Gorka priča nas šećeraša

Kad je davnih godina dijabetes upozna moju Seku toliko mu se ona svidila da je od tada nigdi ne pušta samu. Di ona tu i on. Uselija se ti kurbin sin u nju i ni makac.

Naravno da je sada valjalo Seku upoznat s nekin dobrin dijabetologom. A kako moja pljunica mrzi sve šta ima bili trliš, onda smo zapeli na samom početku. Doduše ona cijeni likare iznad svakog, ali daleko in kuća, skupa sa sestrama.

Kad smo ti dan krenili u likara, njoj se smrklo i to totalno. Od straja se paralizirala. Nema naprid. Stoj di jesi i onda ja sve mic po mic.

– Šta je sad, pljunice? Di je zapelo? Pa nije valjda da se bojite dobrog Mladena?

– Kojeg Mladena?

– Kako kojeg?! Pa mog prijatelja Krnića, jučer smo pričali o njemu?

– Nikad čula.

– Molin?

– Molija ti ne molija, ali ja njega ne poznajen.

– Ali ja ga znan. Pa ne bih van ja izabra likara pizduna.

– Toga me i straj, jer ako je on tebi prijatelj onda mora da je ajme. A kako ti njega znaš?

– Upoznali smo se na radio di je on jedno kratko vrime iz hobija radija još dok je sprema doktorat na medicini.

– I je li ga završija?

– S odličnin.

– A je li osta s tobon u kompi?

– Naravno.

– I baš nije moga nać neki normalni radio nego oni tvoj berlavi KL.

– Seko, to šta vriđate mene to je ok, ali na Mladenov izbor ne dan.

– Aj dobro. A je li oženjen?

– Je s jednon pametnon lipoticon.

– A šta ona radi?

– Ka novinarka u Slobodnu.

– Ne’š ti novina.

– Ona je od stare garde iz vrimena kad Slobodnoj nije bilo ravne, nije van ona tranzicijsko piskaralo.

– Aj makar nešta. A je li imaju dice?

– Imaju prelipu malu Lanu.

– A šta još imaju?

– Jednog pasa, tri velika fikusa, porculanski servis za 12 osoba, zeleno sušilo na ponistri, Gorenje špaker, jedan lipi lazanjur i kožni kauč u boravku. A nedavno su odlučili stavit novu fasadu na kuću.

– I jesu li je stavili?

– Nije van to pljuni pa prilipi. S našin meštrima neće to prije godine dana. Je li vas još šta zanima?

– Šta si sad ti nervozan, pa ja moran znat kome se dajen u ruke.

– Ako smo se ja i brat njemu prepustili onda znate da vridi. Pa ne bih ja dozvolija da me neki pizdun vodi. Osin toga on je šef klinike. Dobar je ka kruv, stručan za popizdit, duhovit, a zna i pivat. Jednon riči, dijabetolog, endokrinolog i čovik i po.

– Dobro, dobro, uvjerija si me. Aj sad me vozi.

I odveza san je. Nakon šta ju je ovi šarmer uveja u ordinaciju, a meni zatvorija vrata u facu, čuo se duet samo takvi. On joj je, da bi je opustija, ka pravi psiholog, zapiva jednu do Miše, a ona njemu uzvratila drugon od Coce. Nakon toga su zajedno ka dva velika prijatelja zapivali Malu Floramy. Ljubav se rodila. Mladen joj više nije bija tamo neki moj prika likar, on je za nju posta bog, ma šta bog, on je religija.

I tu me zajeba samo tako. Sve šta joj je tada reka, ona je poslušala bez pogovora. A preporučija joj je da bi bilo dobro doručkovat oko osam. Ona je to iščitala zero eight hundred am. Ručat bi tribali oko jedan, a more i malo kasnije. Seka je zapisala trinaest nula nula pm, a večera nek van bude tu negdi oko sedam. Zapisala je devetnaest nula nula pm. A inzulin uzest desetak minuta prije jela.

Od tada ona petnaest minuta prije jela stoji mirno ka na mrtvoj straži i kad švere dođu na manje deset ona krene ka vojnik: inzulin bodi, briši, puši, suši, poklopi, spremi, strojevin korakon stupaj i u frižider alat spremi.

Kako tada tako i danas. Njih troje, Seka, dijabetes i sat točno u sekundu imaju rendes. Jedan sat joj se od buljenja u točno vrime toliko izliza pa smo kupili veći s armiranin kazaljkama. I mogu sikire, atomske ili asteroidi padat u dvor, ali ona ne kasni ni sekunde.

Zva san ga jučer s molbon da je ka svoju najponizniju i najposlušniju podanicu uvjeri kako ne triba robovat sekundama jer će osin sebe i nas ispizdit. Reka je da je to u njenin godinama logično, na šta san ga ja još logičnije posla u kurac i pita ga oće li mi pomoć da joj da nove naredbe ili će me zajebavat.

Malo se kurvanjski ka ono nećka, a kad san mu poručija da ako je koronu preživija mene neće ako me zajebe. Zakleja se u karakter da će učiniti sve šta je u njegovoj moći, a njegove su nad Sekon neupitne.

Pljunica je sedila na teraci, a ja joj govorin da je malo oće čut njen Mladen. Čin san ga stavija na spikerfon ona će raznježeno:

– A dragi moj Mladene, ajme šta mi vas je drago čut. A otkad ja vas nisan vidila. Samo da znate koliko ste mi falili. Evo ste mi cili dan ulipšali. Kako ste mi vi, blaženi moj Mladene?

Ovo govno od sveca je naglas odgovorilo:

– Ma ja san vam super, sve pet. Nego, draga Seko, molin vas da se i dalje kao svetog pisma držite onoga šta san van reka prije petnaest godina i ne popuštajte ni grama ovom vašen berlavon zetu.

Zet je trenutno popizdija. Glava mu je bila ka bojeva pred eksplozijon. Posla san Seku u sobu, ovoga pizduna u tri kurca, a mobitel u kondut. Nakon šta san povuka vodu zove me moj bivši, a sada isključivo Sekin kumpanjo Mladen, na ženin mobitel.

Odma me napa i govori da san kreten koji je umislija da nekoga, pet minuta od kraja života, može prominit. I tu nije sta već mi je ražentava moždane još po ure. Kad san se pribra pripisa mi je neki novi lijek.

– A za šta mi je to, je li kume?

– Da mo’š bez da ti cukar skače i bez histeriziranja sa sviton normalno razgovarat.

– Oli se to primijeti?

– Ma kaki.

– A je li, kume, koliko puta dnevno ga triban pit?

– Tri puta.

– A kad?

– Šta pitaš mene, pitaj pljunicu ona je primarijus za vrime!

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Civilizacija kaput, biznis pobjeđuje
    •  Jednon revolucionarka, uvik revolucionarka
    •  Mi održavamo jedino kretene
    •  Kad nas osrednji skijaš šampionski nasanjka
    •  Živili Amerikenjci!
    •  Malo je jedan Vidović za ovoliku mutež
    •  Zajebancija do kosti kod Dežulovića
    •  Zašto se neobranjivo uvijek brani glupošću
    •  U potrazi za izgubljenom dentjerom
    •  S konja na magarca

> Svi tekstovi ovog autora