Govor mržnje je svuda, a gde su Crkve

”Slika neprijatelja je najmoćnije oružje”, kaže  Zorica Maros, profesorka moralne teologije u Sarajevu.

Tih nekoliko reči savršeno opisuju suštinu govora mržnje: on konstruiše neprijatelja, oduzima ljudskost Drugome bilo na osnovu religije, etničke pripadnosti, pola ili seksualne orijentacije. Ta slika je priprema i prethodnica nasilja.

Govor mržnje je i jedno od ključnih obeležja našeg vremena, podstaknut anonimnošću društvenih mreža, sobama odjeka bez vrata i prozora gde smo sebe čujemo, rastućom polarizacijom koju autoritarni i spin režimi tako rado prigrle.

Nas – ljude koji se bave religijom – često zovu da raspravljamo o odgovornosti crkava u ratnim i postkonfliktnim društvima, pogotovo sada dok svedočimo ratu dovoljno blizu da moramo da se zapitamo o svojem nedelovanju i tišinama. Ali odgovornost počinje mnogo ranije u izgradnji dobra koje može obuzdati zlo pre nego se ono od grudve pretvori u lavinu. Naravno, u pitanju je suprotstavljanje govoru mržnje, i rečima i delima.

Na Balkanu smo svedoci da reči mogu započeti ratove, a komšije pretvoriti u zaklete neprijatelje. Nažalost, verski lideri su često stavljali nacionalno iznad verskog, partikularno iznad opšteg, prizemno ljudsko iznad Hrista. Nasilje se opravdavalo povicima kako smo mi jedine prave i najveće žrtve, oličenje nevinosti i, kao takvima, ne mogu nam ruke biti krvave, a bile su do lakata i ramena.

Ko koga mrzi više

Pre nekoliko dana, na fejsbuk grupi gde se okupljaju pravoslavni vernici, neko je napisao kako se nasilje protiv Srba širi Hrvatskom i šta mi, kao hrišćani, možemo da učinimo sa obe strane da tu atmosferu promenimo i izgradimo veze između dva naroda. Stotine odgovora koji su usledili, praskali su od neizbrušene mržnje, poziva na osvetu, predrasuda od kojih se kosa diže na glavi…

Više od dve decenije u Srbiji se održava veronauka, a u Hrvatskoj više od tri. U obe zemlje crkveni predstavnici imaju pristup medijima kad god im duša poželi. Takođe, oni sede u prvim redovima na svim svečanostima, sreću se sa državnim predstavnicima češće nego sa pastvom, imaju novaca i obrazovane ljude u svojim redovima, a među njima i one čija je misao bistra i razložna, mada te najčešće bacaju na rubove da se što manje čuju.

Danas ekumenski odnosi i, još više način na koji se ekumenizam doživljava i percipira među vernicima, nisu oblikovani samo teološkim dijalogom i temama. Istorijski i politički faktori su presudni. Odnos Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve posmatra se skoro pa isključivo kroz prizmu Drugog svetskog rata i ratova devedesetih.

Statistika kaže: u Srbiji je govor mržnje u javnosti najčešće usmeren protiv LGBT+ zajednice, žena i etno-konfesionalnih manjina. Među manjinama, Hrvati su posebno izloženi. Uzgred, imali smo do nedavno jednog ministra iz hrvatske zajednice, na čelu ministarstva za ljudska i manjinska prava, bio je nem kao riba.

U poslednje vreme, svedoci smo silovitog porasta govora mržnje prema Srbima u Hrvatskoj, gde nova generacija – generacija koja rat nije ni doživela – širi zastrašujuće predrasude na internetu, a izlazi i da fizički preti deci koja igraju folklor i starima. I tamo i ovde, sve sam junak do junaka.

Branite slabog, volite neprijatelja? Sram vas bilo

Dakle, šta verski lideri rade kada se govor mržnje pojavljuje u njihovim zajednicama? Da li koriste svoj veliki uticaj da ga obeshrabre? Jesu li dosledni i da li govore isto kad je njihova Crkva u poziciji manjine i kad je u poziciji većine? Da li i kakve korake preduzimaju koji vode prevazilaženju mržnje, produbljivanju razumevanja, te hrišćanskom suočavanju sa ranama prošlosti?

Odgovor je, nažalost, često – ne. Pojedini crkveni predstavnici čak i šire govor mržnje. Koliko mi je poznato, nijedan od tih predstavnika nikada nije snosio bilo kakve sankcije, čak ni one neformalne. A crkvena rukovodstva se ne ograđuju od huškačke retorike unutar sopstvenih zajednica čime šalju poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo.

Istovremeno, episkopi i sveštenici koji iskreno govore o jedinstvu, ljubavi prema bližnjem, solidarnosti sa marginalizovanima, zalažu se za hrišćansko jedinstvo i brane manjine izložene govoru mržnje suočavaju se sa ozbiljnim teškoćama.

A šta ako govor mržnje dolazi od javnih ličnosti – političara ili medijskih uposlanika – što je često slučaj? Da li bi crkve mogle da se ”umešaju”? Možda da objasne zašto je takva retorika pogrešna, da pokušavaju da utiču na javni diskurs, da ga ospore ili da zauzmu jasan stav.

Zamislite, izađe u javnost kardinal, patrijarh, nadbiskup ili mitropolit i kaže: ”Način na koji mediji izveštavaju o našoj katoličkoj/pravoslavnoj braći apsolutno je neprihvatljiv”. Ili: ”Nećemo sarađivati sa tim medijima dok ne promene način izveštavanja i prestanu da šire mržnju prema…  (staviti bilo koju manjinsku grupu)”  Takve izjave bi imale ogroman uticaj. Zato što upravo ti mediji i političari, uglavnom s desnog spektra, instrumentalizuju crkve, koristeći ih kao štit dok napadaju druge i brane takozvane nacionalne interese.

Tako (ne) postupajući, crkvene vođe pokazuju nedostatak hrišćanske brige za Drugoga i za društvo u celini – ono što je Hana Arent nazvala krivicom posmatrača.

Naime, ona je odbacivala ideju kolektivne krivice, naglašavajući umesto nje kolektivnu odgovornost. Ipak, tvrdila je da postoji krivica zbog ćutnje koja proizlazi iz nečinjenja – kada neko ko ima uticaj može da učini razliku, to ne učini.

Sve ovo ohrabruje one koji šire govor mržnje: postaju glasniji i vidljiviji stvarajući utisak da ih mnogo više nego što ih zaista ima. U Srbiji smo videli da kada poželjne društvene vrednosti postanu dobro i solidarnost, pravednost i briga za drugog, probudi se mnogo ljudi koji te ideje žele da žive. Samo još da nam se i crkve probude.

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Šta govori slučaj Zavadlav
    •  Šta ako Srbija nije polarizovano društvo
    •  Nema neutralnih, nema posmatrača
    •  Šta smo naučili od studenata
    •  Studentski protesti: ćuti li Crkva?
    •  Pošto dete, a pošto čovek
    •  Crtice iz dnevnika: Jedan dan na sjeveru Kosova
    •  Bežanje od ogledala
    •  U potrazi za izgubljenom empatijom
    •  Pismo ukrajinskim prijateljima za dan posle završetka rata

> Svi tekstovi ovog autora