Kako mobitelom zadaviti udava

Budući da živimo u ovo mentalno škuro vrime kada niko ni o kome ne vodi računa i nitko ni s kim ne razgovara već samo gleda u svoj tanjur interesa, onda i slučajni razgovori izgledaju sebični.

Nerijetko kad nekog, kome jedva da znam ime, pristojno pozdravim i onda ide ono:

– A kako si prijatelju? Kako zdravlje?

I taman da mu idem odgovorit on me s bagerom zaspe sa svojim problemima, svojim dvojbama i uši mi zatrpa s tolikom količinom zdravstvenih i inih problema koji ga muče da bih nakon tog monologa moga lipu doktorsku disertaciju napisat.

To su za pravo reć rafali tipa: ratatata magnetna rezonanca, ratatatata penzija, ratatata Rusi, ratatata skupo meso, ratatata dnevnik, ratatata dica, ratatata vrime, ratatata Trump… i to ne staje dok ne ispali sve rafale.

I na kraju lola nehajno baci pogled na sat i kaže:

– Šteta šta mi se žuri, jer smo mogli još malo proljudikat. Ali obaveze zovu. Živ ti meni i baš mi je drago šta smo se ka ljudi ispričali.

I ode za svojim poslom. A ja ostanem sam ka kontejner pun svih njegovih škovaca. On se ispraznio, a ti moj Vedrane sad tegli to njegovo smeće. I ta praksa se stalno ponavlja. Jebalo majku ne sićan se da san nekome uspio išta izustit o svojim problemima, a nije da ih nemam. Šta ću, ovi su brži.

Radi toga po gradu idem s jednim okom zatvorenim jer stalno nišanim ne bih li na vrime uočija kojeg udava i izbjega njegovu rafalnu paljbu. Radi ovoga sve češće izbjegavam javna mista i zavlačim se u osamu svoja četiri zida. Tu me se cijeni, tu boravim.

Ova moja kad ikad me nešto ljudski pita i ja njoj uzvratim istom mjerom. Ponekad me nazovu daleki prijatelji, a da budem iskren i oni mi sve više sliče na ove moje domaće poznanike. U tim razgovorima, di ja samo klimam jezikom tipa: ma da, naravno, da da, razumin te, ajdeee, ma nije moguće ili bit će to sve u redu… i opet ne izustim ništa o sebi i svojim problemima, a nije da ih nemam.

Ima bit da me sve veći broj svita doživljava ka neko odlagalište i onda udri i ne prestaju dok ga ne napune. Po mom izračunu to izađe tona tuđih životnih govana po nazovi prijatelju. A kao što se da primijetit to ja ovako pretrpan moram negdi bacit jer san već počeo pomalo zaudarat.

I taman kad me komunalni redari zbog nesnošljivog smrada žele deložirat, jave mi se moji spasioci. To su vam ovi šta od njih svi biže, poklapaju im slušalicu uz obavezno blokiranje broja i to samo zato šta im oće nešta prodat ili vas pozivaju na neke prezentacije, a onako usput dobronamjerno žele saznat adresu, JMBG ili pin na nekoj kreditnoj kartici. Normalno jer kako će vam tako duševni nešta pokloniti bez tih osnovnih podataka.

I ovi nadasve dragi ljudi od svih koje znam redovito bivaju stavljani na stup srama zbog, kako kažu, beskrupuloznog pokušaja navlačenja naivnog svita koji preko noći ostaju bez puno toga. Ma kako ih nije sram. Mislim na ove moje. Dakako jer ja ove drage ljude jedva čekam čuti. Zašto? Pa da se i ja napokon na miru ljudski ispričam, čitaj istovarim. To u praksi izgleda ovako.

– Ja se zovem Marija i želim vam dobar dan.

– I vama Marija.

– Pa kako ste, gospodine Vedrane?!

– A vas baš zanima kako sam?!

– Boooože, kakvo je to pitanje. Pa naravno da me zanima.

– Aj onda dobro.

U ovom momentu obavezno usporim i do zla boga lagano krenem s paljbom.

– Ka prvo imam problema s tlakom jer kad god na televiziji gledam vijesti meni tlak skoči na trista. Evo baš neki dan sam slušao ovoga jednoga glavonju koji je zadužen za nas penzionere… ma kako se ono zove… evo se ne mogu sitit… A je li ga vi znate?

