Dron na sajmu knjiga

I dođe takozvana jesen, što reče jedan od nosilaca međuratne moderne Milan Ćurčin. Iznenađenja, uglavnom neprijatna. Mirnodopska dosada, po vladajućem stereotipu u ovdašnjem plebsu, suđena je nekim ”dosadnim” narodima i društvima u kojima baš i nije bitno ko je na vrhu vladajuće piramide. Dosad se u nas nije dogodilo da iz svemira doleti neidentifikovano leteće telo (UFO, prema međunarodnoj oznaci) i izazove takav metež, najpre na političkom vrhu, pošto se on ne može snaći ni sa mnogo banalnijim pojavama (kao što je npr obračun troškova države u protekloj godini, za buduću ionako niko živ ne zna kako će se odraziti na nivou pukog preživljavanja).

 

Spravica-igračkica koja se može u gradu kupiti u svakom bolje opremljenom supermarketu odjednom je postala kolektivna fantazma, novo zrno razdora među inače zavađenim narodima.

 

Reč je o dronu, koji se sa jednom teško razaznatljivom zastavom našao iznad Partizanovog stadiona, negde oko 40-og minuta fudbalske tekme Srbija – Albanija. Gledao sam TV-prenos s pola oka, preko hrpe novina, nivo fudbala već godinama srozan do nekadašnjih nižerazrednih osrednjosti, oba tima su nešto muljala levo-desno. Kao neko ko je početkom pedesetih prošlog veka ozareno gledao sve utakmice Zvezde, a pogotovu kad su gostovali Hajduk, Dinamo, Velež, Sarajevo, Željo.

Pošto je utakmica posle neverovatnih prizora (…) prekinuta i otkazana, već sutradan stiže sa političkog vrha najava da će se vrlo brzo razotkriti ko stoji iza ove diverzije. Danas, dvadesetak dan kasnije, nema ni glasa o tome ko je tobož sa kupole obližnje crkve, u blizini nekoliko hiljada do zuba naoružanih specijalaca, uspeo da se popne spoljnom stranom zida, uz konopac, kako tvrdi mesni paroh, i lansirao zastavu!

 

Tad se imalo šta videti, milicija je bila prisutna više ritualno, nije bilo današnjih huligana, uličnih bandi sa prostačkim izlivima nacionalizma i kabadahijskih prostakluka. Pomenuti meč je svega toga imao u izobilju sem fudbalske meštrije. Ali kad se sa nebesa spustila neka zastava, TV-reporter Javnog servisa je posle male zbunjenosti već znao da je to zastava ”Velike Albanije”, da je to udar na suverenitet zemlje i odmah (kad pre doznade!) da je glavni junak ovog performansa brat predsednika albanske vlade, koji je sedeo u počasnim ložama verovatno okružen teškim domaćim obezbeđenjem.

 

Pošto je utakmica posle neverovatnih prizora (gušanje igrača, upad domaćih navijača koji su gostujuće igrače žestoko napali) prekinuta i otkazana, već sutradan stiže sa političkog vrha najava da će se vrlo brzo razotkriti ko stoji iza ove diverzije. Danas, dvadesetak dan kasnije, nema ni glasa o tome ko je tobož sa kupole obližnje crkve, u blizini nekoliko hiljada do zuba naoružanih specijalaca, uspeo da se popne spoljnom stranom zida, uz konopac, kako tvrdi mesni paroh, i lansirao zastavu! Možda se zvanično i ustanovilo, ali je bolje to sakriti da ne bi još više bolelo.

 

I kad je ovih dana stigla kazna za oba tima, u javnosti kolektivni lelek, ponovo nepravda prema nebeskom narodu. Gotovo svi novinari i fudbalski funkcioneri smatraju da je posle prekida utakmice Italija – Srbija u Đenovi pre nekoliko godina kažnjen samo Fudbalski savez Srbije, a ne i Italijanski savez.

 

Zaboravilo se da je tada grupa srpskih huligana demolirala tribine na omeđenom delu gledališta, ali niko nije stigao do sredine igrališta. A sada se i to dogodilo, i to je prelilo čašu, jer se dobro videlo da je prvi stigao do protivničkih igrača glavna ”zvezda” divljanja iz Đenove, neki Bogdanov. Koji je posle prvih trenutaka uspeo da stigne do albanskih igrača i da ih kažnjava, dok je neki drugi badža, uprkos kordonu do zuba naoružanih specijalaca, sa stolicom stigao do sredine igrališta i njom raspalio jednog ”omrznutog” protivnika. Posle toga smatram da je Disciplinska komisija bila blaga prema srpskoj reprezentaciji.

Onaj dron ovih dana lebdi kao fantazma nad Srbijom, ministar policije nije podneo ostavku, niko iz vrha ne postavlja pitanje kako je moguće tako dramatično unezveriti narod dok se kroz Skupštinu provlače novi zakoni koji će polovinu zemlje staviti ispod granice siromaštva. Dron je, izgleda, dobrodošao da se narodu nanese još jedan udarac uz obećanje da će blagostanje stići samo za tri godine

 

I onda sledi razbijanje desetak pekara i poslastičarnica čiji su vlasnici Albanci ili Goranci, nije važno, ali ”srpska pravda” je ”pravda”. Prvi čovek vlade tvrdi da su to maloletnici koji će biti kažnjeni. To su zapravo oni poslušni jurišnici Šešeljevih radikala, ”Dveri”, ”Obraza”, ”Otačestvenog fronta 1389”, gorko seme zaostalo iz onih najgorih Miloševićevih godina. Prošlost dugo traje.

 

Zašto ovo podsećanje na nemile događaje, koristim uobičajeni eufemizam srpskih medija, koji se valjda nežno ponašaju kao i oni mediji koji su 1938. slično reagovali posle vandalizma iz čuvene Kristalne noći? Onaj dron ovih dana lebdi kao fantazma nad Srbijom, ministar policije nije podneo ostavku, niko iz vrha ne postavlja pitanje kako je moguće tako dramatično unezveriti narod dok se kroz skupštinu provlače novi zakoni koji će polovinu zemlje staviti ispod granice siromaštva. Dron je, izgleda, dobrodošao da se narodu nanese još jedan udarac, uz obećanje da će blagostanje stići samo za tri godine.

 

Dron se pojavio i na 59. međunarodnom sajmu knjiga na Beogradskom sajmištu, ali o tome ćemo kasnije. Svake godine se ovaj sajam, sa neverovatnom ponudom ako se uzmu u obzir okolnosti u kojima knjiga opstaje kao kulturno dobro, najavljuje krupnim, svečarskim rečima.

 

Valja sakriti da je reč o najvećoj knjižari u ovom delu Evrope, čiji značaj je utoliko presudan što je knjižarska mreža u ovom delu Balkana poodavno uništena: ostali su samo veliki knjižarski lanci Laguna, Vulkan, Euro-Giunti, a van toga prestonica ima samo nekoliko klasičnih knjižara u kojima se mogu naći značajnije teorijske i kulturološke knjige, van nanosa treš-izdavaštva. Ali ni one neće moći dugo da izdrže, jer su komunalni nameti zakupa isti kao za radnje fast-fooda i zapadne, tobož markirane robe (sa kineskom i indijskom oznakom).

Oko podele izlagačkog prostora uvek je poslednjih godina bilo gužve i sporenja, ali su novi ljudi (…) bestidno uveli kao jedno od ključnih merila: broj zaposlenih u izdavačkim kućama i broj objavljenih knjiga. Najbolji izdavači, neki iz prethodnih godina osvajači najvišeg sajamskog priznanja kao što je zvanje Izdavač godine, imaju samo jednog zaposlenog

 

Oko podele izlagačkog prostora uvek je poslednjih godina bilo gužve i sporenja, ali su novi ljudi (zapravo prilično stari, sa novim partijskim oznakama i prozuklim osećanjem patriotizma) bestidno uveli kao jedno od ključnih merila: broj zaposlenih u izdavačkim kućama i broj objavljenih knjiga.

 

Najbolji izdavači, neki iz prethodnih godina osvajači najvišeg sajamskog priznanja kao što je zvanje Izdavač godine, imaju samo jednog zaposlenog. Mislim na XX vek Ivana Čolovića, Fabriku knjige Dejana Ilića, Gradac Branka Kukića, Kov iz Vršca, Karpos iz Loznice Dejana Aničića, Fedon (ne znam ko stoji iza ove izvrsne kuće koja objavljuje samo kapitalna filozofska dela). Gotovo svi su odustali od sudelovanja na Sajmu, što je možda i obradovalo organizatore.

 

Zato su se razbaškarili tajkunski izdavači čiju džinovsku ponudu čine  uradci TV-voditeljki, starleta sa noćnih splavova, hit-autori sa naslovima u stilu ”Poslednja ljubav u Parizu”, ”Spas”, ”Kako održati muškarcima lekciju ukoliko nisu nežni prema sponzorušama” (ovo poslednje sam izmislio jer je to zbirna oznaka većine takozvanih shit-izdanja).

 

Pošto kineska ambasada dobro motri (svaka im čast!) kako se organizuje beogradski sajam, Kina, koja je zvanični počasni gost ovogodišnjeg sajma, je na vreme upozorila organizatore da Kina ne pretenduje na prostor pod glavnom sajamskom kupolom. Time su izbegli da postanu slučajna i nedužna meta ogorčenih srpskih izdavača. Svaka im čast! Velika lekcija iz dobroj vaspitanja.

