autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Stadion razdora

AUTOR: Ivan Zidarević / 05.10.2026.

Čini se da mi živimo u zemlji izobilja. Naša Domovina, koja je ostvarila svoj viševekovni san o samostalnosti bez da joj tuđin nameće kako će da živi i uređuje svoje odnose, kao da nema nikakvih ekonomskih i socijalnih problema koji je slamaju pod pritiskom globalizacije i besprekornog kapitalizma te se sada bavi kulturnim identitetom u obliku betonske građevine za ono ”hleba i igara”.

I na našoj teritoriji, u Puli, imamo ostatke nekadašnje Rimske Imperije u obliku amfiteatra u obliku arene koja je služila za gladijatorske igre u kojima se utucavalo slobodno vreme nekadašnjih rimskih građana. Tu se borio čovek protiv čoveka i čovek protiv životinja, a sve sa ciljem ”zabave”. I danas imamo jedan tv kanal koji promoviše moto da je život ”samo zabava”, iako to nije to.

Kako je nama ekonomska situacija sjajna, to što nam preko 300.000 penzionera ima penziju oko 400 evra ili manje, odnosno što mnoge jedna neisplaćena plata deli od proklamacije siromaštva, nije nam bitno. Odnosno to što pravna država i vladavina prava kao takva nije uvek majka, više je maćeha, te nas sve to skupa tera na razmišljanje da iskoristimo neku od tržišnih sloboda članstva u Evropskoj uniji i našu (ne)sreću potražimo negde drugde, a što dalje od naših i nas samih.

Socijalna pitanja su kod nas na nivou nepoznavanja tranzitnog društva u kapitalizmu, sa socijalističkim konturama po raznim toponimima koje smo preimenovali i dali im neku treću namenu, koje negira nesavršenosti društvenog raslojavanja. Od onih, fatamorgana, ”200 hrvatskih obitelji”, pretvorbe i privatizacije do predstečajne nagodbe. To su obrisi socijalnog (ne)razumevanja koje nam nisu dovoljan povod za kanalisanje viška energije koju imamo, a koju usmeravamo ka diseminaciji mržnje i večitih kritika.

Tako smo poslednjih dana čitali, nema ko nije u sve to upleten, kako se građanstvo u demografskom izumiranju raspolutilo po mišljenjima kako treba da izgleda novi maksimirski stadion na kojem igra fudbalski klub čije ime je promenio Titov general i ”očuh” nacije Franjo Tuđman. Jer ”oca nacije” već imamo, a da ne bi bilo konfuzije oko istopolne porodične zajednice dva oca, sveprisutna homofobija nam to ne dozvoljava, treba napraviti jasnu distinkciju ko je ko u ”father figure” kolektivnoj (ne)svesti.

Da mi nemamo baš neki smisleni stav, i oko arhitektonskog rešenja koje treba da bude udenuto u ambijentalnu celinu i omogući lepu vizuru uz funkcionalnost, čitamo i po tome da su se glasovi za predstavljeno idejno rešenje i oni glasovi protiv podelili prema tome kojoj ko političkoj opciji pripada i koju preferira.

Oni koji su, većinom, za trenutnu gradsku vlast u prestonom gradu odobravaju onaj virtuelni pogleda betonskih krila stadiona koji bi se video iz maksimirskog parka, dok oni koji su protivni ”Možemo sekti” nemaju takav rakurs gledanja. Sve je sada u javnom prostoru, to je ono mesto bez kontrole, suprotno od afirmativnog i zapravo je navijački glasno, uvredljivo, ali i klevetnički.

I na ovom primeru, sada su naši večiti trbuhozborci grlati i oko nauka koje se imenuju arhitekturom i prostornim planiranjem, vidimo da nas jedna najobičnija ideja oko ”identiteta” grada, a tužno je da nemamo neke druge identitetske razglednice koje bismo poslali u svet, komada na večite neprijatelje i oko pitanja koja nemaju veze sa građevinama i pejzažnom arhitekturom, ali ni sportom, već su u za uljuđeni svet domeni nenormalnog i paranormalnog.

Za one koji ne žele da znaju ono najbitnije, izgradnja novog stadiona trebala bi koštati 174 miliona evra, uz realnu mogućnost odstupanja (više gore nego dole). Bratski će račun da podele, preko leđa poreznih obveznika, Domovina i Grad Zagreb u odnosu 50:50, dok je pobednički rad odabralo poverenstvo u kojem su bili predsednik Dinama Zvonimir Boban, gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević i ministar turizma i sporta Tonči Glavina.

Iako i po ovim faktima, a koga pa to uopšte pa zanima, vidimo da Grad Zagreb nije ništa učinio sam, ne može sam ni da plati izgradnju stadiona bez ostatka Domovine, te da je muški trojac bez kormilara učestvovao u odabiru idejnog rešenja oko kojeg noćima kao da ne možemo da spavamo, mi smo se ukopali u rovove i vidimo i čujemo samo ono protiv koga smo mi bez da u svoj toj kakofoniji vidimo i čujemo onog ”našeg” u svemu tome.

Kako će na kraju izgledati stadion nacionalnog identiteta, za sve one belosvetske pare i defile fudbalera koji od štrajka ZET-a ne zavise, biće vremena da vidimo i nanovo se oko toga, onako bratski, pokrvimo na ”krv i na nož”. Da li će pobediti ”struka” ili nećemo uspeti da odolimo, kao i do sada što jesmo na sličnim primerima, omamljivom i ispraznom populizmu.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Rod, pol i ostali neopravdani strahovi
• Huškačka piromanija
• Veštačka inteligencija nas otuđuje u bezdanu svega i svačega
• Jedni likuju, drugi veličaju smrt balkanskog krvnika
• Knjiga koja je zainteresovala razjedinjenu javnost
• Mrtva trka besmislenog i ispraznog političkog nadmetanja
• Ustaška elegija 2026.
• Hvalevredan LAG 5
• Od Berlina do Međugorja
• Manosfera nesigurnih muškaraca

> Svi tekstovi ovog autora

Objavljeno u: SLOBODNI ZIDAR
Oznake: Dinamo, EU, Franjo Tuđman, Grad Zagreb, Ivan Zidarević, Slobodni zidar, stadion, Tito, ZET, Zvonimir Boban

Drago Pilsel Follow

Born in 1962 in Buenos Aires, Argentina. Lives in Zagreb, Croatia. Journalist and Theologian. Married. d.pilsel@zamir.net

Drago Pilsel @dragopilsel ·

18 Sep

Jesu li teroristi pobijedili nakon 11. rujna? SAD su odgovorile na napad u New Yorku upravo onako kako su napadači priželjkivali, pridonoseći stvaranju svijeta u kojem je terorizam postao toliko uobičajena pojava da više ni ne znamo kada tu riječ treba upotrijebiti.