U potrazi za izgubljenom empatijom

Dan, odnosno, dva dana pre Vaskrsa obeležena je godišnjica masovnih ubistava devet učenika i njihovog čuvara u Osnovnoj školi ”Vladislav Ribnikar” (3. maja) i devetoro mladih u selima Dubona i Malo Orašje (4. maja).

Pre više od mesec dana, ubijena je dvogodišnja Danka Ilić.

Ne verujem da postoje reči kojima može da se govori o nasilnoj smrti dece, makar ih ja nemam. Ali ono o čemu moramo da razgovaramo jeste – šta smo učinili da neizrecive tragedije postanu granice koje određuju ”pre” i ”posle” i to ne samo u bolu, već i u preobražaju društva, ličnog i pokajanja zajednice.

Zašto nije postojao onaj trenutak nakon kojeg možemo reći ”nikada više nećemo dozvoliti da se ovo ponovi” i postati za mrvu bolji ljudi?

 Medijski lešinari

Sva ova ubistva bila su praćena medijskim lešinarenjem od kojeg se utroba prevrće. Najsitniji i najsuroviji detalji curili su u javnosti, bez posledica po izvore.

Novinari – ako se više i mogu tako nazvati – dežurali su ispred kuća porodica ubijenih i ranjenih, dolazili na vrata maloletnog počinioca, lovili komšije, pravili ”sačekuše” po grobljima i ispred bolnica, slikali uplakanu decu, braće i sestre, tražili od njih izjave… Nikakve posledice ti ”medijski radnici” nisu snosili.

U slučaju Danke Ilić, pojedini tabloidi i pojedinci sa prorežimske televizije Pink sumnjičili su majku da je naškodila detetu. I ništa se nije desilo, nikakva sankcija im nije izrečena. Posle svega, ostale su samo teške posledice po one koji su gubitkom već bili duboko ranjeni.

Nepuna četiri meseca nakon tragedije u Osnovnoj školi ”Vladislav Ribnikar”, roditelji ubijene dece napisali su pismo medijima, u kojem ih između ostalog mole da ih prestanu dodatno razarati svojim izveštavanjem.

”Svakodnevnim objavljivanjem ‘senzacija’ ili ‘ekskluzivnih saznanja’ (koji su najčešće puni neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu, postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikada više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar – žrtve, su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio”, napisali su dostojanstveno i plemenito – oni su smogli snage da vagaju svoje reči.

Jutro nakon pisma, sve je bilo isto.

Zamišljam mnogo puta te novinare i te urednike u kojima se pomračila ljudskost. Kako li sami sebe pogledaju… Na primer, vlasnik Pink televizije Željko Mitrović ima četvoro, a urednik vodećeg tabloida Informer Dragan J. Vučićević šestoro dece.

Pokušavam da ih zamislim kako svoju decu gledaju u oči i kako makar tada u njima ne proradi nešto humano, pa prelome i kažu – pa ne mogu i neću više baš ovako.

A onda se setim – ne pravim nikakve paralele, to bi bilo beskrajno neprimereno, već više kao dokaz kako u ljudima prevlada zlo i zatamni se iskra Božija – Geca i Majera kad odvode dušegupkama Jevreje iz logora na Sajmištu i jevrejske dece kojima dok ulaze u kamion gde će pustiti gas, ovaj dvojac deli bombone. A kada se sledeći put otvore vrata tog kamiona, ispadaju leševi, a Gec i Majer se vraćaju svojim porodicama.

Empatija nasušna

Takođe, duboko verujem da oni čiji se etički kompas raspao na komadiće – pa sad po toj srči svi gazimo – imaju problem i sa empatijom. I vice versa.

Jer ako možeš za tren da osetiš kako je roditelju koji je izgubio svoje dete, ako te dotiče tuđa patnja, nema tog novca zbog kojeg ćeš da kopaš po toj rani.

Verujem i da osim svesnosti koja ume da se izvrne u beslovesnost, iako je formalno tu, empatija ostaje ono što nas čini ljudima. Može veštačka inteligencija da postane radnik godine, piše i analizira, ćaska i prevodi, čak i da izumi nešto, ali empatiju neće imati.

A naš problem je što stvaramo ambijent i društvo u kojem je imati empatiju kao slabost, osećaj koji će te sprečiti da napreduješ i zakočiti na društvenoj i političkoj lestvici.

Ovo je zaista kobno jer će upravo nekoga moralni kompas i empatija navesti da uredniku i gazdi kažu ”ne” kada traže od njega/nje da monetizuju tuđu patnju i da – užasnog li i preciznog izraza – gaze preko mrtvih.

Zbog toga i neće sebe opravdati onim čuvenim ”ja samo radim svoj posao”, uz alibi (male) dece – ne mogu da odbijem jer imam porodicu i decu koju moram da izdržavam.

Ali i oni o kojima pišu imaju decu. Samo ta deca više nisu živa.

Odgovornost čitalaca i gledalaca

Da li će se medijska slika u Srbiji promeniti?

Hoće jednog dana, ali tome mora prethoditi i politička i društvena promena – teško da može biti obrnuto. Zato je važno snažno naglasiti da i na čitaocima i gledaocima leži krupna odgovornost.

Internet je pružio veću slobodu običnim ljudima da se izraze, čuju, povežu, nešto kažu i da svojom pažnjom – a pažnja je postala u svakom domenu tako redak i vredan resurs – podrže pogled na svet određen humanizmom i empatijom. Ima u Srbiji još uvek takvih medija, uprkos svemu.

Jer dokle god ljudi klikću na lešinarske naslove, gledaju takve emisije, voajeri su tuđe boli i tuđih trauma, pa i sami snose odgovornost za medijski pakao u kojem smo se našli.

Svakim minutom kada pojedinac pristaje da biva uvučen u takav sadržaj i svakim klikom kojim zadovoljava svoju radoznalost, samo dodaje novu ciglu ovoj monstruoznoj građevini.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Pošto dete, a pošto čovek
    •  Crtice iz dnevnika: Jedan dan na sjeveru Kosova
    •  Bežanje od ogledala
    •  Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata
    •  Mitropolit Amfilohije: Tražimo jasnu odvojenost Crkve i države

> Svi tekstovi ovog autora