autograf.hr

novinarstvo s potpisom

 
Ukrajina zastava

UKRAJINA ČIM PRIJE U EUROPSKU UNIJU!!

EU zastava

Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!

AUTOR: Vedran Limić / 31.05.2024.

Vedran Limić

Kada mi je prije dva milijuna godina čuveni Hajdukov zajebant Ivica Hlevnjak Bukle priča jednu priču, po običaju mu nisan virova, naravno jer je on nevjerojatan lažov.

Naime, tamo neke davne godine je u New Yorku tija prić na drugu stranu Pete avenije, ali ne bi gospe, nikako. Milijuni auta piće sto na sat u pet traka. I onda je onako iznerviran po balkanski, liku s druge strane, zaurla: ”Alo, kume, kako si ti doša na tu stranu?”, a ovaj mu je odgovorija: ”Ja san ovdje rođen.”

Oće on da pretjera, ali ovi put nije falija jer san prije petnaestak godina i sam se uvjerija da je to tako. Samo šta je tada bilo još i gore.

Jednon smo uzeli renta car i tili ić malo vanka Bostona i da nisan na vrime skrenija di triba, jebalo majku, mora bi do Kanade da se okrenen za vratit se. Kvragu oni autoputovi s po dvista traka, nadvožnjaci, petlje i miljarde auta. To stvarno nije normalno.

A ništa bolje nije ni u Europi. Ako želiš u Amsterdam onda ti je najpametnije parkirat se na neku ledinu u Belgiji i onda ili dvokolicom ili rošulama do tamo. Biciklom se ne isplati jer ni nju više nemaš di parkirat, a auto i ne spominjen.

Za pravo reć meni je i Zagreba puna pipa jer san jednon dvi ure milija s jednog na drugi kraj grada. Tako da sad više ne vozin nigdi. Neman ja više živaca za ti nervozni auto osinjak.

Tako da san i sam sebe iznenadija kada me je moj veliki kumpanjo Brano Likić ispizdija s nagovaranjen da dođen na festival Kantarion kojeg njegova žena Anela i on organiziraju u Trebinju.

A kako se Brane ne da obeshrabrit onda san popuza i s ovon mojon seja u auto i vija Trebinje. O tom gradu nisan zna ništa jer ono jednon kad san s izviđačima bija na po ure se ne računa. Jedino šta san o njemu zna je ona vojnička uzrečica: ”Trebinje, Trebinje, kad me vidiš jebi me!”.

A za doć do toga grada san se izjeba samo tako. Do Neuma kako-tako, ali do Trebinja jedva. Čim napustiš ono dubrovačko prometno ludilo i kreneš uzbrdo odma nakon granice kao da si uletija u neko drugo vrime.

Cesta uska i usporena tako da na miru možeš razgledavat prirodu, a ona lipa, ali baš lipa. Kad smo napokon došli u grad na Trebišnjici tek onda smo usporili. Jebalo majku, ako nama sprovodi nisu brži od ovih šta puze po ulicama ovog puno lipog gradića.

Pukla ljubav na prvi pogled. Ovo je grad po mom usporenom tempu. Ali nisu samo auti usporeni već svi i sve u njemu.

Čim smo se smistili odma šok. Išli smo u apoteku za kupit normalni živin toplomjer jer ovi naš digitalni čim rikne baterija kupuj novi. Jeftiniji su od baterije.

Ulazi ona, a u ljekarni nikoga. I zavija ona: ”Dobar dan, ima li koga?” A ono ništa. S druge strane prodavačica nekog ljekovitog bilja kaže: ”Otišla je Milica u samouslugu sad će ona.”

Svaki splitski pošteni narkoman bi ovde puno lipo omastija moždane.

Kako se Milica očigledno bacila u malo veći šoping, otišli smo i mi da punimo takujin konobaru u lokalnom kafiću. Tako smo barem mislili, kad eto Branine poruke: ”Jeste li stigli?”

”Jesmo!”

”E odma dolazite u Hercegovačku priču.”

Krivo ime jer se triba zvat Hercegovačka bajka. Miriši roštilj, sirevi, uštipci… bolje od svake pariške parfumerije. Ubili se sa spizom i pićem, a najviše s pričom po miri čovika.

