novinarstvo s potpisom
U Srbiji je ekranizovana, u obliku dokumentarnog serijala, knjiga ”Junaci doba zlog” Slaviše Lekića (1959.-2021.).
U pitanju je pitki serijal koji izaziva porast želudačne kiseline, ali i krvnog pritiska jer se eksplicitno izmenjuju likovi (doslovno), koji pogoduju sebi i svojima, na tuđoj muci i to bez pardona.
Naravno, nije naodmet napomenuti i da se u većini slučajeva radi o likovima opasnih namera, neustavnih i plagijatorskih metoda, a sve kako bi se čoporativno održali na vlasti i masti.
”Za zlo doba nisu krivi zli ljudi već dobri koji ne čine ništa da se to promeni”. Kazao je Slaviša Lekić, te je nastavio sa: ”I mislim da je poenta u tome da je ovo što živimo, unazad trideset godina, posebno sad, dobrim delom i naša zasluga jer mislim da ne činimo dovoljno da se to promeni”.
Iako se ova rečenica odnosi na napaćeno srpsko društvo, izlaznost na poslednjim parlamentarnim izborima u Domovini bila je 46,85 odsto.
Ako se vraćamo unazad, 2000. godine na izbore je izašlo 76,53 odsto birača, 2003. godine njih 66,83 odsto, 2007. godine 63,41 odsto, 2011. godine glasalo je 62 odsto upisanih birača dok je 2015. godine glasalo njih 60,82 odsto.
Zašto je mala izlaznost, ispod 50 odsto, na poslednjim parlamentarnim izborima objašnjava se kojekakvim razlozima koji u realnosti nemaju veze sa zdravom pameti (nisam lekar, ali mogu da pokušam).
Uz aktivnu i akutnu pandemiju kao najveći razlog zašto neko ne izlazi na izbore jeste godišnje doba i kako je vreme taj dan (vremenska prognoza).
Naravno, tu je i inat, reč koju teško prevodimo i koju racionalno ne razumeju u svetu, da nećemo da delegiramo glas nikome, ali ćemo provesti naredne četiri godine u kritikovanju svakoga.
Brojni politički analitičari uveravaju nas da je pasivizacija glasačkog tela velika opasnost za demokratiju, koja, da budemo načisto, nama ama baš nikako ne ide od ruke, jer na površinu isplivavaju politički otpaci formirajući populističke stranke koje nemaju nikakav sadržaj, nebitan im je, već se samo bave destabilizacijom demokratskih procesa, urušavanjem sistema, uz obilato korišćenje medija za te besciljne ciljeve. U prevodu, antisistemske stranke.
U četvrtak smo obeležili, svako kako je hteo, bitno je istaći da nije ni morao, Međunarodni dan sećanja na holokaust i 77. godišnjicu oslobađanja koncentracionog logora smrti Aušvic-Birkenau (Poljska).
Ovaj datum je utemeljen kako bi se naglasila važnost poučavanja mladih o onome šta se dogodilo, ali i sprečilo da se isto ili slično ponovi u budućnosti.
I dok su neki šetali po hladnim i sivim gradovima, posećujući mesta stradanja ili terora, većina je kačila retuširane fotografije sa kojekakvih portala (u većini slučajeva sa hiperbolizovanim podacima) uz emotikone koji plaču i imaju ucviljeni pogled.
U moru takvih komentara i sablazni pojavio se i jedan koji nas određuje, pun pogodak, da nećemo mi da kukamo kad se ne odnosi na nas.
Ispod jedne od objava, sa podužim citatom o tome da trebamo da se sećamo, odajemo počast, uključivo prenosimo znanje i istorijske činjenice mladima (to su oni koji će da nam kroje budućnost i neke od nas će da strpaju u staračke domove) pojavio se, baš na takav jedan status, komentar sledećeg sadržaja: ”Poštovanje žrtvama, danas slavimo svetog Savu (srce)”.
Dok smo u ovim mučnim temama, čini se da više nego ikad rabimo reč fašizam za sve šta nam nije po volji bez da smo se zamislili šta ta reč simbolizuje, da li time nekoga vređamo ili ispadamo budale.
Termin fašizam se sve više koristi olako i neprimereno, posebno u političkim raspravama i obračunima (bilo je i nasrtanja), kako bi se načinila diskvalifikacija drugoga u javnom životu.
Onda se poseže i sa samim simbolima i obeležjima te se maksimalno vrši zloupotreba i devalvacija same reči, onih koji su nedužni stradavali i onih koji su ih bespogovorno oslobađali stradavanja, a da bismo mi, danas, ovako dokoni i upućeni u sve, duže živeli.
Sve je ovo alarm da ne poznajemo istoriju, koja je do juče bila sadašnjost, te da se ideologizovani koristimo ideologijom holokausta kako bismo raspršili rasnu i nacionalnu mržnju u sadašnjosti.
Više nam se i ne čini da argumentovana rasprava i iznošenje stavova o različitim pitanjima, društvenim i političkim, jednostavno ne postoje. Sve samo ustupili međusobnim uvredama i poniženjima, a govor mržnje je uvek tu, uz nas, na levoj strani naših ćosavih prsa.
I tako iznova, bez promišljanja, bavimo se međusobnim kvalifikacija, sa fašističkim epitetima, a sve sa ciljem koji je nepoznat, ali sa vrlo konkretnim ishodom.
Kako i završava jedna od epizoda iz dokumentarca ”Junaci doba zlog”, na temu srpske premijerke Ane Brnabić, završimo i mi, uz posmisao gde je naša odgovornost za sve šta nam se događa i odgovornost prema ljudima oko nas.
Prilikom posete logoru smrti Majdanek (Poljska) Rejmon Dejvis, američki novinar, zabeležio je jedan dijalog:
– Da li ste ubijali ljude u logoru?
– Da.
– Da li ste ih žive zakopavali?
– Dešavalo se ponekad.
– Da li ste vi lično pomagali i u ubijanju?
– Apsolutno ne. Ja sam u logoru bio samo blagajnik.
– Šta ste mislili o onome šta se događalo?
– U početku je bilo loše, ali smo se navikli.
– Znate li da će Vas Rusija obesiti?
– Zašto? Šta sam ja uradio?!
UKOLIKO VAM SE TEKST DOPADA I VOLITE NEZAVISNO I KVALITETNO NOVINARSTVO, VI MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA I PRECIZNE UPUTE KLIKNITE OVDJE.