Pravilnik o lepom ponašanju

Prošle sedmice objavljeni su podaci o pozicioniranju belosvetskih univerziteta te su svi rangirani po različitim kategorijama. Glavni elementi za rangiranje univerziteta prema CWUR (Center for World University Rankings – CWUR) listi su: kvalitet obrazovanja, zaposlenost alumnista, kvalitet fakulteta i istraživački učinak, koji čine naučni radovi, publikacije visokog kvaliteta, uticajnost i citiranost.

Prema listi Global 2000 Centra za svetsko rangiranje univerziteta (CWUR) Univerzitet u Beogradu pozicioniran je na 387. mestu od ukupno 21.462 rangirana univerziteta širom sveta, te spada u 1,9 odsto najbolje rangiranih visokoškolskih ustanova u svetu.

Univerzitet u Ljubljani zauzeo je 440. mesto i nalazi se u 2,1 odsto najboljih univerziteta u svetu dok je Sveučilište u Zagrebu na 516. mestu i u 2,5 odsto je najbolje rangiranih svetskih visokoškolskih ustanova.

Dok smo u polju nauke ista kaže da se grad definiše kao kolektivni način života. To je ona urbana aglomeracija u kojoj se izgubio pojam zajednice, ali se izuzetno nametnuo individualizam, gramzivost i opšta apatija za zajedničko dobro. Radi se o smeši kojekakvih ljudi i njihovih sudbina koje su silom prilika naslonjene jedna na drugu i to se oseća i vidi u bilo kojem stambenom ulazu većine hrvatskih gradova.

Od 1. januara 2025. godine dobili smo novi Zakon o upravljanju i održavanju zgrada koji smo čekali, neki i čitav svoj život, k’o ono ozeblo sunce. Nismo još svi načisto šta nam je ovaj zakon doneo osim da tu ima svega onoga šta smo prepoznali kao neuralgične tačke kolektivnog stanovanja, a koje se najviše prelamaju, ono kao kada se koplja lome, preko nikada dokrajčenih međuljudskih odnosa.

Da nam ne bude dosadno, odnosno kako bi se pokazalo da želi da se radi i nešto uredi, nanovo su se potrudili iz Ministarstva prostornog uređenja, graditeljstva i državne imovine te su nam nakon javne rasprave predstavili set pravilnika koji se odnose na pravilno upravljanje zgradama. Nama je najbitniji, onom malom čoveku koji deli svoje zidove i hodnike i sa ljudima upitnog mentalnog zdravlja pod istim krovom koji prokišnjava, Pravilnik o kućnom redu.

Pravilnik o kućnom redu je minimum onoga šta je propisano, a odnosi se na pristojno ponašanje. Ništa više od toga tu ne piše, ali je izgleda to danas, u vremenima kada se čovek sve nepristojnije ponaša, nužno navesti i isticati.

Tako piše da treba da se brinemo o zajedničkoj imovini, da čistimo izmet od naših kućnih ljubimaca sa zajedničkog stepeništa, da ne bacamo đubre kroz prozor ili ne lupamo i ne terorišemo ostale stanare usled našeg egoizma koji nadilazi sopstvena četiri zida.

Kako bi se to zaživelo, očekivano uljudno ponašanje, neophodne su i jesu propisane kazne. Ne možemo mi bez toga jer nam je u DNK-a da samo batina ima snagu, ništa lepa reč i molba, da nas obuzda u našem naumu da se ponašamo neljudski i nekolegijalno. Zašto je to tako, da ne umemo sami da uživamo bez represije, nije jasno a da se ne konsultuju stručnjaci za mentalno zdravlje.

Najveći izazovi u zapuštenim zgradama jesu poremećeni međuljudski odnosi koji poput korozije svakodnevno, zapravo višegodišnje, razaraju normalnu komunikaciju bez upadica, pretnji, dojava i prijava, odnosno bez ponašanja koje remeti nečiju dobru nameru i volju da stvari uredi i poboljša uslove života za sve.

Kod nas je prema Zakonu o upravljanju i održavanju zgrada nužno da postoji predstavnik suvlasnika koji je otirač za sve one koji nisu sigurni zašto su se rodili, koji je njihov smisao na ovom svetu i koja je njihova uloga u interakciji sa drugima oko sebe. To su oni pojedinci koji do podne mrze sebe, a onda počinju da mrze ceo svet, i tako dan za danom.

Biti predstavnik suvlasnika u višestambenoj zgradi koja je neodržavana, sa demografijom koja je po godinama, primanjima, ali i očekivanjima heterogena, znači sigurnu preranu smrt. Ima i ona druga strana medalje, a to je da su neki od tih predstavnika suvlasnika prvi i poslednji put u životu dobili nekakvu ”vlast” – ništa oni ne podrazumevaju da to znači i odgovornost, te svoje frustracije koje nikada nisu lečili pokazuju na rate zloupotrebljavajući dodeljeno im poverenje.

Mi sada, barem sa normativne strane gledano, imamo sve. Kako će to da se sprovodi, sa nama ovako nedokazanima i ”najpametnijima”, tek trebamo da vidimo kako (ne)će ići jer nas sopstveni inat zaslepljuje i isti nas sprečava da se ponašamo racionalno. To je ono šta strani čovek ne razume i nikada mu neće biti jasno, a odnosi se na to da ja ne moram da imam struju ni vodu sve dok je nema ni prvi komšija do mene!

Zašto smo tako nadrndani, bandoglavi, praznoverni i prvorazredno cinični nije jasno, ali je razumljivo zašto nam mnogo toga teško ili nikako ne pronalazi plodno tlo za napredak i uživanje u nekim dobrim stvarima.

Čini se da nam život zaista prolazi u sopstvenom egoizmu, pretrpanom deluzijama i pojedinačnim animozitetima, te smo u neprestanom koturu koji nas na duže staze iscrpljuje, čini nas ostrašćenima i ljutima, te i nama kao onom nesrećnom predstavniku stanara skraćuje život.

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Katedra za europsko javno pravo PFZG-a
    •  Hod za (petljanje u tuđi) život
    •  Dvadeset godina Queer Zagreba
    •  Aleksandra Jozić – Ileković, hvala!
    •  Srećan Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope!
    •  Grad Zagreb ima uključivu politiku prema LGBTIQ+ osobama
    •  Glas Jovanke Broz
    •  Ljudska prava su kod nas na čekanju!
    •  Ćaci u škole
    •  Mart – kobni mesec srpske istorije

> Svi tekstovi ovog autora