Upoznali smo neke ljude za čije sam karaktere mislija da su izumrli. Svi oni tuđi, a u stvari skroz naši. Kod tih pjesnika i kantautora nema politike, nema nadrkavanja čija je pamet veće, nema ni nanograma nacije, populizma, religije ili rata, sve sama ljubav prema notama i stihu.

Svi ovi dvista kopalja isprid mene tako da san onako na uvo pita, više sebe nego Branu, šta ja ovde radim. Spustija je one pametne naočale i samo reka: ”Šuti, bolan, i uživaj!”

I uživali smo do navečer. Minjaju se lokali, s njima i pjesnici i muzičari, a za pravo reć i spiza. Sve jedno bolje od drugoga.

Vrime pići, a u stvari stoji jer smo svi zaglavili u neka spora vrimena kad se živilo punim plućima. Ništa fiju-briju, ništa suludi tempo kapitalizma već čisti skoro nadrealni usporeni natenane socijalizam iz najlipših dana naših mladosti.

Naglas lutaju grupna sjećanja na neke davne ljubavi, neke lijepe gradove, neka druga ljudska vremena. Kad je došlo vrime za ić leć i pitam konobara za račun, a on kaže: ”Sve je plaćeno.”

”Stani malo, kume, a di su moje ture?”

”Platio: Marko, Ranko, Srđan…”

”Ali di san ja tu?”

A oni moj ludi Brane mi opet šapne: ”Pa jesam li ti reko da šutiš i uživaš.”

Jebo ti ovakve gušte, e sutra ti slijedi osveta. I onako puni lipoga išli smo spavat. Iako do balčaka umorni, nama san nikako na jastuk.

Ujutro odmorni idemo u osvetnički revanš. Nismo ni mi pizde. E sad, valja nama prije rata za račun malo obaći ovaj jebeno lip, sređen, čist, zelen i usporeni grad u kojem se na svakom kantunu ljudi iskreno smiju.

I sasvim je nevažno jesu li u prekrasnim parkovima, štekatima ili u jednom od milijun kafića, restorančića ili uz rijeku Trebišnjicu. A i ta rijeka će mi dat adresu. Malo joj je šta je bistra nego i ona spora, tako da sam pomislio da teče onako sporo, s vala na val, ali uzvodno.

Zaključija san kako je cili grad na nekom neviđenom jointu. Drugog logičnog objašnjenja nema.

Iako je sve tri puta jeftinije, i svit ne živi u izobilju, oni sretni s onim šta imaju, a imaju sve. Doduše malo, ali njima takvima i to malo sasvim dovoljno.

Kad smo Branu i gomilu ovih bezvremenskih autora sreli u nekoj ćevabdžinici u starome gradu, odma san trka kod konobara da iz osvete platim ono šta su ovi ”pizdeci” pozobali, ali zaludu već je bilo plaćeno.

I tu smo zbog gužve u bašti sjeli s nekim nepoznatim ljudima. I njima i nama to odgovara. Nakon tri minute pukla ljubav. Oni normalni do boli, a ni mi se nismo dali. Onda nam se pridružio original Cigo kojeg sam zbog političke korektnosti oslovio s Rom.

Jebajiga, s manjincima treba korektno. A Cigo ko Cigo mi kaže: ”Zajebi, burazeru, tu priču jer sam ti ja i u Indiji manjinac.”

Njegova Jelena se samo nasmijala. Inače to je jedini Cigo muzičar s dna kace koji svira na klaviru, gitari, bubnjevima, češlju… svejedno, isključivo stare rock balade. Ništa narodnjaci, to mu ide na živce. Ne može on kuruzu nikako.

Popili, pojeli i jedni drugim zakazali večernji randevu na Kanatrionu. A kad sam zvao konobaricu da platim ona kaže: ”Plaćeno.”

”Ko je platio?”

Cigin prijatelj Zlatko odvali: ”Ma pusti ga, ciganska posla!”

Kako ovi imaju utakmica u nogama, a nas dvoje odavno ni rezerve na klupi nismo, onda smo se opet puni lipoga išli malo odmorit. Valja imat energije za sve ovo preživit. Ali ne ide to kako oćeš već kako ti Kantarion dozvoljava.

Na štekatu od hotela sam ugledao Dadu Topića i poslao ga kvragu jer iako je debelo stariji od mene izgleda tri put mlađe. Bilo mu je puno drago. Meni nije nimalo.

