenima!

 

Čovek koji je po ubeđenju bio antikomunista, sa zabranjivanim filmovima i knjigama, vrsni pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović je u godinama kad je počela pomama moralnog presvlačenja i borbe za nove pozicije (nacionalizam koji do danas hara u tim krugovima) izrekao u studentskom listu Stav (Novi Sad) krajem osamdesetih: ”Bojim se da će nam uskoro Titovo doba izgledati kao Periklovo doba”. Posle 25 godina Žikin vidovnjački stav se gromko ostvario.

 

Vraćamo se na korene rasprostranjenog osećanja straha u širokim narodnim slojevima, ali i u gotovo svim radnim kategorijama, posebno u medijskoj oblasti.

 

Ništa se tu ne krije: ljudi na odgovornim mestima neprekidno govore o promenama koje moraju da budu korenite i bolne. To smo shvatili. Ali onda biste očekivali malo građanske obzirnosti, svesni da politički vrh ništa ne može da sakrije od svoje samovolje i bezobzirnosti.

 

Taman kad se vlada složi da valja skresati rasipanje na svim nivoima (krenulo se od penzionera, oko 1,700.000 korisnika; kad dođe do novih izbora, tek tada će vrhuška videti osvetnički gnev, kukala im majka!). A onda se u novinama pojavi poširoka lista partijskih moćnika i vladara, sa više plata, a jedan podvižnik – sa sedam plata mesečnih! I umesto radikalnog reza gde je neophodan, premijer i njegov zamenik zamole ove age i begove da se do 15. septembra odreknu dela svojih zarada. Šta ćete, meko srce. Tu staje svaka normalna pamet.

 

Za sve to vreme u parlamentu su po hitnom postupku prihvaćena tri medijska zakona. Novinarska udruženja i strukovni sindikati su izrazili protest (kao, nije bilo javne rasprave).

Taman kad se vlada složi da valja skresati rasipanje na svim nivoima (krenulo se od penzionera, oko 1,700.000 korisnika; kad dođe do novih izbora, tek tada će vrhuška videti osvetnički gnev, kukala im majka!). A onda se u novinama pojavi poširoka lista partijskih moćnika i vladara sa više plata, a jedan podvižnik – sa sedam plata mesečnih! I umesto radikalnog reza gde je neophodan, premijer i njegov zamenik zamole ove age i begove da se do 15. septembra odreknu dela svojih zarada. Šta ćete, meko srce. Tu staje svaka normalna pamet

 

Javna rasprava ništa bitno ne bi mogla da pomeri, kao što se videlo iz rasprave o predloženim amandmanima u srpskom parlamentu: tek svaki deseti amandman je usvojen, premda je barem polovina vodila ka vidnom poboljšanju konačnih zakonskih verzija.

 

Dvodnevna debata o zakonskim predlozima i amandmanima je danonoćno uživo prenošena na javnom tv-servisu. Veći deo sam pratio, uz proteste i podsmeh delova moje porodice. Ali to je bila lekcija iz jedinice koja bi se mogla nazvati: kultura dijaloga u vrhunskom državnom telu. Ništa novo nisam doznao, ali video sam da gotovo nijednog trenutka nije prihvaćen bilo koji razložan argument članova opozicije (ljudi iz vladajuće većine nisu ni predlagali amandmane, smejali su se, dobacivali uvredljive reči, može im se, atmosfera Guče oko ponoći).

 

Sva tri medijska zakona (o informisanju, o elektronskim komunikacijama, o javnim servisima) doneli su niz praznih, uglavnom prepisanih normi u stilu ”treba, očekuje se…” Od svega toga nikakve vajde, jer se inače zna kako u Srbiji prolaze zakoni, od papira do života.

 

Pomeren je postupak povlačenja državnog kapitala iz medija, izbegnuta je identifikacija ko su vlasnici pojedinih privatizovanih medija. Ni dalje nije jasno kako će se javni servisi (tv stanice, listovi širom Srbije) privatizovati a da ne padnu u ruke lokalnih kasapa, dilera droge, biznismena oličenih u kabadahijskim pojavama nekih moćnika koji stigoše i do vlade.

 

Univerzitetska i akademska elita se nigde nije javno oglašavala u nekom ozbiljnijem povodu (osim kad je reč o Vidovdanu, Principu, Kosovu i sličnim poligonima za opuštanje prozukle nacionalističke retorike).

 

Izgleda da je skandalozna afera sa farsičnom tvorevinom privatnog univerziteta Megatrend i sada bivšim rektorom Mićom J., koji je žario i palio po političkim strukturama na vrhu, uzdrmala univerzitetski esnaf iz temelja. Mnogi su kod Miće i sličnih privatnih tvorevina imali ugodne tezge i zvučna zvanja.

 

Da li je tektonski potres završen, da ne počne da puca još ponegde? Nadrealisti su između dva rata imali opasnu izreku: ”Kad se malo munu, počinju da trunu”. A u ovoj Danskoj na Balkanu Fortinbrasa ni za lek.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora