Pošto dete, a pošto čovek

Ministarstvo za brigu o porodici u Vladi Srbije objavilo je pre dve nedelje spot na čijem početku za stolom sede majka, otac i ćerka koja izgovara – “odrasli vole brojeve.” Zatim sledi hvalisanje vlasti o velikim iznosima novca izdvojenim za drugo dete na šta devojčica saopštava roditeljima da želi brata. Oni joj za devet meseci ispunjavaju želju – mama čak rađa blizance. Devojčica tada radosno pita tatu: “Koji je ovo broj pored trećeg deteta?“. Otac ushićeno usklikuje iznos koju će mu država isplatiti za dva sina. Kakve li finansijske radosti!

Ova poruka uvredljivija je od prethodnih na sličnu temu. Konkretno: reč je o propagandnim pokušajima da se mladi ljudi “motivišu” da imaju decu radi nacije i države – on da nosi uniformu i pušku, a ona da rađa. Istovremeno se i napadaju žene “što ne rađaju dovoljno” jer Srbi izumiru kao narod, uskoro će biti manjina u sopstvenoj zemlji, gube budućnost…

U ovom duhu je novopečena ministarka Milica Đurđević Stamenkovski – velika kritičarka vlasti do pada u fotelju – građanima uputila poziv da “započnu demografsku obnovu nacije”.

Uglavnom, režim je krenuo od pokliča kojim se zahtevaju srpske sinove i kćeri da bi ovih dana stigao do – “evo ti pare da rađaš”. Sve što se ovde može reći glasi: pogrešno, porazno i maši metu.

A šta je problem

Neko bi mogao da se upita u čemu je problem da država izdvaja novac za svako novorođeno dete… Jeste, dobro je to. Međutim, gde škripi do nepodnošljivosti?

Za početak, nemali broj žena ta davanja koristi da uzme kredit i ode u privatnu kliniku. Naime, izbezumljene smo zbog mogućnosti akušerskog nasilja i uslova u državnim porodilištima. Zatim – kada država uplati obećano – time se taj kredit vraća.

Ako imamo sreće, naše dete će da dobije mesto u državnom vrtiću. Za nas iz Beograda ono je zasad besplatno. Naime, ponelo je staro-novog gradonačelnika Šapića u predizbornoj kampanji da to obeća. Koliko će dugo da traje, videćemo. A kako tu stvari stoje zna svaki roditelj – kupujemo ubruse za vrtić, klimu i televizore, popravljamo krovove, sadimo drveće…  Zimi vaspitači decu mahom ne izvode u dvorište – vazduh je toliko zagađen.

Kad dete krene u školu, razdire nas strah jer nam pred očima iskrsavaju roditelji ubijene dece iz Ribnikara. Vlast je tada obećala da će okrenuti novi list kada su pitanju škole i đaci, a psiholozi i pedagozi se udružili, predložili u tom pravcu niz adekvatnih mera, govorili šta bi se moralo učiniti… I – ništa.

Samo je agresivnost u javnom prostoru postala još prisutnija. Da njegovo dete izgovori ono i na onaj način šta i kako svaki drugi predstavnik vlasti kaže svojim kritičarima, svaki odgovoran roditelj bi ga ozbiljno opomenuo i zapitao se gde toliko greši u vaspitanju svoje ćerke ili sina.

Štrajkovi prosvetnih radnika se nastavljaju – više nemaju načina da ih neko vidi i čuje u kakvim užasnim uslovima rade i koliko su za to mizerno plaćeni. Vlast im odgovara tako što sastavlja spiskove “neposlušnih” nastavnika. Uzgred, ovo nije radio ni Slobodan Milošević. Kako li se osećaju ti ljudi što treba da nam podučavaju decu?

Kad nam dete sedi u razredu ili izađe na odmor, razdire nas i strah zato što ga može zlostavljati vršnjak ili neki stariji učenik. I da će, kad tim roditeljima ukažete da su im ćerka ili sin agresivni i pokušate da zajednički rešite problem, oni reći: “Znaš li ti ko sam ja?”

Ovo pitanje je postala ključna mantra aktuelne vlasti u Srbiji, onih koji su “niko i nešto”. Lepo je govorio Duško Radović – budite prvo neko da biste postali nešto, kako biste imali na šta da se vratite.

Uglavnom naše dete lagano postaje deo društva, ovog kakvo je danas u Srbiji. To će reći da ga molite da ne ide na utakmicu zbog huligana i molite Boga da kad prelazi ulicu ne naiđe znaš-li-ti-ko-sam-ja vozač i ubrza, pod uticajem opijata, na pešačkom prelazu. Uglavnom, dete vam se svakog dana navikava na nepravdu i predatorske međuljudske odnose u društvu.

Objašnjavate mu zašto ne treba da ide prečicama – a sve oko njega mu govori suprotno, ministri kupuju diplome, “pošto čovek”  postalo je skoro pa normalno pitanje, a konstatacije “Snašao se” i “Ako će drugi, pa što ne bi i on”, zdravo-razumsko i pohvalno objašnjenje nečijeg uspona na društvenoj lestvici. 

Ovde smo gotovo u potpunosti nemoćni – znanje i poštenje više ne dovode do uspeha. Naprotiv. Zato svoju decu upisujemo u škole jezike gde će da nauče engleski, nemački, francuski… A onda slede pločnici Dablina, Toronta, Minhena, Beča…

Jer ne radi se o tome da “odrasli vole brojeve”, već o dostojanstvu i nasušnoj potrebi da nam deca odrastaju u nekom sistemu koji nije baš ceo okrenut naopačke i u kojem ne vladaju ovi što se “kada prestanu da budu nešto zaista nemaju na šta vratiti”.

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Crtice iz dnevnika: Jedan dan na sjeveru Kosova
    •  Bežanje od ogledala
    •  U potrazi za izgubljenom empatijom
    •  Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata
    •  Mitropolit Amfilohije: Tražimo jasnu odvojenost Crkve i države

> Svi tekstovi ovog autora