Onda sam sa Slobodanom Kovačevićem iz grupe More još pola sata o Splitu. Sve ga je zanimalo. Na pola pitanja sam mu odgovarao: ”E taj je umra, ta isto”, a na drugu polovicu: ”Bez brige, Slobo, pozdravit ću ga, a nju ću i poljubit.”

A kako mi je da puno posla onda sve vas koji ga znate pozdravljam u njegovo ime. Nemam ja toliko vremena.

Kako je, po mom mišljenju, Kantarion i bez da je počeo uspio, malo mi je falilo i da ne idem na grande finale. Di ćeš više?! Nije red. A da nisam išao zajeba bi se samo tako.

Sala krcata, dobre vibre na sve strane, a izvođači svi puni emocija ka rascvali šipak. Nula laseri, ništa umjetne magle, ništa svjetlosni efekti, ali su zato pjesme sjajile kao svi svjetionici na Mediteranu zajedno.

Previše je ovo ljepote za nas oboje koji smo se od nje odvikli.

I kako to obično biva valja nama nazad taman kad smo se na život u pravom smislu te riječi počeli navikavat. Kako god okreneš ispada da smo išli tamo da bi došli sebi. Nismo mi krivi, kriva je Anela i Brano und jarani.

A onda sutra ponovo mi nazad u onu suludu jurnjavu za jačim, bržim, većim, moćnijim u ime nečeg višeg, znajući da je sve više od ovoga nama dvoma previše.

E da, zaboravio sam spomenit jedan kratki razgovor koji se zbio na jednoj od tih terevenki. A jače antiratne priče odavno nisam čuo iz prve ruke.

Naime kako su Bošnjaci, što ovako, što onako, u onim doslovno olovnim vremenima bili natjerani da napuste svoje rodno misto onda se tu među nama našao jedan prognanik koji je sreo Đuru, svog predratnog susjeda.

I onako riječ po riječ Đuro sazna kako je Mujaga stigao u rodni grad s bijesnim Volvom i kako ima pogon u Švedskoj i da ima 38 zaposlenih i kako otvara još jedan i kako mu djeca studiraju i kako još puno toga lijepog ima u svom životu, na šta mu Đuro skoro tužno kaže: ”Moj jarane, ako ovde ponovo bude sranja, mi prvi bježimo, a vi ostanite.” Pametnome više nego dovoljno.

I na kraju kličem: ”Trebinje, Trebinje, ako me dogodine ne vidiš, jebi me!”

MOŽETE PODRŽATI AUTOGRAF PA I NAJMANJOM MOGUĆOM UPLATOM NA NAŠ RAČUN HR8923600001102715720 (SWIFT/BIC: ZABAHR2X za uplate iz inozemstva) ILI PREKO PAYPAL-A. MOŽETE NAZVATI BROJ 060 866 660 / Tel.: 0,49€ (3,75 kn); Mob: 0,67€ (5,05 kn) po pozivu (PDV uključen) ILI POŠALJITE SMS PORUKU sadržaja PODRSKA na broj 667 667 / Cijena 0,82 € (6,20 kn). Operator usluge: Skynet Telekomunikacije d.o.o., info telefon: 01 55 77 555. HVALA! ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE OVDJE.

Još tekstova ovog autora:

     Armija sretnoga svita jedina je garancija trajnog mira
     Narod puši farsu od slobode izbora i što veću falšu drame
     Oko za oko, stolicu za stolicu
     Dva narcisa na čelu države s pravom zovemo sunovratima
     Naš čovik trajno je sritan kad trajno otputuje vanka
     Znači, abdicira je. Normalno da nije. I tebi je to normalno?
     Sekin sekularni ugovor
     Plenkoviću, vrime je!
     Sarajevo, ljubavi moja, jedno veliko ti i nezaboravno hvala
     U beskonačnoj gluposti ni svemir nam nije ravan

> Svi tekstovi ovog autora
  • DNEVNI TWEEt DRAGE PILSELA

  • MOLIMO VAS DA PODRŽITE AUTOGRAF UPLATOM PREKO PAYPAL-A:
  • ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    ARHIVA – VRIJEME SUODGOVORNOSTI

    VRIJEME SUODGOVORNOSTI – ostale emisije

     

  • vrijeme i suodgovornosti

  • Facebook

  • Donacije

  • Cigle

  • ekumena

  • javni servis

  • prometej

  • povratak adolfa pilsela

  • u što vijerujemo

  • fraktura 1