autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

”Ko se boji roda?”

AUTOR: Ivan Zidarević / 08.12.2025.

Bliži nam se (ne)važan datum, 10. decembra, kojim obeležavamo Međunarodni dan ljudskih prava. Koliko (ne)znamo o tuđim pravima, jasno nam je čim otvorimo oči i zagledamo se u ekran telefona ili računara. Čini se da mnogo znamo o svojim pravima, ali nedovoljno o obavezama i odgovornostima koje su neodvojive od pojma ličnih prava.

Svake godine, između 25. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama i 10. decembra – Međunarodnog dana ljudskih prava, već po pravilu imamo globalnu kampanju ”16 dana aktivizma” sa ciljem podizanja svesti i preduzimanja akcija za ukidanje svih oblika rodno zasnovanog nasilja. Kampanja takođe uključuje druge važne datume, kao što su Međunarodni dan borbe protiv side (1. decembra) i Međunarodni dan osoba sa invaliditetom (3. decembra).

U našoj slobodnoj Domovini, koja se poslednjih godina muči sa nerazumevanjem pojma slobode govora i odgovornosti za izgovorenu uvredu, klevetu ili pretnju, i na Pravnom fakultetu u Zagrebu dat je doprinos kampanji ”16 dana aktivizma” promocijom knjige Džudit Batler ”Ko se boji roda?”.

U prostorijama Društva sveučilišnih nastavnika i drugih znanstvenika u Zagrebu, u organizaciji TPO Fondacije i UNIGEM mreže, prošlog četvrtka su predstavili knjigu pametni ljudi, većinom žena, na temu značenja tog mističnog pojma roda, zašto ga se neki izuzetno plaše, čemu i odakle taj nametnuti strah, da li je on racionalan i stvaran ili je reč o nečemu mističnom i mitskom što smo konstruisali, te nas sve to izuzetno zamara i deli, podstičući na sumanute sukobe, a neretko i nasilje u svim svojim nakaznostima.

Na ta, i sva druga neodgovorena pitanja, pokušale su da nam odgovore dve doktorke nauka, profesorka Biljana Kašić i Jadranka Rebeka Anić, kao i Josip Grgić iz Ureda pravobraniteljice za ravnopravnost spolova. Zanimljiv razgovor o tome gde smo sa rodom, ali i mnogo šire od toga, moderirala je profesorka Snježana Vasiljević sa zagrebačkog Pravnog fakulteta.

Među glavnim, ili prvim, pitanjima bilo je kako se tada, ali i danas, razume prevod roda u našem jeziku i kako stranu literaturu prilagoditi domaćem jeziku da se jasno odražava suština i terminološko razumevanje onoga o čemu govorimo. Čini se na prvi pogled da je to nešto jasno, da se podrazumeva, ali kada se uđe u samu problematiku nečega o čemu još uvek kao da učimo, stvari postaju nešto zamršenije.

Na predstavljanju knjige čuli smo gde smo danas u pogledu ljudskih prava žena, LGBTIQ+ osoba, ali i rodnih manjina. Prema rečima onih koji su svoj profesionalni život posvetili ljudskim pravima i bavljenju temama feminizma, danas opasno stagniramo sa jasno vidljivim znacima regresije prava o kojima smo nekada pričali pre dvadeset i više godina. Kako da se svi, kao društvo, nosimo sa vidljivim sinhronizovanim napadima neokonzervativizma i patrijarhata koji svoj opstanak baštini na neznanju, strahu, pogrešnim definicijama i binarnoj dihotomiji?

Na koji način se u savremenom društvu, onom koje se kod nas bavi prekopavanjem jama i gudura nakon Drugog svetskog rata radi nametanja neke svoje istine kao univerzalne i neupitne, pokrene humanistički odgovor na nevolje koje nas susreću i kako prevladati antifeminističku histeriju sa pratećim neistinama šta to feministkinje zapravo žele?

Otvorilo se i pitanje kako se nositi sa opovrgavanjem takvih neistina i da li mi, društvo i misleći ljudi koji zagovaraju solidarnost, odgovornost i jednakost, imamo adekvatan odgovor za sve te pojave koje sada već u kontinuitetu opstaju i kao da dobijaju sve veću potenciju i kod novih, mladih, generacija koje bi trebale da budu modernije u svom svetonazoru od svojih roditelja.

To se onda reflektuje na moralni strah koji se nameće, poput onog bogobojaznog sveta koji živi u pokori na ovom svetu kako bi sebi obezbedio kartu za onaj, još uvek nepotvrđeni, svet. Jer višedecenijska antirodna ”mašinerija”, kako je rečeno, stvara ”mimikriju ljudskih prava” koja se ogleda u nišnim pokretima koji oponašaju ljudskopravaške organizacije, bivaju deo civilnog društva, sa svojom legitimacijom antirodnog pokreta.

Kao jedan od generatora svega toga detektuju se i verske organizacije, pre svega najviše strukture u hijerarhiji koja sama po sebi nije uvek unisona, sa nametanjem neupitnosti heteronormativnog modela. U takvim situacijama nema mesta dijalogu jer postoji neupitno tumačenje društva koje se selektivno oslanja na prirodu i ono šta je i kako postavljeno u prirodi, iako ta ista priroda ima čitavu lepezu varijacija koje životinjskom i biljnom svetu nisu nešto strano ili izopačeno.

Dok obeležavamo 16 dana aktivizma i predstavljanjem knjige ”Ko se boji roda?”, važno je istaći da su seksizam i rodna neravnopravnost zaista primarni vidovi nejednakosti u ljudskoj istoriji, karakteristični za većinu društava u svetu. Mnogi su uzroci tome, ali kao glavni se uvek ističu religijska verovanja koja zaista prave razliku između muškarca i žene, najmanje prema biologiji, i to prema pravima koja žene nemaju u odnosu na muškarce.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Mesec LGBTIQ+ netrpeljivosti
• Abeceda ustavnog sudovanja
• Tranziciona pravda na Kosovu
• Možemo! i Sabor kao ''stočna pijaca''
• Palac gore za MUP i MDU
• Pedagoški pristup profesorke Edite Slunjski
• ''Ponos Hrvatske'' Sanja Bijonda
• 17. maj – IDAHOT
• Nezavisno novinarstvo osnovni je preduslov za razvoj kritike
• Edukacije o prevenciji nasilja nad ženama i LGBTIQ+ osobama

> Svi tekstovi ovog autora

Objavljeno u: SLOBODNI ZIDAR
Oznake: Biljana Kašić, Ivan Zidarević, Jadranka Rebeka Anić, Josip Grgić, Međunarodni dan ljudskih prava, Međunarodni dan osoba s invaliditetom, Rod, Slobodni zidar

Drago Pilsel Follow

Born in 1962 in Buenos Aires, Argentina. Lives in Zagreb, Croatia. Journalist and Theologian. Married. d.pilsel@zamir.net

Drago Pilsel @dragopilsel ·

4 Jul

Papa Prevost je, nikako slučajno, na 250. godišnjicu osnivanja SAD-a i Dan neovisnosti, posjetio otok Lampedusu, simbolu, jer ga se smatra "vratom Europe" za sve one koji riskiraju život prelaskom Mediterana. Lav je, inače, migracijsku politiku Donalda Trumpa nazvao "nehumanom".