autograf.hr

novinarstvo s potpisom

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

Rod, pol i ostali neopravdani strahovi

AUTOR: Ivan Zidarević / 28.09.2026.

I ovog 22. septembra naša lepa Domovina, koja gubi više stanovništva u miru nego što je izgubila ljudstva u Domovinskom ratu, opomenula nas je na važan Nacionalni dan borbe protiv nasilja nad ženama. U pitanju je obeležavanje onog tragičnog 22. septembra 1999. godine kada su u toku brakorazvodne parnice, na Općinskom sudu u Zagrebu, ubijene tri žene, a jedna zaposlena suda tada je povređena.

Pogledamo li kakva je belosvetska statistika jasno ćemo se i mi ovde, u slobodi i valjda izobilju svega pa da nam pitanje izgradnje fudbalskog stadiona bude prvorazredno političko pitanje, pozicionirati da ne odudaramo od poražavajućih rastućih trendova koji nas vuku ka vrhu zlostavljanja i ubijanja žena. Podaci Svetske zdravstvene organizacije kazuju da je svaka treća žena u svetu izložena fizičkom i/ili seksualnom nasilju od strane intimnog partnera ili seksualnom nasilju od strane osobe koja nije partner!

Vratimo li se na porazne podatke u našoj ”prokletoj avliji”, upravo je vredna pravobraniteljica za ravnopravnost spolova, Višnja Ljubičić, predstavila statistiku da je od početka 2026. godine pa do danas evidentirano ubistvo deset žena od kojih je njih pet usmrtio intimni partner, a od ostalih pet, jednu je ubila druga ženu te počinila samoubistvo – to su dakle dvije žene, dvije su ubili sin i unuk i jednu je ubio otac.

Upravo prethodnog utorka, kada smo obeležili Nacionalni dan borbe protiv nasilja nad ženama, Centar za demokraciju i pravo Miko Tripalo dodelio je Autonomnoj ženskoj kući Zagreb Nagradu Miko Tripalo za 35 godina djelovanja i doprinos zaštiti ženskih prava, prevenciji nasilja nad ženama te podršci ženama koje su preživjele nasilje.

Nagrada Miko Tripalo godišnje je priznanje Centra za demokraciju i pravo Miko Tripalo za doprinos razvoju demokratije, vladavine prava i promociji evropskih vrednosti u hrvatskom društvu, dok je Autonomna ženska kuća Zagreb svoje delovanje započela pokretanjem SOS telefona 1988. godine, a nekoliko godina posle otvorila je sklonište za žene koje su preživele nasilje. Čestitke!

Međutim i ovde kod nas, nažalost, i danas se borimo da se sporazumemo. U svetu digitalnih komunikacija, gde je, takav se dobija utisak, sve dostupno bez ikakve kontrole i cenzure, mi i dalje tumačimo šta je to polna, a šta rodna emancipacija i da govoriti o rodnoj perspektivi nasilja ne znači gurati tezu o nekakvoj nuklearnoj bombi koja će razneti društvo kakvo poznajemo.

Naša Domovina je daleke 2018. godine usvojila ”Istanbulsku deklaraciju” Saveta Evrope, setimo se samo fantazmatskih oblika zastrašivanja i deluzija koje su nam tada nametali oni koji i danas potenciraju nešto šta se nikada, naknadno, nije desilo te mi i dalje zapažamo inflaciju rodno zasnovanog nasilja kome kao društvo, svi, ne umemo da stanemo na kraj.

Radi se o važnom dokumentu koji je trebao da pruža temelj razumevanja ljudskih prava te obezbedi prava žena i zaštitu koja im je nužna protiv nasilja i u promovisanju rodne ravnopravnosti. U samom dokumentu, ”Istanbulskoj konvenciji”, pojam ”rod” koristi se samo dva puta i to u obliku sintagmi o ”rodnoj ravnopravnosti” i ”rodno zasnovanom nasilju”.

Da bismo sve ”nacrtali” muškarac povređuje i nažalost ubija ženu ne zato što je ona biološki drugačija od njega već zato što je on naučen, društvo to odmalena potencira, a hrišćanstvo o tome jasno govori opisujući muško rebro i žensku nesavršenost koja je od takvog rebra nastala, da je žena manje vredna u odnosu na njega i to je ta rodna (ne polna) perspektiva neravnopravnosti u društvu o kojoj mi sve znamo da apsolutno ništa ne znamo i neprestano negiramo.

U današnje doba, gde se sve više sumnja u naučne dokaze i istorijske činjenice, svako je sebi selektivni istoričar i doktor, prisutna je i atirodna (o)pozicija koja je po svojoj prirodi i načinu postupanja suprotna ljudskoj slobodi, i iznova bespogovorno nameće svoje zahteve koji su postavljeni u sklopu religijskih pravila koja odbacuju i ne prihvataju, a sve bi trebalo da je suprotno od onoga šta bi se imenovalo jevanđeljem.

Zato se u javnom prostoru, bez ikakvog stida da nisu svi oko nas vernici i ako jesu da ne veruju u istog monoteističkog boga, naglašava da je isticanje postojanja ”roda” agresija prema verskim slobodama i da se na taj način, ”ugrožavanjem porodičnih vrednosti”, radi stalna verska diskriminacija i nasrtanje na religijske slobode uz isticanje devijacija pojedinaca i grupa koje kvare porodicu.

Na kraju treba istaći da kada govorimo o porodici i porodičnim vrednostima, porodici kao antropološkoj činjenici, nema nečega što bi bilo ”konzervativna porodica” odnosno ”progresivna porodica”, jer porodica je porodica bez ideoloških primesa i jednako je vredna kakva god ona i čija god ona bila te je sve suprotno od toga u odnosu na (ne)očekivanu dinamiku koja u takvim porodicama postoji.

Napomena: Delovi teza preuzeti su iz knjige Judith Butler ”Ko se boji roda?”.

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

• Huškačka piromanija
• Veštačka inteligencija nas otuđuje u bezdanu svega i svačega
• Jedni likuju, drugi veličaju smrt balkanskog krvnika
• Knjiga koja je zainteresovala razjedinjenu javnost
• Mrtva trka besmislenog i ispraznog političkog nadmetanja
• Ustaška elegija 2026.
• Hvalevredan LAG 5
• Od Berlina do Međugorja
• Manosfera nesigurnih muškaraca
• Tena Šimonović Einwalter – žena godine

> Svi tekstovi ovog autora

Objavljeno u: SLOBODNI ZIDAR
Oznake: Autonomna ženska kuća Zagreb, Istanbulska konvencija, Ivan Zidarević, Judith Butler, Miko Tripalo, nasilje, Rod, Slobodni zidar, spol, strah, Višnja Ljubičić

Drago Pilsel Follow

Born in 1962 in Buenos Aires, Argentina. Lives in Zagreb, Croatia. Journalist and Theologian. Married. d.pilsel@zamir.net

Drago Pilsel @dragopilsel ·

18 Sep

Jesu li teroristi pobijedili nakon 11. rujna? SAD su odgovorile na napad u New Yorku upravo onako kako su napadači priželjkivali, pridonoseći stvaranju svijeta u kojem je terorizam postao toliko uobičajena pojava da više ni ne znamo kada tu riječ treba upotrijebiti.