– Mislite na Piletića?

– Je, je, taj je. I taj pilence nas a da ne trepne uvjerava kako su nam penzije značajno porasle, kad me ono sutra banka obavještava kako je stanje nepromijenjeno…

– Hmmm… A šta ćete, moj gospodine Vedrane. Politika je to. Nego da vas pitam…

– Samo malo, draga Marija. Nisam vam još odgovorio na prvo pitanje.

– Da, da dobro izvolite, samo vi recite.

– Ma da vam pravo kažem malo mi livo rame škripi, ima bit da sam zaradio kalcifikaciju od odlaska na lignje. A kako peškafondo stalno moram povlačit onda mi je ima bit to od toga.

– Valjda.

– Ma nema od čega drugoga. Ali nije to sve jer od silnog sidenja me počela malo prostata gnjavit.

– E to ćete onda morat kod urologa. Nego da vas…

– E to znan i sam, ali znate li vi da san ja uputnicu za urološki pregled preda prije po godine, a ima bit da ću čekat još tri dok dođen na red. A da vam ne govorim o tome da su mi u krvi zadnji put našli neke masnoće i sad moran svaki dan pit neke tablete od kojih mi se malo vrti.

– Ma i to će se regulirat jer nuspojave su uobičajene. Nego, gospodine Vedrane…

– Samo polako, draga Marija. A zašto se te nuspojave samo meni pojavljuju?! Evo ista mi se stvar događa i kad popijem tabletu za smirenje. Čim je progucam mene počne peckat grlo. I onda san dodatno nervozan. A pijem ih zato šta mi je žena u menopauzi, a to vam je, draga Marija, makar kod mene totalno ludilo…

– Ma da razumijem. Nego, gospodine Vedrane, ja sam vama…

– Ništa vi, draga Marija, ne razumite jer to kako se ova moja ponaša to van je skroz nerazumno. Od te njene pauze sam dobio muskulfiber u obje noge.

– Ahaaa, a kako sad to?

– Da kako? Pa to svaki čas naređuje. Mužu, trkom zatvori prozor zima mi je, a za deset sekundi: Mužu, odma da si otvorio prozor, skuvat ću se. Ali nije to sve…

– A šta je sad, dragi gospodine Vedrane?

– Ustvari nije sad već ima sad će skoro godina dana kako me muči tvrda stolica i onda bez dvi knjige ne ulazim u zahod. Znate to vam kod mene sporo ide. Evo već treći put čitam ”Rat i mir” i mogu vam reć da ga skoro ciloga znam napamet. Ima bit da mi ova moja ne kuva dovoljno povrća. To sve skupo. A njoj to ne smin reć jer je, ka šta već znate, radi te njene, a bogami sve više i moje, pauze užasno nervozna. A prekid te pauze nije ni na vidiku. A usput vam moram iskreno reć da sam vrlo zabrinut za stanje u svitu. Evo, na primjer, ovi Trump me sve više izluđuje jer navečer govori jedno, a ujutro drugo.

– Ahaaa…

– Pa recite sami je li ja to umišljam ili ne? Alo, Marija, aloooo… Mariiiijaaa! Ma di je utekla? Sva srića da mi je osta njen broj. Idem ja nju nazvat. Nije pristojno prekinit razgovor bez pozdrava.

Birali ste broj koji se ne koristi. Dragi moj automatu, ovi broj je meni itekako bio od velike koristi jer sam se napokon i ja ispričao ka čovik i sad ovako poluispražnjen čekam novi poziv da ispraznim ostatak onog silnog smeća koji su mi drugi istovarili.

 

 

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

    •  Quo vadis, Serbia?
    •  Ne može im niko ništa jači su od sudbine
    •  S mlohavima valja oprezno
    •  Pendrek muda
    •  Dođi doma, neću ti ništa
    •  Bojkotirajmo rasprodaju ludila
    •  Šutnja nije zlato
    •  Vratite nam kecelje!
    •  Balkanski špijun – drugi deo
    •  Ljubići su zakon jer se u politici nikada ništa ne mijenja

> Svi tekstovi ovog autora