 

Kina je zauzela pokrajnu Halu 2, dovela desetine važnih pisaca i izdavača, zapremila prostor od oko hiljadu kvadratnih metara, pokazala istorijat nastanka štampe i pismenosti u jednoj od najstarijih civilizacija na svetu. Prvog dana, uz promociju jedne enciklopedije o kineskom čaju, služen je besplatno čaj radoznalim posetiocima. Sve što je tamo izloženo nudi veliki čas iz istorije kineske pismenosti i kulture.

U posebnim prostorima za promocije novih dela i za tematske debate predviđen je gust program, iz časa u čas, ukupno nekoliko stotina programa. Obični posetioci, čija se navala očekuje krajem nedelje ako ih sirotinja nije utukla u zemlju, ne daje dve pare za ovaj vašar spisateljskih taština i profesorskih mudrosti. Oni odmah hrle ka galerijama na kojima se prodaju lageri izvrsnih knjiga po ceni kojom se plaća jedna kafa ili čaša piva. I sam tamo uvek nađem nešto što mi godinama nedostaje

 

U nedelju, 26 oktobra uveče, sajam su svečano otvorili Milosav Tešić, pesnik i akademik SANU i, potom, kineski pisac o kome ćemo tek čuti Liju Dženjun. Domaći govornik je besedio toržestveno u slavu knjige i pismenosti. Mogao je da pročita neki govor od pre dve decenije. Bilo bi isto. Kineski gost je održao nekonvencionalan govor, krajnje neuobičajen u ovakvim prilikama.

 

Nije naseo na neobaveznu floskulu o vekovnom prijateljstvu Sbije i Kine, kazao je da se malo međusobno znamo. Kinezi znaju našu zemlju zahvaljući Titu i Bati Živojinoviću (”Valter brani za Sarajevo protiv Želje”, žargonski naslov popularne filmske slikovnice), dok Srbi znaju o Kini nešto zahvaljujući Mao Ce Tungu. Rekao je da pravo upoznavanje tek predstoji. Uzgred, načinio je neprijatan gaf upoređujući kineske žrtve iz velike gladi 1942. sa brojkom nastradalih Jevreja u Aušvicu i holokaustu. Nije lepo porediti dve kolektivne nesreće i to će ubrzo shvatiti.

 

Primetio sam da su inostrani izdavači smanjili ponudu, a inače su po pravilu gurnuti u neke budžake. Većina izdavača je objavila velika sniženja cena, čitave kolekcije su ponuđene za smešne peneze. Ali neimaština je velika. Recimo, izvrsna kuća Paideia ponudila je čuveni Proustov ciklus od seddam tomova ”U potrazi za iščezlim vremenom” za manje od četiri hiljade dinara. Ali to je treće ili četvrto izdanje ovog maestralnog opusa i većina onih koji znaju šta je značaj ovog dela verovatno ga već imaju u svojim bibliotekama. Nadam se da će ga neko sada otkriti.

 

U posebnim prostorima za promocije novih dela i za tematske debate predviđen je gust program, iz časa u čas, ukupno nekoliko stotina programa. Obični posetioci, čija se navala očekuje krajem nedelje ako ih sirotinja nije utukla u zemlju, ne daje dve pare za ovaj vašar spisateljskih taština i profesorskih mudrosti. Oni odmah hrle ka galerijama, na kojima se prodaju lageri izvrsnih knjiga po ceni kojom se plaća jedna kafa ili čaša piva. I sam tamo uvek nađem nešto što mi godinama nedostaje. Tamo i nađem nekog da popričamo o književnim stvarima, jer u glavnom izlagačkom prostoru iza pultova su lepe devojke, hostese za ovu priliku, koje pojma nemaju šta prodaju.

 

I sad dolazim do onog obećanog drona na sajmu. Drugog dana prelistavam knjigu na štandu jednog odličnog izdavača, do mene isto jedan par mladih ljudi. Mladić u jednom trenu diže glavu ka stropu hale i uzviknu: ”Gle, dron!”. Dve devojke digoše glavu, kao i ja uostalom, ali mi nije promaklo da je jedna filozofska knjiga diskretno skliznula u tašnu mladićeve pratilje. Onda su se smireno udaljili. Toga je na sajmu uvek bilo, ali dron je ovoga puta ispao pogodna šifra.

 

Dron je nažalost postao deo naše sudbine. Fantazma, ali simbol strašnog vremena.

    •  Kao hodač po žici u cirkusu
    •  Potemkinova unučad
    •  Fest, bez padanja u nesvest
    •  Opelo multikulturalnosti
    •  Vek Milene Dravić
    •  Eros i muka čitanja
    •  Corax nesalomivi
    •  Sto godina izdaje
    •  Decenije nesanice
    •  Wagner u CineplexX-u

> Svi tekstovi ovog autora